Kafana kod RTS-a [II deo]

[Nastavak post-a Kafana kod RTS-a I deo]

„Dobra stara vremena“ 

Mandić nas uvodi i u drugu problematiku. Nadovezujući se na priču Petra Bokuna o problemu koji je proizišao iz gubitka velikog broja mladića u I svetskom ratu, on daje, iznenađujuće tačnu izjavu o tome kako ljubav, u to vreme, nije bila bitna za brak. Pričom Petra Bokuna, koja je nekim čudom uspela da se završi edipovim kompleksom, nećemo se baviti ovde. Ali šta će zastupnik teze da su sve žene sponzoruše zaključiti o vremenu u kome ljubav nije bila neophodna za brakove? Da je bilo bolje, naravno.

Petar Bokun, edipovac

Kafana kod RTS-a [I deo]

Uđu četiri matora muškarca u studio kod plavuše. Počnu da vode kafanski razgovor. Kraj.

U pitanju je emisija Da, možda, ne emitovana 22. aprila. Tema emisije je postavljena na sledeći način „Kad Srbe duša boli.“ Gosti su bili Zoran Milivojević, psihoterapeut; Petar Bokun, neuropsihijatar, Aleksandar Mandić, reditelj i Mihajlo Pantić, pisac. Autorka i voditeljka, Olivera Kovačević, emisiju otvara govorom:

Mi večeras govorimo o raspetosti u nama, zašto smo i kao narod, a pre svega kao pojedinci raspeti i između čega? Kako naći u stvari tu meru normalnosti kada živite u Srbiji kada ste okruženi sa toliko problema i kako čovek sam u svojoj mikro zajednici da se orijentiše između ljubavi između mržnje poniženja i dostojanstva, odnosno, prvo pitanje koje našim gostima postavljam, zbog čega nas sve duša boli kada nas boli ili zbog čega njih duša boli.

Ako bolje pogledamo goste Olivere Kovačević, možemo da zaključimo jednu od dve stvari: žene ne boli duša (tu se možemo poigravati formulacijom teme emisije, pa zaključiti da žene ili nisu „Srbi“, tj. muškarac pravoslavac, ili nemaju dušu pa i ne može da ih boli, ali da ne komplikujemo stvari), ili, žene ne znaju kako da artikulišu tu bol pa bolje da nam muškarci to objasne. To su jedina dva objašnjenja zašto među gostima nema i neke gošće. Tema je uopštena, navodno se tiče svih nas, zar ne bi bilo najlogičnije imati odnos gostiju 2:2 (ili 3:3, kako god). Ima žena poznatih psihološkinja, rediteljki, spisateljica. Zar nije žena dobila NIN-ovu nagradu za roman 2010 godine (o [ne]kvalitetu dela koje je nagrađeno nećemo ovde; poenta je da joj je nagrada dodeljena i for better or for worse, njen roman se smatra najboljim)?

Neki od mojih najboljih prijatelja su žene

Reč feminizam se tretira kao ružna reč. U zemljama engleskog govornog područja feministkinje su to preokrenule i povremeno koriste skraćenicu "the F word" (kojom se obično opisuje ona druga ružna reč na f - fuck; ko kaže da feministkinje nemaju smisao za humor) za opisivanje svojih ubeđenja. Postoji čak i feministički blog the f word, a na sajtu Salon je 2005. godine objavljen članak koji se bavi fenomenom demoniziranja reči feminizam. Članak je takođe naslovljen The F word i u uvodu autorka, Rebeka Trajster, opisuje razočaravajući susret sa glumicom i aktivistkinjom koja je odbacila termin "feministkinja" uz objašnjenje da više voli termin "humanistkinja." Dalje u članku Trajster pominje i feminističke organizacije i aktivistkinje koje odbacuju termin feminizam/feministkinja u potrazi za terminom koji će zvučati prijemčivije širom masama.

"Dame protiv feminizma"

[Nekoliko napomena. Naslov posta je u stvari naziv bloga koji se bavi... pa po naslovu je valjda očigledno šta im je glavna tema. Tekst je prevod drugog bloga na koji sam naišla slučajno tražeći materijal o Kristini Hof Samers, pa pošto je ta autorka već lepo sumirala šta sam htela da kažem, bilo je najlogičnije da taj post prevedem. Prevod sledi.]

Kristina Hof Samers

blogerka Tex

Nedavno sam po prvi put naišla na Kristinu Hof Samers. Moram da kažem, ukoliko verujete da su žene uspešno završile potragu za ravnopravnošću u koju su krenule pre 150 godina, i da bi sada trebalo da se stišaju u vezi sa trivijalnim nejednakostima, onda je ona „mislilac“ za vas.

Kristina Hof Samers tvrdi da je filozofkinja. Letimičnim pregledom njenih publikacija, međutim, može se zaključiti da ovo nije tačno. Najbliže što se približila izdavanju dela koje liči na filozofsko je Porok i vrlina u svakodnevnom životu, uvodni tom o etici, u kome se ne pominju Aristotel, Parmenid, Kant, Hegel, Derida ili Levinas. Čak je i Serto izostavljen, što iznenađuje; ipak se u naslovu knjige pominje „svakodnevni život.“ Uprkos, ili možda baš zbog ovih isključenja, ova knjiga je bestseler na koledžima širom Amerike. Činjenica koja može razjasniti zašto američki studenti nemaju pojma o istoriji etike.

 

U našem selu toga nema

„Kroz vesele tonove muzike i narodnih običaja, na videlo će isplivati skrivene porodične tajne pa će se mnogi od junaka naći pred važnim životnim odlukama i prekretnicama.“

Čega sve u tome selu nema

Ovim rečima je najavljena 22-ga epizoda serije Moj rođak sa sela, emitovana 2. januara 2011. U jeku venčanja, jedna od skrivenih porodičnih tajni koja je izašla na videlo je da je jedan od glavnih protagonista serije prevario svoju ženu. Serija prati tri generacije jedne porodice. Tu je deda, predstavnik najstarije generacije, strog ali pravičan, što bi se reklo. Predstavnici srednje genracije su sin, seoski švaler, i rođak, prevremeno penzionisani vojnik. Najmlađa generacija je oličena u unuku. Deda, sin i unuk su oženjeni, rođak se ženi u epizodi o kojoj će biti reči. Sva tri braka imaju nekih specifičnosti. Deda živi rastavljen od supruge, ona u gradu, on na selu; sin živi sa suprugom, ali ga to ne sprečava da pored toga juri (a često i stigne) sve žene na koje naiđe; unuk, prateći primer svog oca prevari svoju ženu.

Unukovo neverstvo izlazi na videlo kada se njegova ljubavnica pojavi na svadbi, a žena se na to glasno usprotivi. Deda, glava porodice, odvodi snaju u stranu i opali joj šamar uz reči „Nećeš da kvariš svadbu moga sinovca." I taj šamar je označio kraj rasprave i kraj epizode.

Najbolje namere

Nasilje nad ženama nije nova, ali je prilično mlada tema u Srbiji. Za sada je broj objavljenih statistika i istraživanja daleko veći od broja objavljenih stručnih i odgovornih tekstova koji se temom bave na rodno senzitivan način. Sa druge strane, zbog sveprisutnosti teme usled donošenja zakona, izmena zakona, otvaranja sigurnih kuća, kao i zbog mogućnosti da povećaju tiraž novina (vesti koje sadrže nasilje u porodici imaju potencjal da budu senzacionalne), broj nestručnih i neodgovornih tekstova na temu nasilja u porodici i nad ženama je izuzetno veliki.

8 mart, drugi put među Srpkinjama

Pre mesec i koji dan je bio 8. mart, famozni Dan žena. O tome je pisano uzduž i popreko, čestitano je, čestitke prihvatane i odbijane, čak sam i ja napisala koji redak. Međutim, u ogromnom prostranstvu interneta ostalo je brdo nepročitane literature na temu onog dana u godini kada se od muškaraca očekuje da dobrovoljno operu sudove i obezbede ručak (jer nije fer opterećivati ih očekivanjima o spremanju istog). Povremeno, sasvim slučajno, nabasa se na neki od tih tekstova kad mu vreme nije.

Priznajem, sada prvi put nailazim na Wannabe magazin, "besplatni fashion & lifestyle Internet magazin nastao u septembru 2010. godine kao lični projekat troje mladih ljudi koji su domaćoj javnosti želeli da ponude besplatnu, ali istovremeno visokokvalitetnu alternativu klasičnim štampanim izdanjima." Uvek je lepo videti mlade ljude koji žele nešto i nađu načina da bez ičije pomoći to ostvare. Naravno, u vreme interneta, pokretanje časopisa je mnogo lakše, potrebna je samo dobra volja, nešto znanja i vizija. I internet konekcija. Magazin je interesantno sređen, izgleda moderno, što je valjda logično, ipak je delo mladih ljudi. Jedino što mi je od početka bolo oči je naziv, "Wannabe." Iako ne volim da citiram rečnike, ovde je to najadekvatnije:

wan·na·be also wan·na·bee (wn-b, wôn-) n. Informal
1. One who aspires to a role or position.
2. One who imitates the behavior, customs, or dress of an admired person or group.
3. A product designed to imitate the qualities or characteristics of something.

Original

Zašto u imenu svoje publikacije, pa makar bila i internetska, staviti čitaocima i čitateljkama do znanja da je ta publikacija imitacija nečega? Imitacija čega? je prvo što je meni palo na pamet. Površnim pregledavanjem sadržaja lako je identifikovati uzor kome se teži i čije se ponašanje imitira. Niko drugi do Keri Bredšo, junakinja seksa i heroina grada, o kojoj je pisano možda i uzdužnije i poprečnije nego o samom 8. martu (poznata je zbirka eseja Čitanje serije Seks i Grad). U opisima članica redakcije (koje same daju) se najlakše prepoznaje uzor. Tako možemo pročitati kako vole šoping, cipele; provlači se utisak da, iako je većina njih još uvek na fakultetima (u svojstvu studentkinja), one žive same i daju savete iz ličnog iskustva, a po uzoru na Keri Bredšo. 

Najglamurozniji i najbolje plaćeni posao - posao šalteruše!

[DISCLAIMER] Ovaj način tretiranja teksta apsolutno, i bez zadrške pozajmljujem od e-novina. Oni su uspeli da nađu savršen način za reagovanje na tekstove na koje bi se trebalo odreagovati zbog tematike kojom se bave, ali ipak ne zaslužuju ozbiljnu, pa čak ni delimično ozbiljnu analizu iz raznih razloga (najbolje poređenje bi bilo hranjenje trolova na forumima; određenima ne treba davati za pravo na taj način).

Na sajtu desničarskog magazina Vidovdan u sredu je objavljen tekst Vladislava Đorđevića, autora kvazi-naučnih radova Mit o patrijarhatu i Prednosti žena, koji je povodom prve navedene knjige bio i uvažen od strane ugledne dnevne novine Politike. Tekst je nazvan Feminizacija administracije i e-novinski tretman tog teksta sledi (podebljan tekst moj, ostalo iz pera Vladislava Đorđevića).

Šta ima novo Vladislave? Kako te služi internet? Pokvаrio mi se internet, pа sаm odlučio dа reklаmirаm kvаr.

Jedan dan u životu Vladislava Đorđevića.
Od šaltera do šaltera.

Gde si sve išao da rešiš taj problem, a gde si išao da rešiš ostale problem koje imaš? Čekаo sаm pаr minutа ispred šаlterа i primetio dа su skoro sve zаposlene činovnice – žene. Otišаo sаm nа Filozofski fаkultet dа obаvim neke аdministrаtivne poslove i primetio dа su skoro sve zаposlene osobe u аdministrаciji – žene. Skoknuo sаm u poštu dа nešto uplаtim i primetio dа su skoro sve osobe zа šаlterom – žene. Otišаo sаm u Nаcionаlnu službu zа zаpošljаvаnje i primetio dа su skoro sve zаposlene osobe – žene. Otišаo sаm u sud i primetio dа su skoro sve osobe zаposlene u sudskoj аdministrаciji – žene. Skoknuo sаm do biblioteke i primetio dа su skoro sve zаposlene osobe u аdministrаciji – žene. Otišаo sаm dа kupim mаmi lek u аpoteku i primetio dа su skoro sve zаposlene osobe – žene. Otišаo sаm u dom zdrаvljа po mаmin rezultаt i primetio dа su sve zаposlene osobe zа pultom – žene. Otišаo sаm i u policiju dа se rаspitаm zа produženje lične kаrte i primetio dа u аdministrаciji policije dominirаju – žene. Pre odlаskа kući svrаtio sаm u trgovinu dа kupim neke sitnice i primetio dа su skoro sve zаposlene osobe i tu – žene.
Šta reče, ponovi, ti tamo, kad ono međutim...? skoro sve zаposlene činovnice – žene.
Postavi i ti neko pitanje, al’ onako. Dа li postoji u Srbiji bilo koje аdministrаtivno rаdno mesto, а dа u njemu ne dominirаju žene!?
Deder i odgovori na njega. Žene аpsolutno dominirаju u svim držаvnim službаmа. Bаnke, pošte, bolnice, аpoteke, škole, biblioteke, muzeji, pozorištа, mediji, sudovi, zаvodi, trgovine – postаlа su privilegovаnа rаdnа mestа ženа.