Muškarcem se ne rađa, muškarcem se postaje

Biti muškarac u savremenom društvu nije lako. Dok se sa jedne strane od savremenog muškarca očekuje da prihvati žene za apsolutno ravnopravne u poslu, životu i vezama, sa druge strane je još uvek dominantna poruka da muškarac mora biti jači, da dečaci ne plaču i slično. Poruke koje se šalju dečacima su zabrinjavajuće slične onima koje su primali njihovi očevi ili pak dedovi. Naravno da se u takvoj situaciji, u situaciji velikih društvenih promena, gde se sve oko njih menja, dok se oni bore za pravo da ostanu isti, (beli) muškarci osećaju ugroženima.

Evo kako problem savremenih muškaraca vidi Zoran Milivojević:

Glavni deo ovog procesa je odnos sina i oca (ili muškarca u ulozi oca). Dečak koji voli svog oca želi da jednog dana bude kao on. I zato je za dečaka otac uzor, onaj-u-koga-se-gleda, sa kojim se poistovećuje, od koga preuzima „muške” osobine i ponašanje.
A kada je otac odsutan ili premalo prisutan, ovaj proces je poremećen. Često su dečaci premalo izloženi muškim uzorima, a previše ženskim. Posledica je „feminizacija” savremenog zapadnog društva.

Problem savremenih muškaraca, po Milivojeviću, je što nisu dovoljno muškarci, a do nedovoljnog razvijanja muškosti dolazi jer nisu okruženi muškarcima. Nastavlja Milivojević:

Glavni problem je nedovoljan kontakt sinova i očeva, i to ne onih razvedenih. Istraživanja pokazuju da je savremeni otac sve više odsutan od kuće, da odlazi rano, vraća se kasno, tako da je tokom radnog dana u kontaktu sa detetom u proseku manje od jednog sata. Nedovoljno da bi sin „upio” dovoljno materijala – da bi „snimio” oca i njegove reakcije u različitim situacijama.

Ako je verovati Milivojeviću, feminizacija nije samo problem (savremenog zapadnog) društva kao takvog, ona je problem i pojedinaca:

Mnoge tate se danas ponašaju kao mame – muške mame. Fragmentacija polnih uloga se odražava i na iz njih izvedenim ulogama mame i tate. Sve je više tata koji nude samo ljubav, i mama koje su prisiljene da preuzmu tradicionalno muško disciplinovanje deteta. Kada tata samo voli, a mama je ta koja vaspitava, dete ima mušku mamu i ženskog tatu.

Dakle, tata mora da bude strog, da ’muški’ disciplinuje sina, u suprotnom dečak će dobiti strašan uzor – osećajnog, oca punog ljubavi. Da li je to zaista problem današnjih dečaka?

Jedna od komentatorki je kao odgovor na Milivojevićev tekst, a želeći da ukaže da je tekst promašio suštinu problema, navela primer iz sopstvenog života:

lidija z | 14/01/2012 17:07
Vozila sam tromesecnu bebu u kolicima, a dvogodisnje dete se drzalo rukicom za kolica, dok sam ih gurala pored stolova postavljenih u basti restorana Sansa u Beogradu. Da bismo dosli do slobodnog stola trebalo je da prodjemo izmedju dva stola za kojima su sedili gosti i neko je trebalo da se pomeri. Pre nego sto sam stigla da zamolim ljude da se malo pomere videla sam i zapamtila sledecu sliku: za stolom su sedeli otac, majka i decak od mozda sest godina, majka me je videla i rekla je sinu da se pomeri, pre nego sto je on to uradio, zaustavio ga je otac rekavsi da decak treba da saceka da ga ja lepo zamolim da se skloni. Zamolila sam goste za susednim stolom da naprave mesto za nas da prodjemo. Mislim da ocevi vaspitavaju sinove u nasoj zemlji bas kao taj neki otac za stolom i tako cesto muskarci postaju neodgovorni i cesto neosetljivi. Ocevi sinovima pruzaju los primer. Posle mnogo godina zivota na Zapadu uvidjam da se muskarci kod nas vaspitavaju da budu neodgovorni

Ova čitateljka je bolje od Milivojevića uvidela da problem nije nedostatak muških uzora, već je problem čemu ti muški uzori uče dečake. A lekcija je sledeća – pravi muškarci su gospodari svojih domena i tu uživaju određene privilegije. Na žalost, Milivojević takođe ne uviđa da je jedna od privilegija pravih muškaraca i to da se ne bave ’manje bitnim’ odnosno ’ženskim’ poslovima, u koje spada i vaspitanje dece. Paradoksalno, boreći se za pravo muškaraca da budu pravi muškarci, Milivojević se bori za njihovo pravo da ne provode vreme sa sopstvenim sinovima, za šta se navodno zalaže.

Uprkos naprecima savremenog društva, ideja o privilegiji belih muškaraca nije nestala – jednostavno je našla novi dom u besnoj i ogorčenoj retorici o ’dobrim starim vremenima’. ’Čoveče, baš su te prešli. U dobrim starim vremenima bi do sada imao posao. Imao bi lepu kuću, dobar auto, ženu koja se brine o tebi. Pokrali su te. U stvari, tebi je sada još gore, jer ako si belac i ako si muškarac nemaš nikakvih šansi. Svi te mrze. Svi te krive za opresiju. Žene, gejevi, crnci, Azijati, Latinosi, američki domoroci, svi. A ti nisi ništa uradio!’ I iako ništa od ovoga nije tačno (čak su i stara dobra vremena bila dobra samo za mali broj ljudi), to nije bitno. Poenta je da desničari radio-voditelji dozvoljavaju nizak nivo diskursa i visok nivo besa. Ova dozvola ne samo da dozvoljava već i podstiče momke da budu onoliko besni koliko žele da budu, povećavajući njihov osećaj da su bitni i da im nešto pripada. (Michael Kimmel – Guyland)

Problem nije ’feminizacija’ društva ili očeva. Problem nastaje kada očevi sinove uče zastarelim modelima muškosti (kada ćemo već jednom da prevaziđemo ’dečaci ne plaču’ model), i da za dobro naučenu lekciju očekuju nagradu. Ako nastavimo Milivojevićevu misao do kraja, dolazimo do sledećeg. Jedini način na koji bi povratak na pređašnje modele muškosti mogao da urodi plodom je da se i model ženskosti vrati nekoliko (stotina) koraka unazad. A Zoran Milivojević se ne usuđuje da naglas završi tu misao jer je, uprkos svemu, i on svestan kako bi to zvučalo.