16. 12. 2011.

Ne postoji „muška“ i „ženska“ matematička sposobnost

[prevod teksta There really is no difference between men and women’s math abilities]

http://xkcd.com/385/
Dugostojeći je mit o postojanju polnog jaza u vezi sa matematičkim dostignućima, po kome postoji osnovna biološka razlika u načinima na koji polovi prilaze matematici. Ta tvrdnja je izuzetno kontroverzna i često diskreditovana. A sada, nova studija ju je u potpunosti osporila. 

Do sada je možda postojao delić statističkih podataka koji bi poduprli postojanje ovog polnog jaza – doduše ništa previše uverljivo, ali sasvim dovoljno da sama ideja ne bi mogla da bude odbačena u potpunosti. Dok su mnogi koji su se bavili ovim pitanjem ukazivali na kulturološke ili društvene razloge za zaostajanje devojčica za dečacima u matematičkim dostignućima, još uvek je ostajalo prostora i za biološke teorije.

28. 11. 2011.

Blic šizofrenija

Teorija (skraćena verzija)

Kada se raspravlja o medijima i porukama koje se šalju ženama neretko se može naići na frazu šizofrene poruke (i sama sam je upotrebila bar jednom)*. To su poruke koje ženama poručuju da u isto vreme treba da gaje više suprotnih osobina: na primer, da budu emancipovane, ali da ipak očekuju da on plati račun (i da insistiraju na tome), da  budu dobre i prisutne majke, ali i uspešne žene od karijere, itd. Mogućnosti su skoro neograničene. Kako je nemoguće postići i jedno i drugo (i treće i četvrto ...) osoba kojoj su poruke upućene će se večito osećati nedovoljnom (nedovoljno ženom, majkom, seksipilnom, lepom). Večito će osećati da ne zadovoljava standarde za koje je ubeđena da sve druge u njenom okruženju, ili bar one u medijima uspevaju da zadovolje. A takvoj osobi je uvek lakše prodati novu kremu (koja će rešiti sve njene probleme), novu dijetu (koja će rešiti sve njene probleme), novu garderobu (koja će rešiti sve njene probleme), ili bilo koji produkt.

Praksa

Ona je tako savršena ... ali ne previše
Blic žena, rešena da pomogne mnogim devojkama/ženama koje nikako da nađu momka/partnera/muža prenela je listu 'korisnih' saveta koje nude neimenovani američki stručnjaci. Među savetima se nalaze i sledeća dva (jedan za drugim):
NE DELUJTE ZASTRAŠUJUĆE
Lepe i zgodne žene, uvek lepo odevene, plaše muškarce. Oni im se iz daljine dive, ali im nikada ne prilaze.
IZGLED JE VAŽAN
Muškarci su vizualna bića i izgled im je važan. Izvucite najbolje od sebe. Pripazite na kosu, ten, telo, na celokupan izgled. Ne morate da izgledate kao top model, ali morate izgledati privlačno.
Budite lepe, ali ne previše, odnosno, ukoliko vam muškarac nije prišao same ste krive; ili ste bile previše ili pak nedovoljno lepe. Iako je ženama još uvek namenjena (samo) pasivna uloga (on prilazi, vi čekate), takođe je na njima i odgovornost ukoliko do susreta ne dođe. 

Zaključak

Šta se može uraditi sa ovim saznanjem? Da li je moguće isključiti uticaj šizofrenih poruka? Naravno da ne. Međutim, ukoliko ste svesne/i da je to što vam se poručuje da morate ostvariti u suštini nemoguće ostvariti, trebalo bi da lakše prihvatite činjenicu da to i nećete ostvariti ... uprkos američkim stručnjacima.       

*Ni muškarci nisu pošteđeni ovakvih poruka, međutim, one još uvek pretežno dominiraju na ženskim stranama

17. 11. 2011.

Objektifikacija - upper-intermediate level

"Je li išta od toga ušlo pod taj tvoj plavi šeširić?"

Da ne bi zaostajao za Politikom i B92 ŽIVOT se potrudio da daleko otvorenije pomogne "devojkama" (pošto ih sprema za udaju; "dame" će postati kada se udaju) da "ulove muža". Iako je članak naočigled neutralan, tj. nije namenjen ni devojkama ni muškarcima, sasvim je jasno kome se obraća. Da ne bude zabune, obraća se devojkama. Tekst prati isprobani šablon LIFESTYLE strana, nepotpisan je, citira se nekakav stručnjak (bez da je navedeno ko je dotični, povodom čega je izjavio to što je izjavio itd), i po svemu sudeći tekst predstavlja copy-translate-paste novinarstvo. 

Za razliku od Politikinog teksta, B92 tekst Kakve devojke muškarci biraju za žene? ne nameravam da prenosim ili komentarišem. Mnoge stvari bi se ponovile. Ovim savetima je težište odluke o braku (ponovo) nametnuto devojkama, na njima je da odluče za koga će se udati. Nakon toga, samo treba da prate uputstva data na sajtu B92 i uloviće muža.


Međutim, kao što obično biva sa ŽIVOT-om, stvari su mnogo ozbiljnije no što deluju na prvi pogled [jeftina šala, ali nisam mogla da odolim]. Ova dva teksta nisu usamljena u poruci da su žene te koje treba da navedu (kako stoji u Politikinom tekstu) muškarce na brak, iz čega može da se zaključi da je biti u braku važnije za žene. I to jeste tačno u određenim društvima. U patrijarhalnim društvima žena je definisana kroz odnose sa muškarcima; ona je ili nečija ćerka, nečija sestra ili nečija supruga. Žena nikad ne može (sme?) da bude samo svoja, te tako, što je društvo patrijarhalnije, to će se više insistirati na formalnom (bračnom) vezivanju žena za muškarce. Jedan od ekstremnijih primera čak navodi i da treba da se udaju, ili baz započnu ozbiljnu vezu, do određenih godina, jer se za žene "...verovatnoća da će pronaći odgovarajućeg partnera znatno smanjuje u tridesetim i četrdesetim..." (to je napisao naš stari znanac Zoran Milivojević).


02. 11. 2011.

Objektifikacija za početnice

Biti u zabludi je loše. Biti u deset zabluda je još gore. Kako ne bismo bile u deset zabluda u vezi sa muškarcima Politika je našla za shodno da nam razjasni sve te zablude. Tekst prenosim u celosti, s dodatkom objašnjenja njihovih objašnjenja.

Vidiš ovo je zabluda i ovo je zabluda...

27. 10. 2011.

Oksimoron 2

Savetnik

U veče tog istog dana, 2.10.2011, savetnik predsednika republike Srbije Nebojša Krstić piše Nekoliko saveta organizatorima Parade Ponosa. Lepo od savetnika što svoje savetničke usluge nudi besplatno, ali pogledajmo malo bliže kakve savete nudi Krstić. Pre no što krene sa savetovanjem on postavlja pitanje koje je ideja vodilja celog savetodavnog teksta:
Šta je sama LGBT populacija, odnosno organizacije koje štite njene interese, učinila u poslednjih godinu dana kako bi umanjila odijum javnosti koja je većinski homofobična?
Odmah potom nudi i odgovor:
Razlog opštenarodne «homofobije» i nepovoljnog stava prema Paradi ponosa, po mom skromnom mišljenju, je to što ljudi ne znaju lično nikoga ko je LGBT. Pa o onome što ne znaju imaju pogrešnu predstavu. Ljudi o homoseksualcima znaju ono što su videli na TV ili čuli od nekoga ko o tome ništa ne zna. Znaju onoliko koliko smo npr. mi znali o četnicima učeći o njima iz filmova Veljka Bulajića. Dakle, većinski, svi mi imamo karikaturalnu i izvitoperenu predstavu i o gejevima i o njihovom problemu.
E, ako je tako, a tako je, pitam se šta su same LGBT organizacije učinile u poslednjih godinu dana, kako bi objasnili javnosti da su oni ljudi isti kao svi mi. Da su oni ljudi sa problemima koje imamo svi mi samo uvećanim za onaj deo koji proizvodi homofobija okoline.
Nisam siguran da su uradili mnogo.
Kažete i oni su ljudi? Pa da se razilazimo onda...
Sumiran, Krstićev savet izgleda ovako: ubedite nas da ste i vi ljudi, odnosno ubedite nas da zaslužujete da vas država tretira kao građane/ke. Nije potreban preveliki trud da bi se proniklo u značenje ovog teksta. Citat je dovoljan. 


26. 10. 2011.

Oksimoron

Viteški Ustav
Poslednjih mesec dana, u žižu javnosti je ponovo dospelo pitanje LGBT prava, a u vezi sa Paradom ponosa. Kada je dan pred održavanje Parada otkazana, postalo je jasno KOJA su to prava ugrožena LGBT osobama i ZAŠTO je njihova borba bitna za sve građane Srbije. Naravno, kada kažem postalo je jasno, u stvari mislim postalo je jasno ljudima koji su svesni značaja poštovanja Ustava i zakona (naročito u državi koja se guši u korupciji, kriminalu i nasilju). Tim ljudima ne samo da je jasno da je poštovanje Ustava i zakona bitno, već im je i jasno da je izuzetno bitno da se to poštovanje vidi. A Parada ponosa, kao skup koji mali broj građana javno podržava, ali koji je u potpunosti u skladu sa Ustavom i zakonima, je najbolja prilika da država pokaže da je spremna na sve kako bi zaštitila sopstveni Ustav i zakone (odnosno sebe).

Ne bih se sada bavila pitanjem da li je država kapitulirala pred nasilnicima ili ih je politički vrh iskoristio ne bi li ugrabio još koji mandat. Radije bih se osvrnula na preporuke koje su sa raznih strana stigle organizatorima Parade ponosa. Sve te preporuke su navodno dobronamerne, izrečene u cilju lakšeg, boljeg, produktivnijeg organizovanja Parade i poboljšanja života LGBT osoba, međutim, lako je uočiti da se iza tih preporuka krije homofobija, maskirana viteštvom.


18. 10. 2011.

Poslovna žena za XIX vek ...

... ne, nisam omašila rimske brojke. Blic Žena, ne bi li u ovakvoj ekonomskoj situaciji (lokalnoj i šire) pomogla svojim čitateljkama odlučila je da objavi članak Zašto žene ne umeju s novcem? Kako je tekst izuzetno kratak i kako nije potrebno previše da bi se proniklo u to šta tekst poručuje citiraću ga ceo, uz minimalne dodatke. Kao autorka teksta potpisana je Žena.

Ja bih ovo, ja bih ono
Većina žena kada ima novac troši ga nemilice na sve što im zaista i nije potrebno, a jedna od najčešćih rečenica koju žene izgovaraju je: Ja bih ovo, ja bih ono, ali nemam novca za to. I upravo ovakvo neodgovorno ponašanje prema novcu krije se iza zastarele činjenice da se za osnovne potrebe u kući uvek brinuo muškarac, a ženin novac je bio nešto kao džeparac.
Po Blic Ženi (ili samo Ženi) u modernom društvu još uvek važe zastarela pravila. Ili to, ili su ta zastarela pravila toliko dugo bila na snazi da su se nekim čudom ženama upisala u genetski kod. U svakom slučaju, po tim zastarelim pravilima u braku je žena nešto kao najstarija ćerka, koja možda ima najveći džeparac, ali je ipak (materijalno) zavisna.
Prema statističkim podacima 70 odsto žena u nekom trenutku ostanu same i postanu finansijski odgovorne. Od njih samo 47 odsto ima dovoljno za pristojan samački život.
Za razliku od 59 odsto muškaraca koji ako ostanu udovci mogu normalno da žive, žene se nađu izgubljene u situaciji kad novac koji imaju moraju da rasporede na račune, hranu i poneku sitnicu.
Žene nužno ostanu same (u 70% slučajeva), verovatno kad muž nađe mlađu, a muškarci ostaju sami jedino u slučaju da žene umru pre njih. A pošto žene u proseku duže žive...
S obzirom na majčinske obveze zbog kojih žene često prekidaju karijeru ili je kasnije započinju, obično imaju manju penziju od muškaraca, a rešenje je u umerenosti i razmišljanju unapred.
Rekla bih da je rešenje u tome da ne čitaju Blic Ženu.

*Hvala Dokonoj Popadiji bez koje ne bih spazila ovaj biser lifestyle odeljka

09. 10. 2011.

Šta zna psihoterapeut šta je seksizam...

Društvo u kome se rodne uloge podrazumevaju mora da se održava, te rodne uloge se stalno moraju učiti jer, suprotno onome što (patrijarhalno) društvo tvrdi, one se ne podrazumevaju. U prethodnom postu sam pomenula najniži nivo na kome se te uloge uče, porodicu. U porodici, žene su zadužene za vaspitanje dece i samim time (paradoksalno), one su zadužene za održavanje rodnih uloga koje su daleko restriktivnije za njih same (i njihove ćerke).

Ako je dobro za mene...
Međutim, sve te majke ne izmišljaju pravila kojima uče ćerke i sinove. Ta pravila nastaju izvan (iznad) porodičnog nivoa. Ona nastaju kada, na primer, osoba koja se kao naučnik/ca bavi pojavama u društvu, a koja je već u određenoj sredini etablirana kao uspešna u svom poslu, objavi članak u najpoznatijoj dnevnoj novini, novini sa ogromnom čitanošću. Ali zašto da se bavimo hipotezama, evo jednog konkretnog primera.

08. 10. 2011.

Seksistkinja

Seksizam, odnosno diskriminacija na osnovu roda označava primenjivanje stava da postoje rodno specifične karakteristike koje utiču na sposobnosti određene osobe. Laički rečeno, to znači da verujete da je ženama mesto u toplom porodičnom domu, a da je muškarcima mesto u zastrašujućoj javnoj sferi gde zarađuju novce. Naravno, teško je reći ko je kriv za seksizam, jer je ljudsko društvo već hiljadama godina patrijarhalno uređeno i to uverenje, žene - kuća, muškarci - javnost, je utkano u samu srž društva.

Ovu etiketu je sigurno napravila neka žena
Međutim, B92 ŽIVOT i sada pruža odgovor na neodgovorljivo pitanje: Žene su krive za seksizam? Doduše, blago se ograđuju znakom pitanja, ali u (izuzetno kratkom, uzetom ko zna odakle) tekstu piše:
Studija sprovedena na Baskijskom univerzitetu obuhvatila je 1.455 dečaka i devojčica između 11 i 17 godina, kao i njihove roditelje – 764 majke i 648 očeva. Rezultati su pokazali da su muškarci skloniji seksističkim uverenjima, međutim, kad je u pitanju prenošenje ovakvih ideja, majke su imale jači uticaj na decu.
Istraživači su bili izuzetno iznenađeni ovakvim rezultatima: „Ako uzmemo u obzir činjenicu da su žene žrtve seksizma, paradoksalno je da su one te koje takva uverenja prenose na svoju decu“, stoji u zaključku studije.
I čisto da znate, ovo je celokupan tekst 'članka'. I ako oni mogu u tri rečenice da kažu zašto, ja ću probati da u tri rečenice objasnim zašto nije.
1. Majke imaju jači uticaj na decu jer su one te koje provode više vremena sa njima, a zbog uverenja (patrijarhalnog društva) da je ženi mesto pored dece.
2. Žene koje preuzmu (patrijarhatom) rodno predviđenu ulogu (pored dece, u kući) su 'nagrađene' zbog tog izbora (uživaju poštovanje u društvu), dok su žene koje odustanu od klasične rodne uloge (izaberu i karijeru ili samo karijeru) 'kažnjene' i stalno moraju da opravdavaju svoj izbor.
3. Svaka majka će naučiti svoje dete da radi ono za šta će biti nagrađeno u društvu, a ne ono za šta će ga društvo svakodnevno kažnjavati i preispitivati.

Pitanje nije ko je veći seksista, muškarci ili žene; to pitanje čak i ne bi smelo da se postavlja. Problem je u patrijarhalnom uređenju društva u kome su još uvek nagrađene osobe koje se odluče za rodno tradicionalne uloge, čime je i muškarcima i ženama ograničen izbor. Kada je problem jasno označen, iznalaženje rešenja je lakše.

19. 09. 2011.

"Izvinite, ali pogrešili ste broj" ...

... su izgleda najteže reči za izgovoriti (ili poslati SMS-om). Kako drugačije objasniti da je daleko lakše okupiti grupu ljudi i prebiti jadnika čiji je jedini prestup to što je pogrešio broj.

~~~

Izraz zastareo kao i telefon na slici
Izvesni Dragan N. je pre neki dan zaradio batine zato što je slao poruke pogrešnoj ženi. Ta pogrešna žena, videvši poruke sa nepoznatog broja u kojima je nepoznati čovek poziva na izlaske požalila se svom mužu. Muž šalje poruku nepoznatom muškarcu. Zatim još jednu, i još nekoliko. Na žalost, ne zato što su se slatko nasmejali situaciji u kojoj su se našli, i zatim otkrili da navijaju za isti klub, već zato što je muž slao poruke pretvarajući se da je devojka kojoj su poruke u stvari i bile namenjene. Muž je Draganu N. zakazao 'sastanak' i ovaj je, verujući da ga čeka devojka koja mu se svidela i kojoj se on dovoljno svideo da mu da broj telefona, otišao na zakazano mesto. Umesto devojke dočekala su ga trojica muškaraca koji su njega i njegovog prijatelja satima tukli i maltretirali.

15. 09. 2011.

Extra! Extra! Read all about it!

Ove godine je usvojena nacionalna strategija koja ima za cilj veću zaštitu žena od nasilja u porodici. U godini u kojoj je ta strategija usvojena u zemlji u kojoj je usvojena (da ne bude zabune, u pitanju je Srbija) beleži se neverovatan porast slučajeva ubistava u nasilju u porodici. Većim delom su žrtve žene, međutim bilo je i nekoliko slučajeva gde su žrtve bili muški partneri. Poslednji slučaj koji je okupirao pažnju medija desio se u Kuršumliji.

Svega ovoga ne bi bilo…?

Početkom septembra, u centru Kuršumlije, ubijena je Zorica Šejić. Ubio ju je bivši suprug Jugoslav Šejić, koji je nakon što je pucao u bivšu suprugu pokušao samoubistvo. Na žalost, ova vest se po mnogo čemu ne razlikuje mnogo od vesti koje smo čitali od početka godine i ona je još jednom demonstrirala koliko malo pažnje država u stvari poklanja problemu porodičnog nasilja.  

Nasilje ne prolazi samo od sebe

07. 09. 2011.

Zašto žrtve zlostavljanja ostaju u situaciji nasilja?



[Vezano za nasilje u porodici postoji dosta pretpostavki. Pročitajte prevod kratke brošure sa sajta Domestic Violence Roundtable koji se bavi žrtvama nasilja u porodici i njihovim motivima za ostajanje u toj situaciji.]

Zašto žrtve nasilja ostaju u situaciji nasilja?

„Kažeš mi da te je muž prebio. Ja nikad ne bih trpela takvo zlostavljanje. Zašto ga jednostavno ne napustiš.“

Često, kada se stavimo na mesto žrtve, zamislimo sebe kako napuštamo situaciju čim se pojave prvi znaci nasilja. Ali napuštanje situacije nasilja nije jednostavno stvar prolaska kroz izlazna vrata. Napuštanje situacije nasilja je proces.

Mnogima može biti teško da shvate zašto bi osoba bila u vezi u kojoj je zlostavljana. Ali ima mnogo razloga. Jake emotivne i psihološke snage vezuju žrtvu i zlostavljača. Ponekad stvarnost situacije, kao što je nedostatak novca, sprečavaju žrtvu da ode. Razlozi za ostajanje u situaciji nasilja se razlikuju od žrtve do žrtve, i obično predstavljaju skup više faktora.

Emotivni razlozi za ostajanje:

· verovanje da će se nasilni partner promeniti jer se pokajao i obećao da neće više biti nasilan
· strah od zlostavljača koji preti žrtvi da će je ubiti ukoliko prijavi zlostavljanje
· nedostatak emotivne podrške
· osećaj krivice zbog propale veze
· vezanost za partnera
· strah od velikih životnih promena
· osećaj odgovornosti za zlostavljanje
· osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti i zarobljenosti
· verovanje da je ona jedina koja nasilniku može da pomogne u rešavanju njegovih problema

Situacioni razlozi za ostajanje:

· ekonomska zavisnost od zlostavljača
· strah od fizičkog nasilja spram nje ili dece
· strah od toga kako će deca podneti gubitak roditelja, čak i ako je taj roditelj nasilan
· strah od gubitka starateljstva nad decom jer zlostavljač preti da će ih oduzeti ako žrtva pokuša da ga napusti
· nedostatak kvalifikacija
· društvena izolacija i nedostatak potpore jer je zlostavljač često žrtvin jedini sistem potpore
· nedostatak informacija o resursima koji su na raspolaganju žrtvama nasilja u porodici
· verovanje da je policija neće shvatiti ozbiljno
· nedostatak alternativnog smeštaja
· ograničenja nametnuta kulturom ili religijom 
~~~

Informišite se o situaciji kod nas i o raspoloživim resursima. Posetite sajt Sigurne kuće, pročitajte nešto o nasilju u porodici na sajtu Brak i porodica; ako želite malo stručniju literaturu idite na sajt Viktimološkog društva Srbije. Ali pre svega, nemojte pretpostavljati, informišite se.  

02. 09. 2011.

Prava na prava

Ko ima veća prava u Srbiji, deca ili gej populacija? pita se Vesna Veizović na sajtu Vidovdan. Priznajem, ovaj naslov me je skroz zbunio, jer meni se čini da deca i gej populacija u Srbiji imaju apsolutno ista prava.

Pre svega i jedni i drugi imaju prava da budu bijeni. Jedni od strane roditelja, drugi od strane huligana.

Parada ponosa, Beograd 2001.

U sklopu sa tim pravom, i jedni i drugi imaju pravo da se ne obrate policiji za pomoć. Jedni, jer je za policiju previše rizično da reaguje, a drugi jer je to porodični problem.

To nije moj posao

I jedni i drugi imaju pravo da budu šta god požele, ali samo u svoja četiri zida.  
 
Milford Akademija - gde se deca niti vide niti čuju

I jedni i drugi imaju prava da se njihova (osnovna, ustavom i zakonima garantovana) prava tretiraju kao prava ukradena od drugih.* Roditelja u jednom slučaju i heteroseksualaca u drugom. 

Knjiga u kojoj svašta nešto piše
Sigurna sam da paralela ima još. Ako se vi setite neke, napišite u komentarima.

* Uvek je dobro setiti se šta je rekla poverenica za zaštitu ravnopravnosti u emisiji Da Možda Ne emitovanoj 1. 10. 2010. (parafraziram) Prava nisu torta pa da mogu da se potroše, i da neko dobije više, a neko manje.  

28. 08. 2011.

Šta je za večeru? [III deo]

Porodica, višećelijski organizam

Nasilje u porodici, bez obzira na naziv, ne tiče se samo (određene) porodice, već se tiče celokupnog društva i može da se rešava jedino kroz društvenu saradnju. Nisam bez razloga uporedila sadašnje napore države sa stavljanjem flastera na rak ranu, jer nasilje u porodici prožima društvo kao što rak prožima oboleli organizam. A kada se bolest dovoljno proširi, izuzetno je lako bolesno tkivo proglasiti za zdravo.

U prethodnom delu sam pisala o radu državnih službi. Neosporno je da bez donošenja zakona i bez rada državnih službi malo šta može da se promeni kada je u pitanju nasilje u porodici. Međutim, bez podrške celokupnog društva, rad državnih službi je prilično ograničen.

Vratimo se sada službama na kratko. Uznemirenje oko kriminalizacija nasilja u porodici je dolazilo u talasima, a poslednji veći talas je došao sa proširenjem pojma nasilja. Naime, u članu 194, stav 1, Krivičnog zakonika republike Srbije stoji:
Ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
Dakle, zakonom je postalo kažnjivo i "drsko ili bezobzirno ponašanje" čime za nasilje u porodici prestaje da se smatra samo fizičko nasilje. Ove izmene su u Krivični zakonik uvedene 2005. godine. Početkom 2011. godine Željka Buturović u svojoj redovnoj kolumni u Politici piše o tome kako pojam nasilja treba suziti. A zašto? Pa, zato što se time stvara pogrešna slika o problemu nasilja u porodici. A dokazi koje Buturović navodi kako bi dokazala svoju tvrdnju:
Prema nedavnom pisanju štampe, istraživanjem Uprave za rodnu ravnopravnost je ustanovljeno da je više od polovine žena u Srbiji (54 odsto) doživelo neku vrstu porodičnog nasilja
sa jedne strane, a sa druge:
Prošle godine u Srbiji je ubijena trideset jedna žena, što je svakako strašan broj, ali za nekoliko miliona manja od navedenog broja žrtava nasilja.

21. 08. 2011.

Šta je za večeru? [II deo]

'Žene ubice'*

Godine 1984 Slobodanka Konstantinović-Vilić je na Pravnom fakultetu u Nišu odbranila disertaciju pod nazivom 'Žene ubice'. Uzorak su činile 134 žene ubice (137 dela ubistava), osuđene za ubistva, pokušaje ubistva, podstrekivanja na ubistva, čedomorstva. Neki od podataka do kojih je došla su sledeći: najveći broj ubistava je izvršen na selu, 77.37% (106); dok je čak 125 žena od 134 ispitanica rodom sa sela. Konstantinović-Vilić to objašnjava na sledeći način:
Još uvek je žena u seoskoj sredini, inače patrijarhalnoj i homogenoj, daleko zavisnija od muškarca i podčinjena njegovoj fizičkoj i ekonomskoj moći, uokvirena jasno određenim dužnostima vezanim za kuću i decu bez prava da ravnopravno odlučuje. Uz ovakav ekonomski i socijalni položaj žene na selu treba spomenuti i tradicionalna shvatanja o moralu kada se radi o ženi sa vanbračnim detetom.
Ako imamo to u vidu neće iznenaditi podatak da je u najvećem broju slučajeva sredstvo izvršenja ubistva (zbog dostupnosti) sekira - 21.89% slučajeva i nož 16.78%. Takođe ne bi trebalo da iznenadi da su 32.08% ispitanica nepismene, dok 48.5% ima nekoliko razreda osnovne škole. Samo jedna ispitanica ili 0.74% ima završen fakultet. Najveći broj žena su domaćice, 68.65%.

20. 08. 2011.

Šta je za večeru? [I deo]


Ako ste ikada čitali strip Kalvin & Hobs, znate da je Kalvin dečak bujne mašte koga često u avanturama prati (imaginarni prijatelj) tigar Hobs. U ovoj epizodi Kalvin je odlučio da pokrene novine u kojima će izveštavati o događajima u domaćinstvu. Za početak je odlučio da intervjuiše majku. Na pitanje 'Šta seckaš za večeru?', majka odgovara 'Ribu'. Naslov koji je Kalvin odlučio da stavi ide otprilike ovako: 'Majka naoružana nožem kasapi ihtioda! Jezivo krvoproliće je večernji ritual! Porodica iz predgrađa proždira žrtvu!'

Štampani naslovi štampanih stvari

Težnja da se svaka vest pretvori u senzaciju nije odlika samo strip-junaka; od nje često pate i profesionalni novinari. Bombastični naslovi vesti koje opisuju svakodnevne događaje mogu se naći kako u štampanim stvarima (kako je svojevremeno T. Pančić nazvao Pravdu - str.34), tako i u najuglednijim dnevnim novinama. Ipak, svi oni se bore za isto čitalaštvo, prenose manje-više iste vesti i naslovi su skoro jedini način da privuku pažnju čitalaca.

A šta čitalaštvo voli više od ljubavnog trougla? Jedino krvavi ljubavni trougao (čuvena izreka o novinarstvu If it bleeds, it leads - Ako ima krvi, glavna je vest, nije skovana bez razloga). Naslov Usmrtila ljubavnika jer se udvarao ćerki, objavljen u Blicu 1.8. ove godine, obećava i jedno i drugo. Naslov, u stvari, obećava i mnogo više. Ne samo da je krvavi ljubavni trougao u pitanju, već je u pitanju majka ljubomorna na ćerku. Nešto kao strašnija verzija Snežane i 7 patuljaka. Strašnija jer je u pitanju majka. Ali ako je to u pitanju, strašna stara žena ljubomorna na mlađu ženu koja joj otima ljubavnika, zašto bi strašna stara žena ubila ljubavnika?

09. 08. 2011.

Kada je citat dovoljan

Piše RTS magazin 21.07.2011:
Najtraženije holivudske udavače 
Ulicama Los Anđelesa hodaju najlepše žene sveta. Neke od njih nisu imale sreće u ljubavi uprkos činjenici da ih muškarci širom planete sanjaju. Žene im zavide i žele da izgledaju kao one, a pripadnici jačeg pola ne bi imali ništa protiv da im one kuvaju ručak. One su najtraženije udavače na svetu!
Ne bih dodavala ništa ovom dragulju među mizoginim tekstovima lifestyle kutka; dozvoliću bold-u, italic-u i underline-u da govore za mene. Samo ću dodati slike koje je RTS objavio kao ilustraciju ovog teksta (možda kao oglasnik za udavače, da im pomognu nesrećnicama), a ukoliko vi imate kakav komentar ili vam nije jasan neki od bold-ova, italic-a ili underline-ova, javite se.
Da su u kuhinji bile bi savršene
Najlepše žene Holivuda

01. 08. 2011.

Svetski trend ili mala šala među prijateljima?

Trending topic (TT) je reč ili fraza koja je na društvenoj mreži tviter ponovljena određeni broj puta u minuti. U proseku, fraza obično ostaje trending topic jako kratko, svega nekoliko minuta. Međutim, uvek se nađe taj neki TT koji je dovoljno bitan, interesantan ili zabavan, pa opstane mnogo duže.



20. 07. 2011.

Kavaljerski reket

[Sledi prevod (jako malog) dela osmog poglavlja knjige Stiffed autorke Suzan Faludi, sa kojom smo se već ranije družili. U ovoj knjizi ona "istražuje kolaps tradicionalne muškosti, koji su muškarci osetili kao izdaju." Osmo poglavlje je naslovljeno Burning Down the House: The Fire Last Time in Waco, Texas i bavi se "fenomenom koji su mediji nazvali besni beli muškarci", kako kaže Faludi. Da bi istražila taj fenomen, razgovarala je sa pripadnicima teksaške milicije koji sebe nazivaju Patriote.
Svi italici i boldirani delovi teksta u prevodu su moji. Navodnici su autorkini.]


~~~

Nakon minuta razgovora, Vilijam Hejns, predstavnik Trećeg kontinentalnog kongresa* i bivši kontrolor leta, je izjavio, "U suštini, beli muškarci su manjina koja trpi najveću diskriminaciju, najbrojnija manjina u državi." Hejns me je uveravao da govori iz ličnog iskustva. "U suštini mi je feministički pokret razorio brak," rekao je ogorčeno. "Jer, moja žena je išla na koledž šezdesetih godina. Sada je toliko poremećena da ne može da veruje muškarcima, naročito mužu. Nije mogla da mi veruje, bez obzira na sve. Stalno se ponašala kao da je redovno tučem. Kako je samo pričala o meni, kao, 'Ta ljiga! Radi ovo, radi ono!' Dao sam joj sve što smo imali, kuću i nameštaj, isplatio sam sve kreditne karice. Ali ništa nije bilo dovoljno dobro. Prezirala je što se brinem o njoj."

15. 07. 2011.

Šta je nama naša borba dala ili, šta su one imale, a mi nemamo

[Još jednom, gošća autorka. Ovog puta, uz dopuštenje autorke, sa bloga Duchesse rides again prenosim tekst Šta je nama naša borba dala. Ili: Šta su one imale a mi nemamo
Drugi deo naslova se odnosi na partizanke, aktivne učesnice NOB-a. Ukoliko vas ta tema interesuje, odnosno ukoliko vas interesuje i šta su partizanke radile nakon rata pročitajte knjigu Ivane Pantelić Partizanke kao građanke; izlazila je i kao feljton u Danas-u]

Ne bi trebalo da bude razlike, ali u praksi je ima. Žene ne mogu da se izlažu istim naprezanjima kao muškarci, jednostavno postoje razlike koje treba uvažiti i prilagoditi se psiho-fizičkim mogućnostima. Žene uglavnom mogu da obavljaju komandne zadatke, da rade u administraciji, vezi ili obaveštajnoj službi. Retko će raditi u specijalnim snagama i na borbenim zadacima.


Ovako nam se, u tekstu pod degutantnim naslovom: Štikle za cokule, obraća gospodin Aleksandar Radić, vojni analitičar (?!), u pokušaju da objasni zašto je, zaboga, 1.600 dama odlučilo da sexy visoke potpetice zameni nezgrapnim vojnim čizmama i postane pripadnik nove, profesionalne Vojske Srbije. Na stranu to što je autor teksta, iz svima nam omiljenog lista 24sata, pretpostavio da svaka od tih 1.600 devojaka voli da se natačinje na štikle, mene je više zaintrigirala pojava gospodina Radića i njegovog "zanimanja".

Pažljivo pročitajte sledeći spisak i odstranite uljeza:
1. Vojno lice
2. Vojni službenik
3. Oficir u rezervi
4. Profesionalni vojnik
5. Vojni analitičar

Shouldn't be too hard, ajmo redom:
- Vojno lice, bio oficir ili podoficir, završio je vojnu školu, nižu il višu, i aktivan je u sistemu Ministarstva odbrane i Vojske.
- Vojni službenik, ono što se nekada zvalo "civilno lice u vojnoj službi", je civil koji radi u sistemu Ministarstva odbrane i Vojske.
- Oficir u rezervi je osoba koja u miru nema nikakve veze s Vojskom, a u slučaju rata postaje aktivan oficir. Završio školu za rezervne oficire.
- Profesionalni vojnik je osoba kojoj plaćamo oko 300 evra mesečno da bismo imali profesionalnu vojsku, za razliku od one kad smo terali svakog Srbina da rado ide u vojnike. Profesionalni vojnik prolazi ekstenzivnu obuku kako bi se kvalifikovao za tih 300 evra.
- Vojni analitičar je osoba koja od veze sa vojskom ima samo sopstvenu pretenziju da se o istoj proserava. Da, dame i gospodo, drugovi i drugarice: proserava.

Whothafuck is Miroslav Lazanski, i whothafuck is Aleksandar Radić, hoće li meni neko objasniti?


13. 07. 2011.

Muškarci znaju ... zašto žene piju


- Ako malo bolje pogledaš, sve su one iste - izgovara jedan od momaka, dok dodiruje (različite) limenke. U pozadini vidimo četiri (različite) devojke, tako da se ova izjava može odnositi i na limenke i na devojke. 
- Istog su oblika - kaže nam mladić, dok gledamo devojke kako odbacuju odeću, a svetlo se priguši i vidimo samo njihove siluete.
- Iste veličine - čuje se dok kamera zumira grudi devojaka u srebrnim kupaćim kostimima.
- I sve su tako glatke - a devojke ponavljaju scenu iz Flashdance-a (znate na koju mislim, onu sa vodom i striptizom).
Sve to vreme njegovi drugari zaprepašćeno/uzbuđeno gledaju/zamišljaju devojke koje njihov drug opisuje (u stvari pričajući o limenkama).
- Ma ne verujem dok ne dodirnem.
- Devojke? - iznenađeno ga pita jedan od drugova.
- Ma limenke - odgovara narator. 

10. 07. 2011.

"Odrobijaću te"

Krajem maja meseca sam pomenula podatak objavljen u Blicu o broju žena koje su ubijene od strane supružnika ili partnera. Do tada 14 žena je stradalo. Danas je Blic objavio užasavajuć podatak:
Milunka Ž. (53), koju je pre pet dana nožem ubio suprug Miloš Ž. (56) u njihovoj porodičnoj kući u Konarevu kod Kraljeva, trideseta je žrtva ubijena u porodičnom nasilju u Srbiji od početka ove godine.
Broj žrtava se duplirao za nešto više od mesec dana. Kada sam prvi put pisala o ovome pomenula sam da će broj žrtava u ovoj godini biti istovetan ili čak veći nego prethodne godine. Sada je sasvim izvesno da će broj žena ubijenih u porodičnom nasilju prevazići broj žena žrtava 2010. godine kada je 31 žena izgubila život na taj način. 

U članku se navodi da su "...[n]ajčešći razlozi zbog kojih se muževi odlučuju da oduzmu život ženi leže u ljubomori, neuzvraćenoj ljubavi, nesuglasicama koje, iako sitne, mogu na kraju dovesti do fatalnog ishoda..." Milan Kostić, specijalista kliničke psihologije objašnjava da ubice nisu nužno psihopatološki slučajevi, već ubistvu mogu pribeći i 'normalni ljudi'.  

Sve ovo možda, a najverovatnije i jeste tačno. Međutim, iako se pominje da ubice nisu nužno psihopatološki slučajevi, već normalni ljudi koju ubijaju svoje partnerke zbog ljubomore ili pak neuzvraćene ljubavi, to se ne problematizuje. Ne problematizuje se koliko je još uvek rašireno shvatanje da žena pripada mužu, da je on vlasnik njene sudbine (i da samim time raspolaže njenim životom). Iako se u članku pominje da muškarci najčešće svoje partnerke ubijaju vatrenim oružjem ne pominje se da je u određenom (ako ne i većem) broju slučajeva to vatreno oružje 'suvenir' iz nedavnih ratova na ovim prostorima. Da li treba podsetiti da su 'suveniri' iz rata najčešći krivci kada deca i mladi stradaju igrajući se vatrenim oružjem? Ovo ukazuje na ogroman problem koji država ima sa neregistrovanim vatrenim oružjem, a koji se ne rešava iz godine u godinu (ili se rešava masovnom legalizacijom, što u stvari stvara drugi problem). 

Milan Kostić takođe navodi da su "...[u]bistva supružnika obično ... rezultat neprepoznavanja određenih detalja, reči na koje se ne obraća pažnja, pretnji preko kojih se olako prelazi..." I tu se mora ponoviti još jednom da nasilje nije lična stvar. Verujem da u dobrom delu slučajeva problem nije neprepoznavanje detalja, već njihovo aktivno ignorisanje, i to ne od strane žrtve, već od strane okoline (nasilje se tretira kao 'lična stvar'). Žrtve nasilja u porodici često ne vide izlaz iz nasilne situacije, a dešava se i da nemaju podršku okoline, čak i najbliže porodice. Nasilje u porodici se tiče svih nas, a žrtvama nasilja se treba pomoći. Na žalost, neretko se čuje optuživanje same žrtve ('zašto nije pazila za koga se udala'). 

Očigledno je da je problem nasilja u porodici u Srbiji dostigao ogromne razmere i da se na rešavanju tog problema mora raditi mnogo ozbiljnije. Takođe je očigledno da država, nevladin sektor i pojedinci moraju raditi zajedno na njegovom rešavanju.   


[Što se tiče počinilaca zločina, retko se obraća pažnja na to da kao učesnici rata postoji velika mogućnost da pate od PTSP-a odnosno posttraumatskog stresnog poremećaja, a koliko je meni poznato, država se ne bavi ovim problemom. Takođe, određeni broj počinilaca su povratnici iz dijaspore i to bi trebalo istražiti. Kako su ovo izuzetno ozbiljna pitanja, smatram da bi im trebalo posvetiti poseban post.]

06. 07. 2011.

Gem, seks i meč: rizici reklamiranja ženskog sporta

[Prevod teksta Game, Sex and Match: The Perils of Female Sports Advertising]

Šta mislite o Kim Klajsters koja pravi špagu obučena u narandžastu suknjicu verovatno zavisi od vaše reakcije na nauljenu Karolinu Voznjacki koja servira tenisku lopticu prema mašini za vetar. A ipak, ove provokativne scene, deo nove WTA (ženska teniska asocijacija) reklamne kampanje - Strong is beautiful (snaga je lepa), čine se pitomim u poređenju sa snimkom Beloruske teniske šampionke Viktorije Azarenko. „Volim da jako udaram loptu. Da je razbijem,“ čuje se u pozadini polufinalistkinja Vimbldona 2011, dok kamera klizi od prepona preko grudi do lica. „Ukoliko se lopta vrati to znači da hoće nešto da mi kaže. Možda malo jače?“


30. 06. 2011.

Još nije našao devojku, a kad će, ne znamo

Još jedan tekst Vladislava Đorđevića podvrgavam e-novinskom tretmanu. Sada je u pitanju traktat o Diktaturi radikalnog feminizma u devet (i brojkom - 9) tačaka. I ponovo, boldiran tekst je moj, sve ostalo direktno iz pera autora.

§

Znake navoda volim ja, tra-la-la-la-la: 
1. Vlаdаvinа rаdikаlnog feminizmа
Rаdikаlni feminizmа nije dаnаs usаmljeno mišljenje nekoliko pojedinаcа („pojedinki”), već deo vlаdаjuće držаvne ideologije i držаvne politike. Vlаdа Republike Srbije je 13. februаrа 2009. usvojilа „Nаcionаlnu strаtegiju zа poboljšаnje položаjа ženа i unаpređivаnje rodne rаvnoprаvnosti (2009-2015)”. Nju sprovode mnogа držаvnа telа: Uprаvа zа rodnu rаvnoprаvnost Ministаrstvа rаdа i socijаlne politike Republike Srbije, Odbor zа rаvnoprаvnost polovа Skupštine Republike Srbije, Sаvet zа rаvnoprаvnost polovа Vlаde Republike Srbije, Republički Zаštitnik grаđаnа, Sekretаrijаt zа rаd, zаpošljаvаnje i rаvnoprаvnost polovа AP Vojvodine, Odbor zа rаvnoprаvnost polovа Skupštine AP Vojvodine, Zаvod zа rаvnoprаvnost polovа AP Vojvodine, Pokrаjinski Ombudsmаn i odbori zа „rodnu rаvnoprаvnost” pri mnogim opštinаmа. Nju podupiru i mnoge druge orgаnizаcije: UNIFEM, UNDP, аktivistkinje AŽIN-а, kаo i brojne NVO (preko trideset).

Politička korektnost kao religija (još uvek volim znake navoda ja, tra-la-la-la-la): Ideje rаdikаlnog feminizmа deo su politički korektnog mišljenjа. Svаko ko se usudi dа kritikuje rаdikаlni feminizаm (kаo npr. pisаc ovih redovа) izlаže se opаsnosti dа bude proglаšen zа „jeretikа”, zа držаvnog neprijаteljа.
Antonić, iznenađen
i uvređen
Antonić? Nikad čuo za Antonića: Nije mi poznаt nijedаn intelektuаlаc koji je u medijimа (pisаnim ili elektronskim) kritikovаo rаdikаlni feminizаm. Srpskа inteligencijo, gde vаm se denulа kritičnost? Kаdа trebа kritikovаti „nаcionаlizаm” i ostаle pаpirne tigrove hiljаde intelektuаlаcа je spremno dа preduzme tаj tobožnji rizik. Kаko je čаsno i hrаbro biti opozicionаr kаdа je tаkаv stаv konjukturаn, kаdа donosi lični ugled, prestiž i društveni stаtus. A koliko dаnаs imа intelektuаlacа koji su spremni dа propituju teze vlаdаjućeg rаdikаlnog feminizmа? Nije mi poznаt nijedаn. Izvinjаvаm se čаsnom izuzetku, аko postoji.
Ispitujem neupitno: Rаdikаlni feminizаm dаnаs predstаvljа nаjneupitniju držаvnu dogmu!


22. 06. 2011.

Užurban hod doma

[Uz dopuštenje autorke, prenosim tekst Asje Bakić, pesnikinje iz Tuzle. Tekst je prvobitno objavljen u časopisu za književnost Quorum br. 5/6, 2010, a ona ga je prenela na svom blogu U carstvu melanholije.]


Naizgled dostupan svima, prečac otkriva problem s kojim se javnost (popločana i osvijetljena) teško suočava – žene nisu slobodne da se kreću kuda, kako i kada žele.

Pretpostavljam da je ljepše i ugodnije kontemplirati o ljepoti prečaca, o puteljcima koji se čas blatnjavi, čas ispucali nude pjesnicima koji tumaraju gradom ne bi li pronašli nadahnuće. No, ne završavaju sve šetnje dubokoumnim pjesničkim opservacijama – neke od njih dospiju u priručnike za sudsku medicinu.

Zapravo, kada su žene u pitanju, ne možemo govoriti o šetnjama. Žene koje koriste prečace, najčešće nemaju vremena za promenadu: nije u pitanju skitanje po puteljcima, već užurban hod doma. A znamo zašto žure, pogotovo ako se kući vraćaju kasno navečer: ti ih puteljci stavljaju na mapu tuđe želje koje su one svjesne, ali koju moraju ignorirati ako nekuda žele stići brže. Ukoliko se, dakle, žena odvaži upotrijebiti prečac, treba biti spremna na to da će, raspolažući vlastitim kretnjama i vremenom, „dati“ nekome za pravo da raspolaže njezinim tijelom.

16. 06. 2011.

Uvređeni vitezovi i dostojne dame

Slučajno, ili pak ne, danas se na stranici B92/ŽIVOT pojavio tekst naslovljen Kavaljerstvo je seksizam? i kao što obično biva sa pomenutom stranicom, komentari su daleko rečitiji od teksta*. Prenosim tri najzanimljivija, uz malo osveženje. Tretiraću ih kao oglase u rubrici Usamljena srca (naslovi italikom su moji, sve ostalo je direktno iz pera čitalaca i čitateljke B92/ŽIVOT-a):

Manekenska građa mi ne dozvoljava da nosim ništa teže od 1,5kg. Ponesi mi torbu i ukradi mi srce. 
Šifra: Zvaću te tatica ;)
Gospode, besposlenih li i zaludnih žena, mislim na ove iz tog feminističkog...whatever. Elem: muškarci su, generalno, fizički superiorniji od žena. Jači su. To je činjenica. Kao što su odrasli jači od dece. Normalno je da fizički jača osoba, ako je dobra, saosećajna i lepo vaspitana ponudi pomoć slabijoj. Mislim, ja sam visoka 160 cm i imam oko 40 kg i nije mi potrebna pomoć da instaliram program, promenim HD i slično, za to nije potrebna nikakva snaga, ali ako treba da nosim više od 15 kila i osoba koja je duplo teža i jača od mene mi ponudi pomoć, verujte da bih joj bila zahvalna na tom seksističkom činu! Kao što bi svako od nas ponudio detetu od 7 godina da mu ponese torbu sa knjigama, kakav bre seksizam! Naravno, slabiji može da odbija realnost i da bude iznenađen i uvređen ponudom pomoći i da vuče torbetine teže od njega samog, bitno da je dokazao da je...šta je dokazao? Ne, stvarno, da nisu ove feministkinje objasnile negde šta dobijamo time što se pravimo Musa Kesedžija, sem bolova u ramenima, vratu, leđima, žuljeva na rukama...
(mima Niš, 16. jun 2011 16:09)


Moderan vitez u potrazi za staromodnom damom. Feministkinje i nafrakane trash kreature stop!
Šifra: Ispoštuj me.
Viteštvo nije odavno mrtvo, samo se jako proredio broj žena koje su zaista dame i koje zaslužuju takvo ophođenje, dok se istovremeno užasno povećao broj žena bez trunke kućnog vaspitanja, etike, kojima je lep gest muškarca nešto uvredljivo, i to ne zato što su emancipovane, naprotiv, već zato što su bez manira, bez šlifa, neproduhovljenje, nekulturne, sa mozgovima ispranim meksičkim serijama, dragima savetama, uticajem estradnih zvezda i sl. Verovatno su to te koje kavaljerstvo smatraju za seksizam, no neka ne brinu, kavaljeri takve nafrakane trash kreature provale posle dve rečenice i skinu prezumpciju zavređivanja ikavog poštovanja.
(novosađanin, 16. jun 2011 16:18)

Naučnik-praktičar. Misija - da nijedna žena ne ostane usamljena i jadna. Omiljena pesma 'Majstor za žene' Seke Aleksić.
Šifra: Ne opiri se! Znaš da hoćeš!
Napravile su sveobuhvatno istraživanje, potrošile milione dolara, ispitale pola planete i zaključile: "Naučnice feminističkog Društva za psihologiju žena koje je stacionirano u Vašingtonu (SAD) kažu da se mnogi otvoreno seksistički činovi neprimećeno pojavljuju u svakodnevnoj komunikaciji."
Pročitao sam tekst, razmislio sam par sekundi, nisam potrošio ni dinara i zaključio: "One su jadne, usamljene žene bez ljubavi i pažnje, pa pošto one navedeno ne dobijaju onda to sve ne valja, niti jedna žena ne treba to da želi i još je i seksizam"... 
(Giurra, 16. jun 2011 14:45)

*Na tekst me je uputila Sajens. Hvala.

14. 06. 2011.

Zemlja viteštva i džentlmenstva, a u njoj - ko je jači taj i tlači

Maja ove godine, objašnjavajući šta ga je nagnalo da postane predsednik Unije teniskih profesionalaca Srbije, ministar spoljnih poslova u Vladi Republike Srbije rekao je sledeće:
Pristao sam iz dva razloga, prvi je predstavljanje Srbije u inostranstvu i ima veze sa mojim spoljno-političkim angažmanom, a drugi je što smatram da treba izgraditi društvo koje neguje viteštvo i džentlmenstvo, što je karakteristika naših reprezentativaca. Diplomatija postaje sve važniji deo jednog naroda i neću preterati kada kažem da je naš tenis najvažniji srpski brend.
Motivi ministra Jeremića su jasni. Država se od početka godine kiti lovorikama Novaka Đokovića (niz od 43 pobeda i 0 poraza, pa ko ne bi hteo malo da se okiti time), čija porodica je osnivač Unije. Interesantniji je ovaj poziv na izgradnju društva viteštva i džentlmenstva. Ne nosim se mišlju da je ministar razmišljao o dubljim značenjima tih termina; oni se samo uklapaju u izgradnju mita o Novaku Đokoviću. Ovaj poziv me je u stvari podsetio na jedno predavanje naše stare znanke Kristine Hof Samers.    


Predavanje je održano 2008. godine. Kada je došlo vreme za pitanja, jedna devojka je upitala, odnosno konstatovala (parafraziram): Primećujem da je dosta momaka zbunjeno i nisu sigurni da li treba devojci da otvore vrata, da joj pridrže stolicu. A primećujem da su i devojke zbunjene. Nisu sigurne kako da se ponašaju. Odgovor Kristine Hof Samers je sledeći (transkript):

09. 06. 2011.

Proizvedeno u Degnamu

Proizvedeno u Degnamu je britanski film o 187 radnica Fordove fabrike u Degenamu (predgrađe Londona) koje su svojim štrajkom došle do izjednačavanja plata muškaraca i žena.


Film kao film je dobar. Ima iste probleme kao i većina filmova koji se bave događajima koji su promenili svet, da bi sve stalo u filmske okvire priča se mora pojednostaviti i mnogi slojevi se pritom izgube. Međutim, ovaj film odlično prikazuje da se određene nepravde moraju ispravljati kolektivno i da je neophodno imati podršku pojedinaca koji su na ovaj ili onaj način privilegovani.

Dok se nisu odlučile na štrajk i dok taj štrajk nisu realizovale, odnosno, delovale kao kolektiv, predstavnice radnica su išle od sastanka do sastanka bez većih rezultata (zahtev - da se plate žena izjednače sa platama muškaraca). Tek kao kolektiv su bile primećene. Međutim, i kada su bile primećene, njihova akcija je tretirana kao akcija žena, stoga nebitna. Kada su dobile podršku radnika (sindikata), tek onda su njihovi zahtevi razmatrani ozbiljno, odnosno kada su istupile kao kolektiv muškaraca i žena. (Ovo je prikazano i na mikro planu kroz odnos glavne junakinje, predvodnice štrajka, i nadzornika rada ženskog odeljenja)

Sa pozicije obespravljenog teško je promeniti svoju poziciju; pozitivnim razmišljanjem ne možete promeniti činjenicu da primate manju platu zato što ste žena, a to ne možete promniti ni radom na sebi, ma koliko energično radile i ma koliko se trudile. Ali, ako delujete kao kolektiv, možete da postignete mnogo toga. Možda čak i da promenite svet.  

01. 06. 2011.

Anđeo spavaće sobe

Žena viktorijanskog doba - anđeo doma
U svojoj knjizi Postajanje ženom, Adriana Zaharijević se bavi istorijom feminizma, ali i načinom na koji se 'biva ženom'. Pišući o modelu bivanja ženom u viktorijanskoj Engleskoj autorka se posebno osvrće na koncept anđela doma. Termin je skovao Koventri Patmor sredinom XIX veka u pesmi posvećenoj svojoj ženi, za koju je verovao da je savršena žena viktorijanskog doba. A ta žena, kako je opisuje Koventri Patmor, ima sledeće osobine: bespomoćna je, poslušna, graciozna, šarmantna, pobožna, a iznad svega čedna. Ova poslednja stavka je naročito interesantna. Viktorijanskim ženama je seks predstavljan kao nešto čega treba da se čuvaju, nešto čega treba da se gade. U isto vreme, imale su dužnost da zadovolje seksualne potrebe svojih muževa. Ženama je seks predstavljan kao dužnost, nešto što moraju da odrade s vremena na vreme, dok je za muškarce seks predstavljan kao potreba (koju mogu da zadovolje supruge ili pak prostitutke).

[O anđelu doma može da se kaže još štošta, ali ja se ne bih sada zadržavala previše na tome. Ukoliko vas interesuje, knjiga Adriane Zaharijević je dobra polazna tačka.]

Na sajtu B92, u rubrici ŽIVOT (a gde bi drugde) 30.5. je objavljen tekst Kako muškarci doživljavaju seks. I šta kaže neznani autor(ka?), kako to muškarci doživljavaju seks? Za početak nekoliko citata.
Muškarci verovatno nemaju pojma kako njihove voljene žene gledaju na njihov seksualni nagon. Svaka žena je svesna da je seks važan i da vam je potrebniji nego njoj. Ali ne zna da on
spada i u muške emocionalne potrebe. 

30. 05. 2011.

Killing us Softly

Džin Kilborn (Jean Kilbourne) je američka autorka koja se bavi izučavanjem medija, tačnije, bavi se izučavanjem rodnih stereotipa koji dominiraju reklamama. Pogledajte trejler za njeno predavanje na tu temu:


Celokupno predavanje Killing us softly možete pogledati OVDE.

27. 05. 2011.

Porodične žene, politika i priroda


Broj žena na političkoj sceni Srbije, posebno na najuticajnijim pozicijama, svake godine osetno se smanjuje
piše u Blicu pre neki dan. U nastavku teksta se navodi da je "na Predlog izmena Zakona o izboru narodnih poslanika podnet amandman kojim bi se obaveznih 30 procenata žena u svakoj poslaničkoj grupi smanjio na 25." Dakle, postoji mogućnost da se smanjenje broja žena na uticajnim pozicijama nastavi.

Kako naše političarke reaguju na to? Blic je pitao Gordanu Matković, nekadašnju ministarku za socijalna pitanja u vladama Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, Svetlanu Vukajlović, bivšu direktorku Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, Rebeku Božović, nekadašnju poslanicu u Skupštini i članicu Nove demokratije i Ivanu Dulić-Marković, nekadašnju ministarku poljoprivrede i funkcionerku stranke G17, šta misle o ženama u politici. Sve obrazovane žene, politički aktivne u nekom periodu svog života. I sve do jedne su na ovaj ili onaj način rekle da za žene politika nije prirodno okruženje.

23. 05. 2011.

Zločini koje je moguće sprečiti

U Blicu je objavljen poražavajući podatak da je od početka godina (nepunih 5 meseci) 14 žena ubijeno od strane supružnika ili partnera. U članku se navode podaci koji govore u prilog tome da se, nakon donošenja adekvatnih zakonskih regulativa i uspešnog rada nevladinih organizacija, broj prijavljenih slučajeva nasilja i osuđenih nasilnika povećava. Međutim, ako uzmemo u obzir podatak koji je Željka Buturović navela za 2010. godinu (31 žena ubijena od strane supružnika ili partnera u 2010. godini), vidi se da o pravom napretku teško da može da se govori. Nije prošlo ni pola godine, a već je 14 žena stradalo. Ako se tako nastavi, broj ubijenih će biti istovetan ili čak i veći nego prethodne godine.

Ovi slučajevi ubistava su zločini koje je moguće sprečiti. Ubistvima najčešće prethode godine fizičkog nasilja, ali se o njemu ćuti. Dok se to ne promeni, u novinama ćemo čitati o ubijenim ženama.

Podaci iz 2009. godine, Srbija

19. 05. 2011.

Te divne, fantastične grudi

Velike, male, okrugle, kruškaste, koje vise ili koje "prkose gravitaciji" (izraz koji se često čuje u filmovima i časopisima, a retko u životu), apsolutno su fascinantne. Hipnotičke, može se reći. Ali nisu sve one fascinantne i hipnotičke, već samo ženske.

Magija
Zašto bi samo ženske grudi imale tu privilegiju i čast (?) da izmamljuju uzdahe, zašto ne pokleknemo kad vidimo muškarca obnaženih grudi u sred leta u gradu. Još bolje pitanje: zašto ženu koja odluči da je letnji dan u gradu previše vruć i skine gornji deo odeće, otkrivajući grudi, treba uhapsiti za egzibicionizam, a muškarca u istom slučaju, ne? Šta obnažene ženske grudi čini tako opasnim da se stalno moraju držati pokrivene?

Ovde se može napraviti paralela sa nošenjem vela kod žena u islamskom svetu. Žensko telo sme da vidi samo njen muž, jer njeno telo pripada njemu. Samim činom gledanja drugi muškarci bi ukaljali dostojanstvo žene. Na Zapadu isto važi za ženske grudi; one su svačije, samo ne ženine. Zato što ona ne raspolaže njima, žena grudi mora držati skrivene i otkrivati ih tek pred 'pravim vlasnicima'. O tome piše Ajris Merion Jang (Iris Marion Young) u eseju 'Osećanje grudi' (Breasted Experience, u zbirci eseja Throwing like a Girl):


16. 05. 2011.

Na našem twitter-u toga nema

Žene koje boli k....

Na društvenoj mreži twitter sam pre desetak dana naišla na sledeći tweet osobe iz Srbije:
ne mogu da pričam sa feministkinjama ne mislim da su žene veće žrtve nasilja nego muškarci i boli me kurac za statistiku
Sam po sebi, tweet nije toliko interesantan; feministkinje, iako slabo prisutne u našem društvu izuzetno su omražene, a poricanje nasilja nad ženama je jedna od najustaljenijih metoda koja se koristi da bi se dokazala štetnost feministkinja. Najjednostavnije rečeno, poriče se postojanje problema kojima se feministkinje bave. Dok je kod nas ta praksa tek u začetku, i uglavnom se svodi na članke u novinama (uz poneku knjigu), na Zapadu ona već ima i svoje zvezde koje se skoro isključivo time bave (o nekima od njih sam već pisala).

Bezimene anti-feministkinje
Navedeni tweet je interesantan jer ga je napisala žena.

10. 05. 2011.

Možda je do nas?


„Opsednutost fizičkim izgledom u 21. veku polako je počela da poprima pandemijske razmere“ upozorava nas Dana Stanković u tekstu Za prsa ispred drugih (Politika). Dalje nas upozorava da je lepota XXI opasna i plitka i za pozitivan primer se okreće istoriji. „Za razliku od starih Grka (ne Grkinja, prim.aut.), koji su se trudili da naprave ravnotežu između duha i tela, imperativ modernog doba je u atraktivnoj spoljašnosti“ sledeće je upozorenje. Ako bismo uzeli samo te dve rečenice, prve dve rečenice, prva dva pasusa članka (ovde namerno izvučene iz konteksta) mogli bismo da pomislimo da su u XXI veku muškarci pandemijski opsednuti fizičkim izgledom. Kod starih Grka muškarci su predano radili na svom fizičkom izgledu, baveći se raznim sportovima i učestvujući u raznima nadmetanjima kao što su Olimpijske igre (udatim ženama bio je zabranjen pristup; kazna, ukoliko ne ispoštuju ovo pravilo - smrt). U starogrčkom svetu, jedino su se devojčice iz Sparte bavile fizičkim aktivnostima. Takođe, dečaci su išli u škole, devojčice su ’obrazovanje’ dobijale u kući, gde su učene da budu dobre domaćice, odnosno da kuvaju, čiste, tkaju. Dakle, ravnoteža duh-telo kojoj bi da se vrati Dana Stanković, po uzoru na starogrčke primere, odnosila se samo na dečake/muškarce. Ali, možda se i njen tekst bavi praksama ulepšavanja kod muškaraca modernog doba?

06. 05. 2011.

Život poslušnih tela

[Za otvaranje bikini sezone, sa sopstvenim dopuštenjem prenosim sopstveni, neznatno izmenjeni tekst, originalno objavljen u Betonu januara 2009. godine]


„Fizički izgled je jedna od naših najvažnijih osobina“ uverava nas Željka Buturović na svom blogu (B92), u postu objavljenom 27. maja 2008, pod nazivom Prava lepota.

Želja da se fizički izgled verno opiše ili prikaže, možda čak i izračuna, praćen je željom za njegovim unapređenjem čiji je krajnji cilj (uvek) lepota. Metode dostizanja krajnjeg cilja su se tokom istorije menjale, kriterijumi koji su determinisali završnu tačku u tom putovanju su takođe trpeli, i još uvek tpre izmene, dok se jedna stvar naizgled ne menja. Lepota, kao čisto fizička osobina, pre svega je vezana za žensko telo. Stoga nije čudno da rasprave i pitanja upravo o tim metodama i kriterijumima neprestano prožimaju feminističku teoriju.


03. 05. 2011.

Samo tako, samo tako, to srce želi


Sredinom aprila u Politici je objavljen članak Kazna za bezosećajnost. Članak je napisao njihov redovni saradnik (u rubrikama Život i stil, Ženska strana i u Magazinu), a i naš znanac, psihoterapeut Zoran Milivojević. Sam po sebi, članak je nebitan, skup opštih mesta, ali zato jedna komentatorka govori i više od reči.
Ivana
Volim da čitam Milivojevića, jer ne ostaje usko u okvirima psihologije tako da uvek saznam nešto novo a korisno. Sviđa mi se što Ženska strana ne potcenjuje svoje čitateljke, njihovo znanje, obrazovanje, životno iskustvo, kao što rade mnoge novine okrenute ka ženskim čitaocima. Samo tako nastavite.
Zoran Milivojević,
preuzet iz Politike
Da vidimo šta to novo i korisno nudi Milivojević u svojim tekstovima i javnim nastupima:
Fizička kazna je majka svih kazni i ona je jedna od legitimnih vrsta kažnjavanja, ali često grešimo i izjednačavamo je s fizičkim zlostavljanjem. A tu postoji vrlo oštra razlika. Fizička kazna je zasnovana na tome da se kod deteta izazove neprijatnost, odnosno bol, a ne da dođe do nekih povreda. Roditelji koji udare dete to mogu da učine kao gest ljubavi jer do tog deteta im je stalo i oni žele da to dete promeni ponašanje. Ako ne kažnjavate fizički dete onda vas dete ne doživljava kao autoritet. [Da li je batina izašla iz raja, intervju, Politika]

27. 04. 2011.

Kafana kod RTS-a [II deo]

[Nastavak post-a Kafana kod RTS-a I deo]


„Dobra stara vremena“ 

Mandić nas uvodi i u drugu problematiku. Nadovezujući se na priču Petra Bokuna o problemu koji je proizišao iz gubitka velikog broja mladića u I svetskom ratu, on daje, iznenađujuće tačnu izjavu o tome kako ljubav, u to vreme, nije bila bitna za brak. Pričom Petra Bokuna, koja je nekim čudom uspela da se završi edipovim kompleksom, nećemo se baviti ovde. Ali šta će zastupnik teze da su sve žene sponzoruše zaključiti o vremenu u kome ljubav nije bila neophodna za brakove? Da je bilo bolje, naravno.

Petar Bokun, edipovac

26. 04. 2011.

Kafana kod RTS-a [I deo]


Uđu četiri matora muškarca u studio kod plavuše. Počnu da vode kafanski razgovor. Kraj.

U pitanju je emisija Da, možda, ne emitovana 22. aprila. Tema emisije je postavljena na sledeći način „Kad Srbe duša boli.“ Gosti su bili Zoran Milivojević, psihoterapeut; Petar Bokun, neuropsihijatar, Aleksandar Mandić, reditelj i Mihajlo Pantić, pisac. Autorka i voditeljka, Olivera Kovačević, emisiju otvara govorom:
Mi večeras govorimo o raspetosti u nama, zašto smo i kao narod, a pre svega kao pojedinci raspeti i između čega? Kako naći u stvari tu meru normalnosti kada živite u Srbiji kada ste okruženi sa toliko problema i kako čovek sam u svojoj mikro zajednici da se orijentiše između ljubavi između mržnje poniženja i dostojanstva, odnosno, prvo pitanje koje našim gostima postavljam, zbog čega nas sve duša boli kada nas boli ili zbog čega njih duša boli.
Ako bolje pogledamo goste Olivere Kovačević, možemo da zaključimo jednu od dve stvari: žene ne boli duša (tu se možemo poigravati formulacijom teme emisije, pa zaključiti da žene ili nisu „Srbi“, tj. muškarac pravoslavac, ili nemaju dušu pa i ne može da ih boli, ali da ne komplikujemo stvari), ili, žene ne znaju kako da artikulišu tu bol pa bolje da nam muškarci to objasne. To su jedina dva objašnjenja zašto među gostima nema i neke gošće. Tema je uopštena, navodno se tiče svih nas, zar ne bi bilo najlogičnije imati odnos gostiju 2:2 (ili 3:3, kako god). Ima žena poznatih psihološkinja, rediteljki, spisateljica. Zar nije žena dobila NIN-ovu nagradu za roman 2010 godine (o [ne]kvalitetu dela koje je nagrađeno nećemo ovde; poenta je da joj je nagrada dodeljena i for better or for worse, njen roman se smatra najboljim)?

20. 04. 2011.

Neki od mojih najboljih prijatelja su žene


Reč feminizam se tretira kao ružna reč. U zemljama engleskog govornog područja feministkinje su to preokrenule i povremeno koriste skraćenicu "the F word" (kojom se obično opisuje ona druga ružna reč na f - fuck; ko kaže da feministkinje nemaju smisao za humor) za opisivanje svojih ubeđenja. Postoji čak i feministički blog the f word, a na sajtu Salon je 2005. godine objavljen članak koji se bavi fenomenom demoniziranja reči feminizam. Članak je takođe naslovljen The F word i u uvodu autorka, Rebeka Trajster, opisuje razočaravajući susret sa glumicom i aktivistkinjom koja je odbacila termin "feministkinja" uz objašnjenje da više voli termin "humanistkinja." Dalje u članku Trajster pominje i feminističke organizacije i aktivistkinje koje odbacuju termin feminizam/feministkinja u potrazi za terminom koji će zvučati prijemčivije širom masama.

18. 04. 2011.

"Dame protiv feminizma"

[Nekoliko napomena. Naslov posta je u stvari naziv bloga koji se bavi... pa po naslovu je valjda očigledno šta im je glavna tema. Tekst je prevod drugog bloga na koji sam naišla slučajno tražeći materijal o Kristini Hof Samers, pa pošto je ta autorka već lepo sumirala šta sam htela da kažem, bilo je najlogičnije da taj post prevedem. Prevod sledi.]


Kristina Hof Samers
blogerka Tex

Nedavno sam po prvi put naišla na Kristinu Hof Samers. Moram da kažem, ukoliko verujete da su žene uspešno završile potragu za ravnopravnošću u koju su krenule pre 150 godina, i da bi sada trebalo da se stišaju u vezi sa trivijalnim nejednakostima, onda je ona „mislilac“ za vas.

Kristina Hof Samers tvrdi da je filozofkinja. Letimičnim pregledom njenih publikacija, međutim, može se zaključiti da ovo nije tačno. Najbliže što se približila izdavanju dela koje liči na filozofsko je Porok i vrlina u svakodnevnom životu, uvodni tom o etici, u kome se ne pominju Aristotel, Parmenid, Kant, Hegel, Derida ili Levinas. Čak je i Serto izostavljen, što iznenađuje; ipak se u naslovu knjige pominje „svakodnevni život.“ Uprkos, ili možda baš zbog ovih isključenja, ova knjiga je bestseler na koledžima širom Amerike. Činjenica koja može razjasniti zašto američki studenti nemaju pojma o istoriji etike.
 
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...