Neki od mojih najboljih prijatelja su žene

Reč feminizam se tretira kao ružna reč. U zemljama engleskog govornog područja feministkinje su to preokrenule i povremeno koriste skraćenicu "the F word" (kojom se obično opisuje ona druga ružna reč na f - fuck; ko kaže da feministkinje nemaju smisao za humor) za opisivanje svojih ubeđenja. Postoji čak i feministički blog the f word, a na sajtu Salon je 2005. godine objavljen članak koji se bavi fenomenom demoniziranja reči feminizam. Članak je takođe naslovljen The F word i u uvodu autorka, Rebeka Trajster, opisuje razočaravajući susret sa glumicom i aktivistkinjom koja je odbacila termin "feministkinja" uz objašnjenje da više voli termin "humanistkinja." Dalje u članku Trajster pominje i feminističke organizacije i aktivistkinje koje odbacuju termin feminizam/feministkinja u potrazi za terminom koji će zvučati prijemčivije širom masama.

Nisu samo aktivistkinje i organizacije te koje odbacuju termin. Čak se i Lejdi Gaga, inače spremna da obuče sve, kaže sve, uradi sve, naljutila kada ju je jedan Norveški novinar pitao za njene feminističke stavove. Odgovorila mu je, vidno uvređena, "Nisam feministkinja, volim muškarce, slavim muškarce" stavljajući nam do znanja da po njenom mišljenju feministkinje mrze muškarce. Kasnije je prihvatila termin i proglasila se feministkinjom, ali videćemo koliko dugo će ta ljubav trajati. O love-hate odnosu Lejdi Gage prema feminizmu pisala je 2010 Noel Vilijams na blogu magazina Ms.

Pre desetak dana sam pisala o neprepoznavanju diskriminacije tamo gde ju je najlakše primetiti (na tržištu rada), i to neprepoznavanju diskriminacije od strane žena. Kao primere sam iskoristila komentar na sajtu b92, i članak objavljen u (na?) internet magazinu Wannabe. Oba teksta su napisale žene i oba teksta opisuju neravnopravne odnose na tržištu rada, svaka u svojoj oblasti, verujući da time dokazuju da diskriminacija ne postoji. Jedna pominje svoje nadređene (četvoro) od kojih je glavni "naravno muškarac", druga opisuje stanje u IT-u i pominje kako ona ne može da ostaje posle radnog vremena i gradi uspešnu karijeru u IT-u, jer želi da "ima i društveni život", dok njene kolege nekako mogu i jedno i drugo. Obe, pokušavajući da dokažu nepostojanje diskriminacije, opisuju stanje u kome je jasno da žene i muškarci nemaju jednake mogućnosti.

Nepravda, pa to ti je!

Dočekali su me izuzetno negativni komentari. Neki su mi prebacivali da "pametujem" o IT-u, a na to nemam prava jer nemam zakupljen domen (da li onda možemo da prigovaramo, na primer, sociolozima jer se bave religijom, ili bilo čime, a nisu završili teologiju). Neki su mi pak prigovarali da mi je blog nepregledan "s tim belim tačkicama", a neki komentari su bili izuzetno vulgarni te sam ih obrisala. [Napomena: vulgarni komentari, na bilo kom postu, neće biti tolerisani i biće izbrisani] Mnogi su mi se obraćali sa "srećolino" (!?) ili "lutko", proglašavali moj blog "slatkim", time valjda pokušavajući da me redukuju na devojčurak koji lupa nogom besan oko neke nepravde. Svi komentatori anonimni. Ali, ovde želim da se osvrnem na jedan konkretan (anonimni) komentar u celosti.

Ovo je, аko dobro shvаtаm, nekаkvа hаrd kor feminističkа kuknjаvа i zаmerkа Jeleni što nije sа previše besа opisаlа položаj ženа u društvu? Bože kаko mi se kenjа, dа oprostite, od ovаkvih turbo mаtrijаrhаt promoterki!! Sve bih vаs obukаo u sivu musаvu kecelju i ''Borosаnа'' cipele i nаbio u kujnu menze u nekom jeftinom studenjаku, dа mešаte pаsulj u kаzаnčini, dok vаm ispаrаvаnjа od kolenice pаrfemišu punđu!Ali umesto studenаtа, kuvаle bi ste desetorici kаmiondžijа koji se drаpаju po mаsnim preponаmа, grokću dok se smeju i lupаju vаs po dupetu dok donosite tаnjire!!!

[Jedina ispravka koju sam unela je prebacivanje iz ćiriličnog u latinično pismo] 

Proglašena sam za "hard kor feministkinju" (da li ova anonimna osoba muškog pola zna šta znači hard kor, bilo šta) i "turbo promoterku matrijarhata", a te titule sam zaslužila jer sam ukazala na to da tekstovi dve žene u stvari kazuju suprotno od onoga što one misle da kazuju. Interesantno. Proglašavajući me za "hard kor feministkinju" komentator želi da me diskredituje na isti način na koji su drugi komentatori želeli da me diskredituju tepajući mi, jer ipak, feministkinja je ružna reč (kad se tome doda hard kor to već postaje ozbiljna uvreda u umu mog anonimnog komentatora), i kada je neko obeležen kao feministkinja nikada više neće biti shvaćen/a ozbiljno. "Turbo promoterka matrijarhata" sam valjda zato što komentator ima isto viđenje feminizma i feministkinja kao Lejdi Gaga, sve one mrze muškarce i muškarci su im krivi za sve.

Ja

Ovaj komentator nastupa sa pozicije zaštitnika. Anonimni komentator na belom konju (beloj tastaturi, možda i crnoj, ili pak šarenoj) dolazi da zaštiti lepu Jelenu (Ignjatić, autorka teksta na Wannabe sajtu) od zle veštice (to sam ja). Jer Jelena je dobra, ona je od one sorte žena sa kojima može da se deli prostor; ona je pre svega, zadovoljna. Ona nije pala na zlu propagandu mora (!) "feminističkih časopisa, emisija i serija" koje "propagira i servira ženama da bi trebalo da budu 'kučke' koje 'mrze ceo svet, spavaju do pet'" (Citat iz teksta Dama, vrsta koja nestaje, objavljenom na Wannabe sajtu; gde je autor ovog teksta našao to more nije mi jasno, ja vidim samo suvu zemlju). Jelena nije kučka, ne mrzi ceo svet i ne spava do pet. Radi svoj posao u kompaniji sa muškarcem CEO-om, i ne gaji ambicije da i sama jednog dana postane šefica, jer ipak je žensko, pa bi htela i društveni život. Pa, zašto ne bi muškarac branio takvu damu? Bolje rečeno, kako je ne bi branio, kada će se sutra, ukoliko o unapređenju treba odlučiti između njih dvoje, dama dostojanstveno, ne-kučkasto, povući, jer nema tih ambicija. Lepa Jelena zna svoje mestu u muškom svetu i anonimni komentator se ne sme štedeti u njenoj odbrani. Ja sa druge strane...

Odnos muškaraca prema ženama zadovoljnim trenutnim stanjem stvari odlično je opisala Suzan Faludi u predgovoru petnaestom izdanju svoje čuvene knjige Bekleš. Pišući o razočarenju žena feminizmom, Faludi navodi:

Ali razočarenje je dobra početna pozicija. Biti razočarana nije isto što i biti poražena. Sama činjenica da se žene osećaju prevarenima, sama činjenica da, kada istražujemo parfimisanu površinu našeg sveta, možemo da namirišemo pacova, ma koliko slabo, navodi na zaključak da su žene još uvek raspoložene za borbu. Još uvek nismo nokautirane. Desničari ovo razumeju mnogo bolje nego mi. Upravo zato su desničari uzdigli žene na visoke pozicije u svojim redovima – kako bi mogli da se suprotstave pretnji koju shvataju jako ozbiljno, pretnji koju vide u višim ciljevima feminizma. Konzervativci se više ne bave odbranom stare antifeminističke Mažino linije; ne pokušavaju da zadrže žene van univerziteta, korporacija, uzimanja povoljnih kredita, ili republikanske platforme. Tu teritoriju su ustupili. I time što su je ustupili, time što su prihvatili žene u prethodno zabranjene oblasti, obelodanili su istinu o njima. Te oblasti su bile samo granične ispostave, a ne najskrivenija tvrđava, citadela u kojoj se krije ključ patrijarhalnog status quo-a. Taj status quo treba da drži žene, bez obzira koliko akcija na berzi ili kreditnih kartica ili sedišta u kongresu ili mesta u odborima imale, u političkom ćorsokaku: Prihvatićemo vas u naš svet ukoliko vi prihvatite svet takvim kakav jeste.

Nešto slično je takođe opisao (mnogo manje elokventno i sa druge pozicije) anonimni zaštitnik 'dobrih žena'. On navodi kako bi "sve nas", hard kor feministkinje pretpostavljam, poslao na prinudni rad na mesta gde muškarci i nisu tako dobri prema ženama, da tamo shvatimo kako nam je ovde dobro. Anonimni zaštitnik je izuzetno besan na mene jer sam dovela patrijarhalni svet u pitanje, jer nisam prihvatila "svet takvim kakav jeste". I opet, kao i Jelena Ignjatić i komentatorka sa sajta b92, pokušavajući da dokaže da diskriminacija ne postoji, on je opisuje. Po njemu, žene se nalaze u dobrom položaju zato što su im muškarci dozvolili da se nađu u tako dobrom položaju (upravo ono o čemu piše Faludi), i žene bi trebalo da budu zahvalne. Iznad svega, žene bi trebalo da zaćute. Osim u jednom slučaju, kad treba raspaliti po feministkinjama. Tada je neophodno regrutovati žene u što većem broju. Jer ako je jednoj ženi dobro u ovakvom društvu (patrijarhatu), valjda je i svim ostalima. (Njihovo promovisanje kao modela po kome treba živeti je slično promovisanju homoseksualaca koji ne podržavaju Paradu ponosa. Protivnici Parade ponosa su često navodili kako "imaju prijatelje gejeve koji nikada ne bi paradirali i ne podržavaju paradiranje" te je stoga Parada ponosa nepotrebna i ide protiv želje samih homoseksualaca.)

A uvek ima žena koje će raspaliti po feministkinjama. Ja sam ovde pisala o nekim, poznatim (Kristina Hof Samers, dr Ketrin Hakim, Željka Buturović) i manje poznatim (Jelena Ignjatić, blic žene). Spisak se, naravno, ne završava sa njima, postoji još dosta 'zadovoljnih žena' o kojima treba pisati, i postoji još mnogo tema o kojima treba pisati. A treba pisati jer iako većina protivnika i protivnica feminizma navodi banalne i lako oborive dokaze o nepotrebnosti ili čak štetnosti feminizma (Vladislav Đorđević, Jovo Toševski), ipak im se daje prostor u čitanim/gledanim medijima (u Politici, na RTS-u itd.) i njihove tvrdnje se iznose i prenose sa lakoćom sa kojom se kaže "Dobar dan". I vreme je da se to promeni. A ukoliko je neko odlučan da učestvuje u toj promeni, nadimak "srećolino" je neće pokolebati.