Tačan odgovor, nastavak

Nakon lošeg snalaženja u emisiji Buđenje, prilikom najavljivanja ovogodišnjeg Oktobarskog salona, Mia David nudi izvinjenje u emisiji "Život kao takav". Svaka pohvala za Miu David što je javno priznala grešku i ponudila izvinjenje.

[Oko šestog minuta] Vas četiri ste feministkinje i izložba je feministička, i pošto sam ja najavljujući u jednom od programa pre nekoliko dana napravila jedan gaf koji, ili ne znam kako bih rekla, napravila jednu nespretnu konstrukciju, izjavu koja je izazvala jako puno reakcija, ja bih volela da o tome malo pričamo. Mislim prvo bih htela da se izvinim svima koje sam povredila tom svojom izjavom, koja zaista nije bila zlonamerna, i mislim da je jako važno da o tome pričamo, zato što baš ako prihvatimo ideju da izjava nije bila zlonamerna, postavlja se u stvari to pitanje te edukacije svih građana o tome šta je feminizam, šta su u stvari, kako o njemu treba govoriti, šta su mesta koja su bolna, kako da jačamo tu scenu i kako da učinimo da u stvari te teme budu i prisutnije i da u stvari, meni se čini da nedostatak obrazovanja uvek najveći problem. 

Sa Oktobarskog salona

Rebrandiranje feminizma

Milica Jovanović je ljubazno prevela tekst If you're a feminist you'll be called a man-hater. You don't need rebranding autorke Laurie Penny. Hvala Milici i uživajte.

Ako ste feministkinja optužiće vas da mrzite muškarce. 

Nema potrebe da se vi menjate

Niko ne voli feministkinje. Tako makar kažu istraživači sa Univerziteta u Torontu na osnovu studije koja je pokazala da se ljudi i dalje oslanjaju na stereotipe o „tipičnoj” feminističkoj aktivistkinji, uključujući da je „zapuštena“ i da „mrzi muškarce“. Ovi stereotipi izgleda ozbiljno slabe privlačnost borbe za ženska prava kao životnog stila. Feminizam je u haosu i mora da se sredi. Da bi bio „relevantan savremenoj mladoj ženi“ treba da obrije noge i sredi frizuru.

Tako misli i Elle. Magazin za modu i lepotu, istorijski ne naročito bitan priručnik za rodnu revoluciju, ovog meseca je svoj doprinos dao reportažom o „rebrendiranju feminizma“, pozivajući tri advertajzing agencije da doteraju izgled rodnih politika. Rezultat su dijagrami i ružičaste relativizacije kojima se prikrivaju ružne, nezgodne crte ženskog oslobađanja. Takva je, na primer, i reč feminizam koja nekima naročito smeta. Smatraju da bi bilo bolje da dok govorimo o poslu, platama i seksualnom nasilju uzmemo u obzir kako se muškarci osećaju, da ta priča ne zvuči toliko preteće, da bude lepo upakovana; misle da je bolje da govorimo o „ekvalizmu“ (equalism), ako već moramo da govorimo. Oni koji imaju interesa da se status quo održi, više bi voleli da se mlade žene ponašaju onako kako se od njih očekuje – da čine sve oko sebe, uključujući i naše politike, što je moguće lepšim i prijatnijim.

Rebrendiranje feminizma kao poželjnog životnog stila, primamljivog aksesoara, kome je lako prilagoditi se kao detoks dijeti i koji je jednako dobroćudan, nije nova ideja. Niti je Elle prvi modni i lifestyle časopis koji se bavi tim zadatkom. Nažalost, izgleda da nema mnogo toga što bi se u feminizmu moglo „rebrendirati“, a da se ne izgubi njegova suštinska energija, koja je složena, zahtevna i puna pravednog gneva. Možda ga možete lakirati i učiniti seksi, ali vam na kraju postane jasno da se od reči „feminizam“ strepi zato što je to zastrašujuća ideja za svakog ko ima koristi od muških privilegija. Feminizam zahteva od muškaraca da prihvate svet u kome neće imati super poseban tretman samo zato što su rođeni kao muškarci. Nema tog zabavnog fonta koji će ovaj zahtev učiniti prihvatljivijim.

Nisu „savremene mlade žene“ te koje treba uveravati da je feminizam i dalje neophodan i „relevantan“. Tehnološke promene su izazvale pravi cunami aktivizma vezanog za rod i politike, od inicijativa kakve su Unslut projekat i Svakodnevni seksizam (Everyday Sexism) do postepenih kulturoloških promena kao što su burne reakcije na seksualno nasilje u Indiji. U svim tim pokretima, mlade žene predvode front, zajedno sa nešto preostalih borkinja iz starijih generacija koje još nisu iznurene decenijama ismevanja i marginalizacije. Dok modna štampa i industrija lepote i dalje investiraju u predstavu mlade žene kao prilagodljive, pristupačne i beskrajno opsednute potrebom da se dopadne dečacima, žene i devojke u stvarnom svetu bore se protiv kulture koja istrajava u pokušajima da reprezentuje naše želje i rebrendira naše politike kao pufnasti tržišni artikal.

Stereotip o ružnoj, nedojebanoj feminstkinji postoji s dobrim razlogom – to je još uvek najbolja, poslednja linija odbrane od svake žene koja je pomalo preglasna, pomalo previše politizovana. Samo joj reci da je, ako tako nastavi, niko neće voleti. Možda grešim, ali oduvek sam verovala da je smisao feminističke politike – smisao svake radikalne politike – između ostalog i u tome što su neki principi važniji od toga da se dopadne svima, posebno onim muškarcima koji bi radije da se žena tiho osmehuje i nosi dugu kosu.

Rečima stare sifražistkinje i aktivistkinje za ljudska prava, Suzan B Antoni: „Oprezni, pažljivi ljudi koji vode računa o svojoj reputaciji ili društvenom ugledu nikad ne donose promene. Oni koji su istinski predani, spremni su da stanu uz prezrene ideje i njihove zastupnike, bez obzira na posledice.“

Nisam baš stara, ali imam dovoljno godina da primetim da sam muškarcima bivala najprivlačnija upravo u onim periodima života kada sam bila najranjivija, najnemoćnija i najnesigurnija. Periodi u kojima sam najjača i najhrabrija, dani u kojima sam bila najponosnija na svoja postignuća – to je vreme kada su me zvali komplikovanom kučkom. Takav je izbor pred ženama, i danas, kao i bilo kada u istoriji: koliko smo spremne da žrtvujemo da bismo se svidele muškarcima.

Tačan odgovor

Najavljujući ovogodišnji Oktobarski salon u emisiji Buđenje, oko 12tog minuta, Mia David je naišla na sasvim očekivano pitanje - očekivano budući da su na ovogodišnjem Oktobarskom salonu zastupljeni feministički radovi:

Gorica: Uglavnom postoji predrasuda kada se kaže feminizam misli se da su to žene koje mrze muškarce.
Dragan: Da, da, da sto posto.
Mia: Da postoje predrasude...
Dragan: ... i ružne žene.
Gorica: ... da ružne žene koje mrze muškarce.
Mia: ... i da su često lezbejke. Ove su sve žene [učesnice Oktobarskog salona, prim. AJ] nisu ružne, sve su udate, i imaju decu, i kako bih rekla mogu biti svuda oko nas.
Gorica: Jadni njihovi muževi.
Dragan: Da, šta on sve trpi, to mora da su neke šonje.

Svaka feministkinja ili osoba koja pomene feminizam naišla je na ovo "Ali sve feministkinje mrze muškarce, sve su ružne, dlakave i lezbejke". Koren ove predrasude se nalazi u muško-centričnom svetu u kome živimo - ona mora da je feministkinja zato što ni jedan muškarac nije hteo da je oženi pa je sada besna i zato mrzi muškarce, a ni jedan je nije hteo jer je ružna i dlakava i zato sada spava sa ženama. U muško-centričnom svetu "prave lezbejke" ne postoje, postoje samo one koje su na lezbejstvo "primorane" jer ih muškarci ne žele.

U muško-centričnom svetu muškarci su uvek u centru pažnje, uvek imaju svog glasnogovornika, uvek imaju svog predstavnika; uvek se sve vrti oko njih. Uključujući i žene; one se bore za njihovu pažnju. Čim se osa malo izmesti, osete se ugroženim - zato što znaju da ne biti u centru pažnje u svakom trenutku znači biti nevidljiv, tačnije nevidljiva. To znaju jer vide i svesni su (bez obzira na sve) kakav tretman dobijaju one/i koji su označeni kao Druge/i.  

I tu nastaje zabuna i tu se rađa ova predrasuda - feminizam odnosno feministkinje i feministi se ne bore da se svetla pozornice upere u žene, i da se stvori žensko-centričan svet, već se bore za uništavanje sveta u kome jedna grupa ljudi dominira pozornicom. Bore se za svet u kome svaka/o ima jednake mogućnosti.

I to bi bio jedan od mnogih odgovora koji je Mia David mogla da ponudi, međutim, ona se odlučila da podrži predrasudu i da feministkinje koje učestvuju na Oktobarskom salonu "odbrani" time što će ih nasilno vratiti u muško-centričan svet - eto one su lepe, udate, one su majke, dakle privlačne su muškarcima, i stoga su dobre. Ta izjava je za svaku osudu, i Mia David bi morala da ponudi zvanično izvinjenje pre svega organizatorkama - kolektivu Red Min(e)d, kao i učesnicama i učesnicima Oktobarskog salona, a zatim i svim feministkinjama i feministima.

O istoj temi na Ženama sa Interneta.

"La mala educación"

[Napomena: nikada nisam odgledala film La mala educación; naslov izabran zbog naslova]

Septembra meseca počela je škola, kao i svake godine. Za učenike i učenice deset srednjih škola u Vojvodini ova školska godina će biti jako posebna - oni i one će biti polaznici/e pilot nastave o reproduktivnom zdravlju. Nećemo sada ulaziti u to da li je dobro ili potrebno organizovati ovu vrstu obrazovanja u srednjim školama ili bi edukaciju o reproduktivnom zdravlju trebalo prepustiti roditeljima odnosno starateljima, mada je i to zanimljiva tema. Sada ćemo se pozabaviti "skandaloznošću" udžbenika Zdrvastveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju.

Autori sajta Prva Srbija apsolutno su frapirani udžbenikom (neću stavljati link, ako vas interesuje potražite).

Napravili su i listu najskandaloznijih tvrdnji koje se mogu naći u udžbeniku. Naravno, većina 'skandaloznih' tvrdnji je vezana za homoseksualnost. Redakcija sajta Prva Srbija je skandalizirana time što se, zamislite, homoseksualnost ne navodi kao bolest ili izopačenost ili neka strašna aždaja koju junački treba mlatnuti maljem po glavi. A zašto bi u jednom udžbeniku pisalo tako nešto, da je homoseksualnost sasvim "normalna i pozitivna varijacija ljudske seksualnosti"? Pa možda zato što homoseksualnost to i jeste, i možda zato što se svetski i domaći medicinski stručnjaci sa time slažu.

Osim ovog, prilično očekivanog frapiranja i skandaliziranja od strane redakcija Prve Srbije, meni je najinteresantnije bilo ovo, stavljeno na deveto mesto liste skandaloznih tvrdnji:

Apsolutno skandalozno! U tom udžbeniku piše da su muškarci i žene jednaki! Skandalozno! Učiće naše devojčice da mogu da biraju da li će graditi karijeru ili brinuti o deci ili i jedno i drugo uz pomoć partnera ili partnerke. O horora! Učiće naše devojčice da vrede koliko i dečaci i da treba da očekuju isti tretman. Strašno!

Učiće naše dečake da ne moraju biti jaki u svakom trenutku i da nije sramota da se oslone na osobe iz svog okruženja, da nije sramota potražiti pomoć. O skandala! Naučiće dečake da oni mogu jednako dobro da brinu o deci i drugima kao i devojčice. Strašno! Možda čak i nauče naše dečake da nasilje ne rešava probleme. Ništa strašnije od toga!

Šalu na stranu, iako ne postoji udžbenik u kome piše da žene treba da čuvaju decu, a muškarci zarađuju pare, ili da su žene slabe, a muškarci jaki, to je poruka koja se dobija sa svih strana u svakom trenutku. Na primer, svaka političarka će u nekom trenutku biti upitana kako usklađuje zahtevan posao i porodične obaveze. Političare to niko ne pita, jer se podrazumeva da je njihova obaveza, što se porodice tiče, da obezbede finansijska sredstva. U medijima čitamo i slušamo o 'lepšem' ili 'slabijem' polu (ženski pol) i o 'jačem' polu (muški pol). Od malena se devojčicama zabranjuje da se igraju grubih igara jer to "ne priliči devojčicama". Kada dečaci fizički napadaju jedni druge to se označava kao "dečačka igra". Kada su grubi prema devojčicama, to se označava kao pokazivanje naklonosti (!). Bez obzira šta bilo ko tvrdi o 'prirodnosti' rodnih uloga, muškarci i žene se, od malena i tokom celog života uče kako da budu muškarci i žene.

Međutim, zar je zaista toliko skandalozno ponuditi mladima mogućnost da sami definišu sebe? Zar je toliko skandalozno tvrditi da žene i muškarci mogu i treba da budu jednaki? Kada živite u binarnom svetu, u svetu oštrih suprotnosti, u svetu u kome je sramota da muškarac pokaže osećanja, a žena ambiciju, to jeste skandalozno. Ali takav svet nije funkcionalan, jer u njemu nema mogućnosti za iskazivanje svih nijansi koje postoje između krajnjih odrednica muško/žensko. Takav svet je i opasan, pre svega za one koji se iz bilo kog razloga ne uklapaju u rigidno definisane rodne uloge, ali i za one koji se uklapaju, odnosno pokušavaju da se uklope u te uloge. Konačno, to je ograničen svet koji se mora dekonstruisati.