Kewl priča, bratiću

Sledi prevod teksta Cool story, bro autorke Emily Nussbaum. 

Sudeći samo po stilu, HBOv True Detective je odlična serija. Svake nedelje, kablovima širi moćne opijate, od akcione scene toliko dobro odrađene da može da parira Skorsezeovim filmovima do skoro opipljivih scena ruralnog raspadanja, snimljenih u Luizijani, setingu koji je pomalo postao specijalnost HBOa. (Radnja serija Treme i True Blood je takođe smeštena u Luizijani.)

Kao i mnogi kritičari, i ja sam u početku bila očarana antologijskom strukturom serije (osam epizoda i to je to; nova sezona je nova priča) i dovitljivom hronologijom, gde se priča o istraživanju serijskog ubice prikazuje kombinovanjem dve vremenske perspektive. Devedesetih, Marti Hart i Rast Kol (Vudi Harelson i Metju Mekonahej), jure ubicu fetišistu, od one sorte umetničkih duša koje tetoviraju svoje ženske žrtve, a onda ih ukrase rogovima i razbacaju sektaške džidža bidže po mestu zločina. U sadašnjosti, bivše partnere ispituju dvojica policajaca koji sumnjaju da su ubistva ponovo počela. Ukoliko ste kao i ja slabi na serije koje „mešaju“ vremena ili imaju napete scene ispitivanja – kao odlična Homicide ili bolje sezone Damages – biće vam zanimljivo da vidite povezivanje ove dve metode. Savremeni intervjui postaju voice-over, koji se čuje preko flešbekova, a kontrast između onoga što se priča i onoga što nam je pokazano otkriva da su naratori pažljivo birali koje detalje će otkriti, i da su, u ključnim trenucima, jednostavno lagali. Za sada prilično složena priča.

Dok trol trola

Džesika Valenti o tome kako se nositi sa trolovima na internetu.

Jebeš ostajanje na nivou: prednosti spuštanja na njihov nivo

Ne hranite trolove: verovatno najčešća fraza koja se čuje kada se priča o onlajn diskusijama, naročito kada se pomenu mizogine osobe u razgovorima o feminizmu. Glavna ideja je da se seksistima uskrati pažnja koju očigledno očajnički žele. Osim toga, zašto se spuštati na njihov nivo?

Ali ostajanje na nivou je precenjeno. Zahteva ćutanje pred nasilnom mizoginijom, i mentalitet okretanja drugog obraza koje društvo toliko dugo zahteva od žena. Moćan feministički pokret je osigurao da žene ne prihvataju nepravde oflajn – zašto bismo se onda pokoravale na interentu?

Kada sam započela blog Feministing 2004 godine, odmah smo počele da dobijamo preteće mejlove. U početku je bilo lakše ignorisati hejtere, ali bilo je izuzetno teško svakog dana pisati o feminističkim pitanjima bez da se osvrnemo na užasan bekleš koji smo trpele „iza scene“. Onda smo napravile seriju postova koje smo nazvale „Anti-feministička pošta“ – objavile smo preteće mejlove, ismevajući često iznenađujuće glupu prozu. („Zašto moraš da budeš za abortus da bi bila za prava žena? Kako može da bude deo tvog tela ako je muško?“) To je bio način da kroz humor povratimo moć, dok smo u isto vreme otkrivale koliko mržnje je još uvek usmereno na žene koje javno izraze mišljenje.

Zdravlje u prvom planu

Danas je svet zabave bio šokiran saznanjem da se Anđelina Džoli pre nekog vremena podvrgla dvostrukoj mastektomiji, odnosno odstranjene su joj obe dojke. To u stvari nije bilo šokantno. Šokantno je bilo saznanje da ona to nije uradila zato što je obolela od raka dojke, već zato što ima mutaciju gena BRCA1, i samim time je rizik da će oboleti od raka dojke znatno uvećan. Međutim, da se ne bismo bavili nagađanjima i pretpostavka, da li je donela dobru odluku, da li je imala izbora, i slično, možda bi trebalo njoj da dozvolimo da sama ispriča svoju priču.

Moja zdravstvena odluka 

(tekst Anđeline Džoli objavljen na sajtu NY Times-a)

Moja majka se protiv raka borila skoro deset godina. Umrla je u 56-toj godini. Izdržala je dovoljno dugo da upozna svog prvog unuka i da ga drži u naručju. Ali moja druga dece neće imati prilike da je upoznaju i da iskuse njenu ljubav i nežnost.

Često pričamo o „maminoj mami“, i ja tada pokušavam da im objasnim bolest koja nam ju je uzela. Pitali su me da li isto može da se desi i meni, i uvek sam im govorila da ne brinu. Međutim, i moj gen BRCA1 je „pokvaren“, zbog čega je rizik da ću oboleti od raka dojke ili jajnika znatno uvećan.

Moji lekari su procenili da je verovatnoća da ću oboleti od raka dojke 87%, dok je verovatnoća da ću oboleti od raka jajnika 50%. Ovi procenti su različiti za svaku ženu.

Samo deo karcinoma dojke je direktno uzrokovan naslednom genetskom mutacijom. Rizik da će osobe sa mutacijom gena BRCA1 dobiti rak dojke u proseku iznosi 65%.

Kada sam saznala da je mutirani gen deo mog života, odlučila sam da budem proaktivna i da, koliko je u mojoj moći, smanjim rizik. Odlučila sam da se podvrgnem preventivnoj dvostrukoj mastektomiji. Počela sam sa dojkama, jer imam veći rizik od oboljevanja od raka dojke nego od raka jajnika, i operacija odstranjivanja jajnika je složenija.

Svi medicinski zahvati koji su deo dvostruke mastektomije, i trajali su tri meseca, završeni su do 27. aprila. Uspela sam da ih obavim bez uplitanja javnosti i da za to vreme nastavim da se bavim poslom.

Ali sada pišem o tome zato što se nadam da će druge žene imati koristi od mog iskustva. Rak je još uvek reč koja plaši ljude, i izaziva osećanje bespomoćnosti. Ali danas je, zahvaljujući testovima, moguće saznati da li ste podložnije raku dojke i raku jajnika, i onda možete da preduzmete nešto.

Moj proces je otpočeo 2. februara procedurom koja se zove „odlaganje bradavice“ (nipple delay), čime je isključena mogućnost razvijanja obolenja u grudnim kanalima iza bradavice i omogućuje se bolja prokrvljenost te oblasti. Ova procedura izaziva bol i pojavljuje se dosta modrica, ali se takođe povećava šansa da se spase bradavica.

Dve nedelje kasnije podvrgnuta sam glavnoj operaciji, gde je odstranjeno grudno tkivo, a na to mesto je su stavljeni privremeni ’fileri’. Ova operacija može da traje do osam sati. Probudite se sa tubama i filerima u grudima. Imate osećaj kao da ste u filmu naučne fantastike. Ali samo nekoliko dana nakon operacije možete da se vratite svakodnevnim obavezama.

Devet nedelja kasnije, poslednja operacija je završena i ona je uključivala rekonstrukciju dojki. U poslednjih nekoliko godina ova procedura je dosta napredovala i rezultati mogu biti prelepi.

Ovim tekstom sam želela da se obratim drugim ženama i da im kažem da donošenje ove odluke nije bilo lako. Ali mi je drago što sam je donela. Rizik da ću oboleti od raka dojke pao je sam 87% na manje od 5%. Deci mogu da kažem da ne moraju da strahuju da će me izgubiti zbog raka dojke.

Ohrabrujuće je što moja deca ne moraju da vide bilo šta zbog čega bi im bilo neprijatno, vide moje male ožiljke i to je to. Sve ostalo je samo mama, ista kao što je uvek bila. I znaju da ih volim da ću za njih uradi sve što mogu, sve dok mogu. Lično se ne osećam manje ženom. Osećam se osnaženom zato što sam donela važnu odluku koja nikako ne umanjuje moju ženskost.

Dovoljno sam srećna da imam partnera, Bred Pita, koji me toliko voli i pruža mi podršku. Svima koji imaju ženu ili devojku koja prolazi kroz ovo, poručujem sledeće - znajte da ste jako bitan deo tranzicije kroz koju ona prolazi. Bred je sve vreme bio u Pink Lotus Breast Center-u gde sam se lečila. Čak smo uspevali povremeno i da se nasmejemo. Znali smo da je ovo dobra odluka za našu porodicu i da će nas još više zbližiti. I jeste.

Nadam se da će ovaj tekst pomoći svakoj ženi koja ga čita da shvati da ima opcije. Želim da ohrabrim svaku ženu, naročito ako u porodici ima istoriju raka dojke ili raka jajnika, da se raspita i potraži stručnjake koji joj mogu pomoći u ovome, i koji joj mogu pomoći da donese informisanu odluku.

Svesna sam da mnogi divni holistički lekari rade na iznalaženju alternativnih metoda lečenja kako bi se izbegla operacija. Moj režim lečenja će biti blagovremeno objavljen na sajtu Pink Lotus Breast Center-a. Nadam se da će ovo pomoći drugim ženama.

Prema podacima Svetske Zdravstvene Organizacije (WHO), od raka dojke godišnje umre oko 458.000 ljudi, najviše u zemljama sa niskim i srednjim pruhodima. Prioritet mora biti da se većem broju žena obezbedi pristup genetskom testiranju i tretmanima koji im mogu spasiti živote, bez obzira na sredstva kojima raspolažu i poreklu, gde god da žive. U SAD-u testiranje gena BRCA1 i BRCA2 košta više od $3.000, što znači da je mnogim ženama nedostupno.

Odlučila sam da javno ispričam svoju priču jer postoji veliki broj žena koje ne znaju da možda žive pod senkom raka. Nadam se da će one, takođe, moći da testiraju svoje gene, i da, ukoliko je i za njih rizik znatno uvećan, znaju da imaju opcija.

U životu ima mnogo izazova. Ne bi trebalo da se plašimo onih sa kojima možemo da se suočimo i nad kojima možemo da preuzmemo kontrolu.

"Sistem patrijarhata: To, ne On, ne Oni niti Mi"

Jedan od osnovnih termina u feminističkoj teoriji je takođe i jedan od najkontroverznijih i stoga nikad dovoljno edukacije. Danas pričamo o patrijarhatu, tačnije patrijarhaln(i)om društvu(ima). Autor Alen G. Džonson (Allan G. Johnson) se u svojoj knjizi „The Gender Knot: Unraveling our patriarchal legacy“ bavi upravo time šta patrijarhat jeste, šta nije, kako utiče na naše živote, a kako pak naši izbori utiču (ili ne) na promene u patrijarhalnim strukturama itd. Preneću nekoliko citata iz njegove knjige (drugo poglavlje: Patriarchy, the System: An It, Not a He, a Them, or an Us) kako bismo stekli neku predstavu o tim kompleksnim pitanjima. Preporučujem vam da pročitate ovu knjigu u celosti.

Krenimo od toga šta predstavlja najveći problem u vezi sa pojmom „patrijarhat“:

Kada se pomene „patrijarhat“ mnogi umesto toga čuju „muškarci“, tako da se uzima da kritika muške privilegije i opresije žena u stvari znači da su svi muškarci – svaki pojedinačno – opresivni ljudi. To je dovoljno da mnogi muškarci kritiku shvate lično, besni zato što to često vide kao način da im se nametne osećaj krivice. A neke žene osećaju da imaju prava da krive pojedinačne muškarce za patrijarhat, samo zato što su muškarci. Ponekad, muškarci su defanzivni jer se identifikuju sa patrijarhatom i njegovim vrednostima i ne žele da snose posledice ili da se suoče sa mogućnošću gubljenja muške privilegije. Ali defanzivnost takođe može da bude odraz česte zabune između patrijahata kao vrste društva i ljudi koji u tom društvu učestvuju. Ukoliko želimo da postignemo prave promene, moramo da radimo na razjašnjavanju ove zabune. 

Privilegije

Prenosim tekst o privilegiji koji sam prevela zajedno sa Sajber Van Der Last, tekst možete naći i na njenom portalu. Budući da je tema osetljiva odlučile smo da prevedemo tekst o tome kako što uspešnije voditi razgovor o privilegiji.

Kako sa nekim ko ne zna šta je privilegija razgovarati o tome?

Pre nekog vremena objavio sam tekst o privilegiji belaca, i otac mog belog prijatelja je skroz poludeo. Pročitao je tekst i odmah je pozvao svog sina, koji je tada bio na poslu i pitao ga „Šta radiš trenutno?“

Moj prijatelj je odgovorio „Radim, što?“ Moj prijatelj je radio kao čistač tepiha, težak rad, siguran sam.

„Pa Džejmi kaže da si privilegovan. Da li se osećaš privilegovanim upravo sada dok se mučiš da prehraniš porodicu?“

„Mora da se šališ?!!? Je**š ga! Nikad mi ništa nije bilo tek tako dato!“

I priča se nastavlja.

Oblačenje ženskosti i muškosti - plavo i roze

Danas je skoro nezamislivo da ne možemo na prvi pogled da odredimo pola male bebe ili deteta. Primeri u kojima roditelji odlučuju da decu, do određenih godina, odgajaju što rodno-neutralnije, prepričavaju se kao horor-priče, odnosno dokazi da je "feminizam otišao predaleko". Kako dete može da odrasta a da ne zna svoj pol/rod od malena? Kako će to uticati na detetov razvoj? Koliko će pogubno biti? pitanja su koja mogu često da se čuju, međutim, jako retko se postavljaju pitanja - Da li je uvek bilo tako? Da li smo uvek mogli da znamo pol/rod deteta odnosno bebe na prvi pogled? Odgovor je jednostavno - ne. Američka istoričarka Džo B. Paoleti se više decenija bavila odevanjem beba i dece i kako je rod deteta uticao, ili ne, na način odevanja. Sledi prevod teksta 

Kada su devojčice počele da nose roze?

FDR, 1884.

Mali Frenklin Delano Ruzvelt sedi na stoličici, bela suknjica nežno raširena preko krila, ruke čvrsto drže šešir ukrašen perjem. Kosa do ramena i svečane cipelice sa kopčom upotpunjuju izgled.

Danas bi nam takva fotografija bila uznemirujuća, međutim društvene norme na snazi 1884 godine, kada je FDR sa dve i po godine fotografisan, nametale su da dečaci nose haljinice do šeste ili sedme godine, kada im je po prvi put i skraćivana kosa. Frenklinova odeća je smatrana rodno-neutralnom.

Međutim, ljudi danas jednostavno moraju na prvi pogled da znaju pol bebe ili deteta, kaže Džo Paoleti, istoričarka na Univerzitetu u Merilendu i autorka knjige Roze i plavo: raspoznavanje dečaka i devojčica u Americi, koja će biti objavljena kasnije ove godine (2011, prim. prev.). Stoga na primer vidimo roze traku na ćelavoj glavici male devojčice.

Zašto se stil dečije odeće tako dramatično promenio? Kako smo došli do dva „tima“ – dečaci u plavim i devojčice u roze dresovima?

Ratna zona

Svako malo pa se pojavi članak koji objavljuje da se vodi rat protiv muškaraca ili dečaka i najčešće se kao najveći neprijatelji (neprijateljice) muškaraca i dečaka navode žene. I zaista, u tim člancima je sve prikazano kao rat - neko mora da pobedi, a neko da izgubi. Te tako, proklamuje se da kako žene osvajaju određene oblasti, tako ih muškarci gube - bilo to tržište rada ili obrazovanje. U Srbiji je još 2007. godine Jovana Papan objavila da se vodi rat protiv muškaraca, mada mora se priznati da je izabrala čudnu početnu ilustraciju problema. Na početku teksta Papan opisuje sada već čuvenu epizodu rijalitija 48h svadba u kojoj mladoženja priznaje da povremeno udaro po neki šamar svojoj budućoj supruzi. A kao dokaz da se vodi rat protiv muškaraca Papan koristi činjenicu da su se mnogi nakon prikazivanja epizode pobunili, i da je otpočela javna debata o nasilju u porodici.

Krajem novembra ove godine pojavio se tekst izvesne Suzan Venker, (originalno) naslovljen Rat protiv muškaraca. Letimičnim pogledom na tekst uspela sam da primetim da je prilično uvredljiv - za žene i za muškarce. Na svu sreću, našao se neko ko je bio spreman da tekst pročita i iskritikuje - naš stari znanac Majkl Kimel.

The more you know

Pokret za muška prava - u originalu Men's Rights Movement (MRM), pokret je koji se bavi pitanjima diskriminacije muškaraca. MRM je nastao 70tih godina odbacivanjem feminističkih principa. Naime, u drugom talasu feminizma, razvojem pokreta i teorije, došlo se do zaključka da patrijarhalni pokret nanosi štetu i muškarcima. Kako se šteta koju od patrijarhata trpe muškarci i žene razlikuje, bilo je sasvim logično da se u okviru feminističkog pokreta deo ljudi bavi isključivo tim pitanjima, koristeći iste teorijske i aktivističke alate. Onaj deo koji je odbacio feminističke principe i oformio MRM počeo je za sva zla koja muškarci trpe da okrivljuje žene, a pre svega feministkinje. U okviru feminizma se naravno nastavlja sa bavljenjem temama koje se tiču muškaraca.  

Kod nas još uvek nema pokreta za muška prava, ali su narativi kojima se MRA služe već uveliko prisutini; to su poznati narativi, duboko ukorenjeni u mizoginiji. Tekst koji prenosim pokazuje da mogu da budu izuzetno opasni.

Kada MRM narativi ubijaju

Takozvani „pokret za muška prava“ jako je uporan u nameri da ubedi javnost kako je problem nasilja u porodici prenaglašen od strane feministkinja, i da mnoge, čak i većina žrtava lažu policiju i sudove, koji im veruju na reč jer je pravosuđe u kandžama svemoćnog feminističkog režima. Ovaj narativ ima velku moć jer se naslanja na duboko ukorenjene stereotipe o ženama kao lažljivim, manipulativnim sponozorušama. Na žalost, rasprostranjena spremnost da se poveruje u sva anti-feministička trabunjanja o lažljivim ženama u ortaštvu sa policijom, može dovesti i do tragedije, kako pokazuje ovonedeljna Draga Saveta:

Ubistvo iz časti

Možda ste čuli za slučaj Amande Tod, mlade devojke koja je početkom oktobra ove godine, u 15toj godini života izvršila samoubistvo. Taj slučaj je inspirisao mnoge blog-postove, članke u novinama, segmente vesti, međutim oni su se obično fokusirali na vršnjačko nasilje. Zato me je prijatno iznenadio youtube snimak izvesnog The Concealed Weapon, koji se, u kratkom snimku, pored vršnjačkog maltretiranja osvrće i na udeo seksizma u širem društvu u ovoj tragediji. Pogledajte snimak, ili pročitajte prevod transkripta (može i jedno i drugo).

    

Kao što neki od vas znaju, 10tog oktobra 2012, 15togodišnja žena Amanda Tod izvršila je samoubistvo nakon dve godine konstantnog vršnjačkog maltretiranja i posramljivanja zbog seksualnosti (slut-shaming - bukvalno, posramljivanje kurve). To se desilo zato što ovo društvo uvek krivi žene za ono što muškarci izaberu da im urade, a naročito ako su te žene mlade, jer je ovo društvo izuzetno seksističko i ejdžističko.

Mlada žena pošalje svoju sexy fotografiju muškarcu, ponekad uz pristanak, a ponekad, kao u ovom slučaju, ona je na to prinuđena. Ta fotografija bi trebalo da bude privatna. Zatim on iskoristi tu fotografiju da je ucenjuje. Objavi fotografiju, bilo tako što je postavi online, bilo tako što je pošalje prijateljima. U društvu koje nije seksističko i ejdžističko svačija mržnja bi bila usmerena na kretena koji je objavio fotografiju bez njenog pristanka. Niko ne bi mrzeo ženu na forografiji. Ona nije ništa zgrešila.

Činjenica da je imao mogućnost da je povredi ne znači da je imao prava na to, i ne znači da je to njena krivica. Ali ovo društvo nije prevazišlo ideju ubistva iz časti, koje predstavlja seksističko i ejdžističko uverenje da mlade žene koje urade nešto ‘kurvasto’ zaslužuju da umru. Pošto više nije legalno da ubijamo mlade žene zato što su ‘nečiste’, društvo to nadoknađuje posramljujući ih zbog njihove seksualnosti sve dok one same sebi ne oduzmu život. Društvo još uvek veruje da je ženina obaveza da u potpunosti uništi sve mogućnosti da je muškarac povredi, u suprotnom, sama je kriva. 

Ima i dobrih vesti, ljudi su joj [Amandi Tod] pružili podršku, ali to ne popravlja situaciju previše, jer su se javili tek nakon što je umrla. Nakon što neko izvrši samoubistvo zbog vršnjačkog maltretiranja ljudi pričaju o tome kako žele da zaustave maltretiranja, ali pre toga nikog nije briga.

Posramljivanje zbog seksualnosti je prirodan deo života žene. Vršnjačko zlostavljanje je prirodan deo života mlade osobe. Zbog ejdžizma i seksizma ovog društva ljudi veruju da probleme sa kojima se susreću žene i mladi ljudi treba prihvatiti kao normu. Svaki put kada posramite ženu zbog njene seksualnosti, svaki put kada osuđujete ženu zbog količine seksa u kome uživa, ili kako se oblači, ili koliko flertuje, doprinosite kulturi koja navodi mlade žene na samoubistvo. 

I poruka onima koji misle da seksizma više nema, ili da ne postoji ejdžizam protiv mladih ljudi – jasno je da niste u pravu. 

Ključ promene

[Prevod teksta Largest Global Study on Violence Against Women Finds Feminist Movements Hold the Key to Change u kome se opisuju zaključci studije The Civic Origins of Progressive Policy Change: Combating Violence against Women in Global Perspective, 1975–2005]

Nova studija o nasilju nad ženama, za koju je materijal prikupljan tokom 40 godina i u 70 zemalja, pokazuje da je mobilizacija feminističkih pokreta značajnija za promene od bogatstva nacije, levičarskih političkih partija, ili broja političarki. 

U studiji se došlo do zaključka da su u feminističkim pokretima, nezavisnim od političkih partija i države, žene u mogućnosti da definišu osnovne prioritet i da se organizuju oko njih kao žene, bez da moraju da se usklade sa širim brigama organizacije ili muškim potrebama. Mobilizovani širom država, feministički pokreti su urgirali kod vlada da odobre globalne i regionalne norme i sporazume o nasilju.

Snažni, autonomni feministički pokreti su prvi definisali problem nasilja nad ženama i ključne katalizatore državne akcije, dok su druge organizacije ta pitanja gurale u stranu smatrajući da su bitna samo za žene. Jaki pokreti su zahtevali pažnju i podršku javnosti i ubedili su medije da je o tim pitanjima bitno javno diskutovati. U zemljama u kojima su mere vezane za nasilje sporo usvajane, feministički pokreti su potezali globalne i regionalne sporazume kako bi pogurali promene lokalnih mera.

S. Lorel Veldon, ko-autorka studije, izjavila je: “Nasilje nad ženama je globalni problem. Istraživanja u Severnoj Americi, Evropi, Africi, Latinskoj Americi, na Bliskom Istoku, i u Aziji pokazala su zapanjujuće visoku stopu seksualnog zlostavljanja, proganjanja, trafikinga, nasilja u intimnim vezama, i druge povrede ženskih tela i psiha. U Evropi to predstavlja veću opasnost za žene od raka; 45% žena u Evropi trpi neki oblik psihičkog ili seksualnog nasilja. Stope su slične u Severnoj Americi, Australiji i na Novom Zelandu, a studije u Aziji, Latinskoj Americi i Africi pokazuju da je tamo nasilje nad ženama sveprisutno.”

Obim podataka u ovoj studiji je bez presedana. Studija uključuje svaki region sveta, različite nivoe demokratije, bogate i siromašne zemlje, i različite svetske religije – uključuje 85% svetske populacije. Analiza podataka je trajala pet godina, i zato je poslednja obuhvaćena godina 2005.

Mala Htun, ko-autorka studije, dodaje: “Društveni pokreti oblikuju javnost i programe vlada i kreiraju političku volju da se bavi određenim pitanjima. Postupci vlada, sa druge strane, šalju signal o nacionalnim priritetima i o značenju građanstva. Koreni promena leže u civilnom društvu.”

Sve bi seke ljubile mornare?

Poljubac mornara, ili "selektivno slepilo kulture silovanja"

Apstinencija od dihotomije

Knjiga Mit o čistoti Džesike Valenti (Purity Myth, Jessica Valenti) bavi se trendom povezivanja morala žena sa njihovom seksualnošću. Valenti ovu pojavu sagledava kroz analizu ’pokreta nevinosti’ kako ga ona naziva. Taj pokret je prisutan u školama, preko seksualnog obrazovanja kome je jedino dozvoljeno da propoveda apstinenciju, preko medija, koji podižu paniku oko devojaka koje su izuzetno seksualne/seksualizovane, sve do zakonodavstava koje priznaje samo ’nevine’ žrtve. Povrede koje nastaju usled održavanja i insistiranja na modelu ponašanja svetica/kurva su najprimetnije kada se pogleda odnos prema ženama žrtvama nasilja.

Širom Sjedinjenih država, veliki broj silovanja i slučajeva nasilja nad ženama prolazi nekažnjeno i ostaje neprimećeno. Jedna od šest žena će tokom svog života biti žrtva seksualnog napada; četiri puta je veća verovatnoća da će žtva napada biti mlada žena. Ali umesto da ove statistike i ove strašne priče budu skandali na nacionalnom nivou, i umesto da se mediji i vlada mobilišu oko epidemije nasilja sa kojom se žene suočavaju, reakcija je u najvećem broju slučajeva tišina – ili, još gore, optuživanje.

Vredna kuvarica kuva po sajtovima

Poslednjih dana sam bila vredna; malo pisala, malo prevodila.

Autorski tekst Privilegovana populacija, možete pročitati na sajtu Peščanik - LINK
Prevod teksta Mothers who care too much, takođe možete pročitati na sajtu Peščanik - LINK

Uživajte.

Zvocanje: lično je političko

[Prevod članka Nagging: The Personal Is Political by Amanda Marcotte]

Fraza „lično je političko“, skovana od strane feministkinja drugog talasa, toliko je izobličena i izmanipulisana da se prilično udaljila od onoga što je originalno trebalo da predstavlja. U osnovi, podsticala je žene da shvate kako mnogi problemi, koji se čine ličnim, nastaju usled političkih sila mizoginije i seksizma – i ja mislim da nema bolje prilike za povratak te fraze od sramotno apolitičnog članka Elizabet Bernstin u Wall St. Journal-u, o parovima koji imaju problema zbog zvocanja. Bernstin priznaje da su žene češće označene kao zvocare, ali ona umanjuje problem. Što je još važnije, ona ga prikazuje kao problem koji izniče iz neke misteriozne, nepromenljive borbe između muškaraca i žena – uprkos njenim tvrdnjama da to važi za oba supružnika/partnera, ne iznenađuje da je samo uspela da nađe primere gde je supruga označena kao zvocara – i onda zvocanje mora da bude ublaženo time što će zvocara da radi još više kako bi delovala pomirljivo i pasivno, a da ne bi dosađivala suprugu.

Ne postoji „muška“ i „ženska“ matematička sposobnost

[prevod teksta There really is no difference between men and women’s math abilities]

http://xkcd.com/385/

Dugostojeći je mit o postojanju polnog jaza u vezi sa matematičkim dostignućima, po kome postoji osnovna biološka razlika u načinima na koji polovi prilaze matematici. Ta tvrdnja je izuzetno kontroverzna i često diskreditovana. A sada, nova studija ju je u potpunosti osporila. 

Do sada je možda postojao delić statističkih podataka koji bi poduprli postojanje ovog polnog jaza – doduše ništa previše uverljivo, ali sasvim dovoljno da sama ideja ne bi mogla da bude odbačena u potpunosti. Dok su mnogi koji su se bavili ovim pitanjem ukazivali na kulturološke ili društvene razloge za zaostajanje devojčica za dečacima u matematičkim dostignućima, još uvek je ostajalo prostora i za biološke teorije.

Kavaljerski reket

[Sledi prevod (jako malog) dela osmog poglavlja knjige Stiffed autorke Suzan Faludi, sa kojom smo se već ranije družili. U ovoj knjizi ona "istražuje kolaps tradicionalne muškosti, koji su muškarci osetili kao izdaju." Osmo poglavlje je naslovljeno Burning Down the House: The Fire Last Time in Waco, Texas i bavi se "fenomenom koji su mediji nazvali besni beli muškarci", kako kaže Faludi. Da bi istražila taj fenomen, razgovarala je sa pripadnicima teksaške milicije koji sebe nazivaju Patriote.
Svi italici i boldirani delovi teksta u prevodu su moji. Navodnici su autorkini.]

~~~

Nakon minuta razgovora, Vilijam Hejns, predstavnik Trećeg kontinentalnog kongresa* i bivši kontrolor leta, je izjavio, "U suštini, beli muškarci su manjina koja trpi najveću diskriminaciju, najbrojnija manjina u državi." Hejns me je uveravao da govori iz ličnog iskustva. "U suštini mi je feministički pokret razorio brak," rekao je ogorčeno. "Jer, moja žena je išla na koledž šezdesetih godina. Sada je toliko poremećena da ne može da veruje muškarcima, naročito mužu. Nije mogla da mi veruje, bez obzira na sve. Stalno se ponašala kao da je redovno tučem. Kako je samo pričala o meni, kao, 'Ta ljiga! Radi ovo, radi ono!' Dao sam joj sve što smo imali, kuću i nameštaj, isplatio sam sve kreditne karice. Ali ništa nije bilo dovoljno dobro. Prezirala je što se brinem o njoj."

Gem, seks i meč: rizici reklamiranja ženskog sporta

[Prevod teksta Game, Sex and Match: The Perils of Female Sports Advertising]

Šta mislite o Kim Klajsters koja pravi špagu obučena u narandžastu suknjicu verovatno zavisi od vaše reakcije na nauljenu Karolinu Voznjacki koja servira tenisku lopticu prema mašini za vetar. A ipak, ove provokativne scene, deo nove WTA (ženska teniska asocijacija) reklamne kampanje - Strong is beautiful (snaga je lepa), čine se pitomim u poređenju sa snimkom Beloruske teniske šampionke Viktorije Azarenko. „Volim da jako udaram loptu. Da je razbijem,“ čuje se u pozadini polufinalistkinja Vimbldona 2011, dok kamera klizi od prepona preko grudi do lica. „Ukoliko se lopta vrati to znači da hoće nešto da mi kaže. Možda malo jače?“

"Dame protiv feminizma"

[Nekoliko napomena. Naslov posta je u stvari naziv bloga koji se bavi... pa po naslovu je valjda očigledno šta im je glavna tema. Tekst je prevod drugog bloga na koji sam naišla slučajno tražeći materijal o Kristini Hof Samers, pa pošto je ta autorka već lepo sumirala šta sam htela da kažem, bilo je najlogičnije da taj post prevedem. Prevod sledi.]

Kristina Hof Samers

blogerka Tex

Nedavno sam po prvi put naišla na Kristinu Hof Samers. Moram da kažem, ukoliko verujete da su žene uspešno završile potragu za ravnopravnošću u koju su krenule pre 150 godina, i da bi sada trebalo da se stišaju u vezi sa trivijalnim nejednakostima, onda je ona „mislilac“ za vas.

Kristina Hof Samers tvrdi da je filozofkinja. Letimičnim pregledom njenih publikacija, međutim, može se zaključiti da ovo nije tačno. Najbliže što se približila izdavanju dela koje liči na filozofsko je Porok i vrlina u svakodnevnom životu, uvodni tom o etici, u kome se ne pominju Aristotel, Parmenid, Kant, Hegel, Derida ili Levinas. Čak je i Serto izostavljen, što iznenađuje; ipak se u naslovu knjige pominje „svakodnevni život.“ Uprkos, ili možda baš zbog ovih isključenja, ova knjiga je bestseler na koledžima širom Amerike. Činjenica koja može razjasniti zašto američki studenti nemaju pojma o istoriji etike.

 

Najbolja investicija

NENSI GIBS

Svi znamo kako se rađaju revolucije: student stane ispred tenka, prodavac voća se zapali, grupa monaha oformi ljudski lanac. Mase nasrću, vojnici pucaju, naleti besa ruše spomenike tirana, i možda se, ponekad, pravda uzdigne iz plamena.

Ali ponekad se sloboda i mogućnosti uvuku na zadnja vrata, kada mirnija subverzija postojećeg stanja donese jednako revolucionarne promene. Ovo je iskušenje za aktiviste koji se bave siromaštvom, bolestima, sprečavanjem ekstremizama: ukoliko želite da promenite svet, uložite u devojčice.

Poslednjih godina, sve više pomoći za razvoj je usmereno prema ženama – ali to ne znači da pomoć dopire do devojčica kojima je potrebna. U većini zemalja u razvoju, već od 12-te godine, devojčica se stara o domaćinstvu, kuva, čisti. Jede ono što ostane iza muškaraca i dečaka; manja je verovatnoća da će biti vakcinisana, da će biti odvedena kod lekara, da će pohađati školu. „Samo kad bih stekla obrazovanje, sigurno bih postala predsednica,“ istraživačici je rekla tinejdžerka u ruralnom Malaviju, ali izgledi nisu na njenoj strani: zašto obrazovati ćerku koja će na kraju raditi za muževljevu porodicu, nauštrb sina koji će izdržavati svoje roditelje? U podsaharskoj Africi, manje od 1 od 5 devojčica upišu srednju školu. Skoro polovina njih je udata do 18-te godine; 1 od 7 devojčica u zemljama u razvoju je udata pre navršene 15-te godine. Onda zatrudni. Najrasprostranjeniji uzrok smrti devojaka od 15 do 19 godine nije nasilje ili bolest, već komplikacije tokom porođaja. Devojčice mlađe od 15 godina, kao i njihove bebe, imaju pet puta više šansi da umru pri porođaju nego žene u 20-tim.

Šta će žena sama u kafani? - deo 2 - Čarli Šin izdanje

Žena za jednokratnu upotrebu 

Ana Holms 

U četrdeset i trećem minutu „specijalnog izdanja uživo“ sa Čarli Šinom u ponedeljak uveče, voditelj Pirs Morgan je konačno svog gosta pitao pravo pitanje. Pre toga su gospodin Morgan i gospodin Šin, cerekajući se, razmenjivali anegdote o višednevnim pijanstvima, naduvanim platama u netvork televiziji i o susretima u Aspenu, Kolorado. Ali onda, nakon tri bloka reklama, gospodin Morgan je upitao, „Da li si ikada udario ženu?“

Dva minuta kasnije, ispitivanje o tome je bilo završeno, jer je gospodin Morgan naočigled bio zadovoljan odgovorom kako žene treba „grliti i milovati.“

Ne bi trebalo da iznenađuje to što gospodin Morgan nije insistirao na razgovoru o nasilju nad ženama. Rukovodioci CBS-a, a da ne pominjemo milione gledalaca njegovog „porodičnog“ sitkoma „Dva i po muškarca,“ su konstantno okretali glavu od istorije zlostavljanja žena gospodina Šina. Deo ovoga se naravno tiče novca. Glumčev avionski id – da pozajmimo metaforu od samog gospodina Šina – dugo je seriji obezbeđivao konstatan besplatan publicitet. To je takođe pomoglo gospodinu Šinu da postane najplaćeniji glumac na televiziji, sa 1.2 miliona dolara po epizodi.

To takođe ima veze sa apatijom. Čak i sada – nakon što je gospodin Šin počeo da napada svoje šefove u nasumičnim buncanjima u radio emisijama, usled čega je CBS prekinuo snimanje serije – čini se da je posmatračima više zabavno nego što su besni i uvređeni, prate svako njegovo pojavljivanje u raznim talk show-ovima i smišljaju kreativne internet zezalice bazirane na njegovim najživopisnijim izjavama. I dok je njegovo samozlostavljanje večita tema, o njegovom zlostavljanju žena se retko priča.