Kafana kod RTS-a [I deo]

Uđu četiri matora muškarca u studio kod plavuše. Počnu da vode kafanski razgovor. Kraj.

U pitanju je emisija Da, možda, ne emitovana 22. aprila. Tema emisije je postavljena na sledeći način „Kad Srbe duša boli.“ Gosti su bili Zoran Milivojević, psihoterapeut; Petar Bokun, neuropsihijatar, Aleksandar Mandić, reditelj i Mihajlo Pantić, pisac. Autorka i voditeljka, Olivera Kovačević, emisiju otvara govorom:

Mi večeras govorimo o raspetosti u nama, zašto smo i kao narod, a pre svega kao pojedinci raspeti i između čega? Kako naći u stvari tu meru normalnosti kada živite u Srbiji kada ste okruženi sa toliko problema i kako čovek sam u svojoj mikro zajednici da se orijentiše između ljubavi između mržnje poniženja i dostojanstva, odnosno, prvo pitanje koje našim gostima postavljam, zbog čega nas sve duša boli kada nas boli ili zbog čega njih duša boli.

Ako bolje pogledamo goste Olivere Kovačević, možemo da zaključimo jednu od dve stvari: žene ne boli duša (tu se možemo poigravati formulacijom teme emisije, pa zaključiti da žene ili nisu „Srbi“, tj. muškarac pravoslavac, ili nemaju dušu pa i ne može da ih boli, ali da ne komplikujemo stvari), ili, žene ne znaju kako da artikulišu tu bol pa bolje da nam muškarci to objasne. To su jedina dva objašnjenja zašto među gostima nema i neke gošće. Tema je uopštena, navodno se tiče svih nas, zar ne bi bilo najlogičnije imati odnos gostiju 2:2 (ili 3:3, kako god). Ima žena poznatih psihološkinja, rediteljki, spisateljica. Zar nije žena dobila NIN-ovu nagradu za roman 2010 godine (o [ne]kvalitetu dela koje je nagrađeno nećemo ovde; poenta je da joj je nagrada dodeljena i for better or for worse, njen roman se smatra najboljim)?

U intervjuu listu Danas povodom svog dela „Mit o savršenoj biografiji“ Tatjana Rosić je napomenula:

Ćutanje je u srpskoj kulturi provereno oružje likvidacije. Patrijarhat ćuti, predstavljajući sebe kao samorazumljivo i neupitno stanje tj. poredak. Mehanizmi vlasti i manipulacije na taj način postaju potpuno netransparentni. Zato Kaža Silverman ističe da su studije maskuliniteta 'urgentni feministički projekt' koji bi ukinuo situaciju u kojoj se maskulinetet nameće kao prirodno i samorazumljivo stanje.

I upravo to se desilo u ovom izdanju Da, možda, ne. Gospoda gosti su na sva pitanja odgovarali iz muškog ugla, što bi i bilo očekivano da su se kojim slučajem našli u kafani i uz koju čašicu rakije krenuli da baljezgaju o dušobolji u (muških; a da li drugačiji i postoje?) Srba. A u takvim razgovorima neke stvari se podrazumevaju. Međutim, oni su pozvani da kao kakvi stručnjaci sagledaju problem dušobolje, ne kroz prizmu ličnog (muškog) iskustva, već kroz prizmu profesije. Zato su najavljeni kao taj i taj, psihoterapeut, taj i taj neuropsihijatar, taj i taj reditelj i taj i taj pisac, a ne kao taj i taj, muškarac. Da su odgovorili zahtevu stručnosti, koji se valjda podrazumeva, pitanje prisustva žena u emisiji ne bi bilo potrebno postavljati. 

Neću se osvrtati na svekolike gluposti koje su gospoda našla za shodno da izvale u ovoj emisiji (neke od gluposti i izuzetno opasne; čule su se i prilično jasne fašističke ideje, ali to ću ostaviti drugima, ja ću se držati svoje oblasti), već ću se osvrnuti na samo dve (za sada). Jedna se tiče materijalnog aspekta ljubavi, odnosno kupovine žena. Druga se tiče „dobrih, starih vremena.“

Koliko košta žena?

Emisija Da, možda, ne je poznata po svojim anketama, a one su „istraživanja javnog mnjenja, koje je specijalno za ovu emisiju uradio Istraživački centar RTS-a.“ Ko je izabran da bude predstavnik javnog mnjenja, koliki je uzorak, nije jasno niti je bilo gde naznačeno. Međutim, rezultati tih anketa se u emisiji tretiraju kao apsolutne istine koje onda uvaženi gosti treba da pojasne.

Prva anketa predstavljena u emisiji o dušobolji je bila sledeća:

Komentarišući rezultate, Petar Bokun, verujući da je izuzetno duhovit, izjavljuje „Čudno da niko nije rekao ’bogata ljubavnica’“ i nastavlja „to je ideal, postizanje harmonije.“ Dakle, misli na harmoniju između ljubavi i novca, i njegov predlog (u svakoj šali pola zbilje) je pronaći neku koja će nam plaćati za ljubav. A humorističnost se sastoji u tome što je predložio „bogatu ljubavnicu,“ a ne sponzora. Ha ha, ko je još video sponzora ženskog roda.

Ljubav niti kupuje, niti prodaje

U nastavku diskusije Mihajlo Pantić je pokušao da vrati emisiju na nekakav kolosek, i da nazove stvari pravim imenom. Skrenuo je pažnju na to da pitanje u anketi nije dobro, i da samim tim rezultati ankete ne nude nikakve relevantne podatke. Problem koji je pisac Mihajlo Pantić primetio, a koji je promakao psihijatrima i reditelju, je nemogućnost upoređivanja novca i ljubavi u kontekstu „nedostajanja.“ Jer kako on kaže „ljubavi nikad dosta, bilo koje ljubavi… ljubav je suština čovekova, a novac nije suština čovekova i ne znam na koji način možemo da gradiramo, po kom kriterijumu možemo da merimo ljubav i novac.“ Uskače tu Olivera sa objašnjenjem. Pre emisije su pitali neke od gostiju gledalaca (studenti raznih fakulteta BU) da li imaju devojke, a oni se požalili kako ne mogu da imaju devojke, jer nemaju para da im plate piće. Iz toga su Olivera i psihijatri zaključili da su novac i ljubav direktno povezani i to tako što se novcem kupuje ljubav. I to muškarci kupuju ljubav žena.

Pre neku nedelju sam pisala o članku na sajtu b92 koji se bavio cenom seksa. U tom tekstu je tvrdnja bila upravo ova - muškarci, kao onaj deo društva koji raspolaže sredstvima, su ti koji kupuju, a žene, kao deo društva koji ne raspolaže nikakvim sredstvima, su te koje prodaju (sebe). Članak je skup svih mogućih opštih mesta i stereotipa o ženama, muškarcima, seksu i ljubavi. Gospoda, koja su u petak uveče prosipala iste zaključke koje i nepotpisani autor članka na lifestyle stranici, su navodno stručnjaci, doktori, intelektualci. Da li su počele da se dele diplome i priznanja za učenje opštih mesta napamet i njihovo papagajsko ponavljanje?

Na Oliverino tvrđenje da ti nesrećnici ’bez-devojaka-jer-nemaju-para’ dokazuju da su ljubav i novac neraskidivo povezani, Mihajlo Pantić, jedini glas razuma u ogromnom studiju, odgovara „Onda to nije ljubav.“

Najčudniji zaključak iz iskustva tih nesrećnika je uspeo da izvuče Aleksandar Mandić. Kaže reditelj „To zvuči dobro za žene, ali za ove momke to ne zvuči dobro.“ Kako zvuči dobro za žene; zar nismo svakog dana učeni da je ’sponzoruša’ nešto izuzetno loše (primeri: Elizabeta Mitić, pevačica Kaja ili bilo koja žena koja pokušava da gradi karijeru na našoj estradi)? Sledeće što je reditelj rekao je da nešto nije u redu sa devojačkim očekivanjima, a na Pantićev predlog da devojke kupe piće, Mandić odgovara „Kad bi htele.“ Opet mi nije jasno kako to zvuči dobro za devojke. Iz ovog izlaganja je jedino moglo da se razabere da reditelj Mandić smatra da se ljubav devojaka može pridobiti jedino kupovinom. Anonimni piscu lifestyle-a, vrati se, sve ti je oprošteno.

[O 'dobrim starim vremenima' u sledećem post-u]