Fraza „lično je političko“, skovana od strane feministkinja drugog talasa, toliko je izobličena i izmanipulisana da se prilično udaljila od onoga što je originalno trebalo da predstavlja. U osnovi, podsticala je žene da shvate kako mnogi problemi, koji se čine ličnim, nastaju usled političkih sila mizoginije i seksizma – i ja mislim da nema bolje prilike za povratak te fraze od sramotno
apolitičnog članka Elizabet Bernstin u Wall St. Journal-u, o parovima koji imaju problema zbog zvocanja. Bernstin priznaje da su žene češće označene kao zvocare, ali ona umanjuje problem. Što je još važnije, ona ga prikazuje kao problem koji izniče iz neke misteriozne, nepromenljive borbe između muškaraca i žena – uprkos njenim tvrdnjama da to važi za oba supružnika/partnera, ne iznenađuje da je samo uspela da nađe primere gde je supruga označena kao zvocara – i onda zvocanje mora da bude ublaženo time što će zvocara da radi još više kako bi delovala pomirljivo i pasivno, a da ne bi dosađivala suprugu.
Ono što Bernstin ne primećuje je da „zvocanje“ nije objektivan opis ponašanja. Da bi došlo do zvocanja, neophodno je da se osoba, od koje se traži da uradi kućni posao, oseća da joj se taj posao nameće. Bez da primalac poruke to označi kao zvocanje, to nije zvocanje. To je jednostavno pitanje. Razlog zbog koga žene više „zvocaju“ se može naći u razlici moći između žene i njenog muža u tipičnom braku; ženama okruženje ne ostavlja prostora da ignorišu zahteve ili da do beskraja odlažu obaveze, odnosno da dođu u situaciju gde pitanje mora da se ponovi.
Zato što analiza pretpostavlja da ovde nema političkog pitanja, rešenja za cikluse zvocanja – gle iznenađenja! – opet padaju na leđa žena. Ironija je da žene zvocaju jer pokušavaju da nateraju supruge da se ravnopravno uključe u kućne poslove, ali naravno, rešenja za zvocanje uvek znače da će žene više raditi. Jedno moram priznati autorki, ne predlaže jednu stvar kojoj mnoge žene, označene kao „zvocare“ pribegavaju, a to je da prestanu da očekuju od supruga bilo kakvu pomoć i da sve rade same. Ali rešenja koja nudi Bernstin su jednako loša, i naginju ka već postojećim očekivanjima da je na ženama da rade veći deo emotivnog posla u vezi: da budu pomirljivije, da smanje svoja očekivanja (što se u stvarnom svetu najčešće pretvori u to da žena sve radi), da mu olakšaju tako što će mu dati raspored, ili da unajme nekog da odradi posao (što je moguće jedino ako imate novca, ali za većinu parova to znači da će žena morati to da radi).
Predlažem alternativno rešenje, koje mnogi parovi već uspešno primenjuju: ukoliko muški partner prestane da očekuje od žene da predvidi šta treba da se uradi, i umesto toga radi svoj deo posla bez pitanja, to može da funkcioniše sasvim dobro! A ukoliko je upitan da uradi nešto, sve dok je zahtev razuman (a obično jesu), to uradi bez da je upitan dva puta, bilo da odmah uradi ili da kaže partnerki kada može da očekuje da će to uraditi. Interesantno, videla sam prave pravcijate konzervativne parove koji su uspeli da dođu do ove magične formule, što znači da ne morate da budete radikalne feministkinje da biste prihvatili ovaj strašni novi stil života. Jednostavno je potrebno napustiti shvatanje da usled rada u kući dolazi do gubitka muškosti ili da je otvorena komunikacija teža no što zaista jeste.
Nema komentara:
Objavi komentar