... ili, Miloš Vasić još jednom poručuje ženama da bi trebalo manje da pričaju, ali danas ćemo se baviti onime što poručuje muškarcima. Pre nego što se pozabavimo tekstom
Zvocanje (Vreme br. 1132) podsetićemo se sledećeg:
... „zvocanje“ nije objektivan opis ponašanja. Da bi došlo do zvocanja, neophodno je da se osoba, od koje se traži da uradi kućni posao, oseća da joj se taj posao nameće. Bez da primalac poruke to označi kao zvocanje, to nije zvocanje. To je jednostavno pitanje. Razlog zbog koga žene više „zvocaju“ se može naći u razlici moći između žene i njenog muža u tipičnom braku; ženama okruženje ne ostavlja prostora da ignorišu zahteve ili da do beskraja odlažu obaveze, odnosno da dođu u situaciju gde pitanje mora da se ponovi.
U poslednjem tekstu Vasić se bavi zvocanjem. Kao što je i očekivano, autor "zvocanje" smatra objektivnim opisom ponašanja, i to je jednostavno nešto što žene rade; čak, moglo bi se reći da im je u genima:
Zvocanje je, dakle, stanje hronično u muškom životu. Prvo majka, onda žena ili više njih, utoliko gore, jer počinju od početka, a imaju i prethodne žene za primer [...] Sve je to – šta god psiholozi, seksolozi i psihijatri pričali – genetski ugrađeno u većoj ili manjoj meri. Pustite me s "dominantnim majkama": koja nije? Slično je sa svakom ženkom: one muške gledaju kao nedorasla i neodgovorna bića kojima se zvocati mora (uglavnom su u pravu, ali ne baš uvek).
Međutim, većina stvari u tekstu Miloša Vasića se mogu okarakterisati kao opšta mesta, kao blaga (ili nešto jača) mizoginija, kao seksizam, može se jednostavno reći da je Miloš Vasić čovek određenog perioda, i da mu to ne treba uzeti za zlo.
MEĐUTIM... da li se baš sve može otpisati kao stav nekoga ko ne drži korak sa vremenom? Da li sve treba otpisati kao opšte mesto? Možda u određena opšta mesta treba uprti prstom i reći -
ovo ne sme da bude opšte mesto, ovo ne sme da bude nešto što se olako ponavlja bez svesti o tome šta se time zaista poručuje. I evo mesta u tekstu Miloša Vasića u koje ja odlučujem da uprem prstom:
Šta, dakle, preostaje muškom čeljadetu kojemu se tako stalno zvoca? Ima dva načina da preživi, ne računajući bekstvo od kuće u osamnaestoj godini i razvod svake dve-tri godine – što ionako ne vodi nikud. Prvi je način da se rita i otima, reži i svađa se. Ne preporučuje se, jer vodi u razvod i još gore: zbog zvocanja umeju i glave da padaju; pitajte po sudovima. Reč po reč, pa završi sa krvnim deliktom u afektu na mah i sa upropašćenom decom.
Pre svega, Vasić je novinar koji se redovno bavi bezbednošću i morao bi da zna koliko žena godišnje ubiju njihovi sadašnji ili bivši partneri/muževi. Takođe bi morao da zna da broj tih ubistava raste iz godine u godinu. Ako je svestan tih činjenica, podvučene rečenice postaju još problematičnije. Osim toga, on je novinar koji se tim poslom dugo bavi i morao bi da zna šta tačno poručuje onime što napiše. Poruka ove rečenice je jasna - žene zvocanjem izazivaju muževe/partnere da ih tuku/ubijaju - a to je više nego problematično.
Ja ne tvrdim da je Vasić nasilje/ubistvo preporučio kao rešenje za problem "zvocanja", on čak i kaže da je to "manje preporučljiv način" za "preživljavanje" tog fenomena (jako nesrećan izbor reči). Međutim, Vasić je nasilnicima/ubicama ponudio opravdanje. Ne bilo kakvo opravdanje, već i više nego validno, jer nas je prethodno u tekstu upoznao sa svim zlima "zvocanja". Ono što tvrdim je da je ponuda opravdanja za nasilje/ubistvo u porodici, naročito u današnjoj Srbiji, više nego neprimerena i opasna.
