8 mart, drugi put među Srpkinjama

Pre mesec i koji dan je bio 8. mart, famozni Dan žena. O tome je pisano uzduž i popreko, čestitano je, čestitke prihvatane i odbijane, čak sam i ja napisala koji redak. Međutim, u ogromnom prostranstvu interneta ostalo je brdo nepročitane literature na temu onog dana u godini kada se od muškaraca očekuje da dobrovoljno operu sudove i obezbede ručak (jer nije fer opterećivati ih očekivanjima o spremanju istog). Povremeno, sasvim slučajno, nabasa se na neki od tih tekstova kad mu vreme nije.

Priznajem, sada prvi put nailazim na Wannabe magazin, "besplatni fashion & lifestyle Internet magazin nastao u septembru 2010. godine kao lični projekat troje mladih ljudi koji su domaćoj javnosti želeli da ponude besplatnu, ali istovremeno visokokvalitetnu alternativu klasičnim štampanim izdanjima." Uvek je lepo videti mlade ljude koji žele nešto i nađu načina da bez ičije pomoći to ostvare. Naravno, u vreme interneta, pokretanje časopisa je mnogo lakše, potrebna je samo dobra volja, nešto znanja i vizija. I internet konekcija. Magazin je interesantno sređen, izgleda moderno, što je valjda logično, ipak je delo mladih ljudi. Jedino što mi je od početka bolo oči je naziv, "Wannabe." Iako ne volim da citiram rečnike, ovde je to najadekvatnije:

wan·na·be also wan·na·bee (wn-b, wôn-) n. Informal
1. One who aspires to a role or position.
2. One who imitates the behavior, customs, or dress of an admired person or group.
3. A product designed to imitate the qualities or characteristics of something.

Original

Zašto u imenu svoje publikacije, pa makar bila i internetska, staviti čitaocima i čitateljkama do znanja da je ta publikacija imitacija nečega? Imitacija čega? je prvo što je meni palo na pamet. Površnim pregledavanjem sadržaja lako je identifikovati uzor kome se teži i čije se ponašanje imitira. Niko drugi do Keri Bredšo, junakinja seksa i heroina grada, o kojoj je pisano možda i uzdužnije i poprečnije nego o samom 8. martu (poznata je zbirka eseja Čitanje serije Seks i Grad). U opisima članica redakcije (koje same daju) se najlakše prepoznaje uzor. Tako možemo pročitati kako vole šoping, cipele; provlači se utisak da, iako je većina njih još uvek na fakultetima (u svojstvu studentkinja), one žive same i daju savete iz ličnog iskustva, a po uzoru na Keri Bredšo. 

Povodom 8. marta na sajtu Wannabe-ja je objavljen članak Diskriminacija - šmiskriminacija, autorke Jelene Ignjatić. Tu priliku je autorka iskoristila da se osvrne na položaj žena u društvu, konkretnije u njenom okruženju, kako bi došla do zaključka da je jedina vrsta diskriminacije koju žene trpe - fizička. 

Ideja da je svet nepravedan samo zato što su muškarci fizički jači i da, ma koliko je žena po svemu ravnopravna, uvek može da dobije batine, ne pije vodu, bar ne u mom svetu! Da su takve ideje realne, ne bi jedan pikavac od Napoleona bio to što je bio.

Pre no što je došla do ovog zaključka, interesantno je da je autorka uspela da u isto vreme pogodi i promaši sva pitanja kojima se feministkinje jako dugo bave. Pogodila je šta je bitno, a promašila je u interpretaciji. Jedno od najbitnijih pitanja je svakako diskriminacija na tržištu rada. Međutim, svaki put kada se pomene neravnopravnost na tržištu rada, protivnici/e feminizma (ali ne i protivnice dosadašnjih rezultata feminizma) izlaze sa tvrdnjama kako diskriminacija na tržištu rada ne postoji, već svako dobija i napreduje u poslu po zaslugama i zalaganju. Tako i Jelena Ignjatić:

Možda imam sreće, možda imam pameti. Na primer, u hijerarhijskoj piramidi moje kompanije, iznad mene se nalaze 3 žene i jedan muškarac. Taj rodno usamljeni jadničak je, naravno, CEO. I ne mislim da je nemoguće da žena bude na vrhu takve piramide u Srbiji. Ili bilo gde. Stvarno ne mislim. Ali verujem da je ženama to manje važno. One imaju mnogo više želja i polja u kojima žele da budu najbolje, i biti na čelu firme od 1000 ljudi im jednostavno nije prioritet. Ili bar ja verujem da je tako.

Dakle, brojčani odnos snaga (iznad autorke) je 3:1 u korist žena, ali je odnos snaga što se tiče moći na muškarčevoj strani (iako ga Jelena Ignjatić naziva "jadničkom"). I kao i u većini natpisa ove vrste, autorki se omaklo, i iz teksta izbija njeno iskreno uverenje, njen iskreni stav, koji pokazuje da je ona ipak svesna u kakvom svetu živi. Autorka kaže kako je "...muškarac naravno CEO..." Zašto "naravno"; ako je verovati njenim tvrdnjama da je tržište rada apsolutno otvoreno, taj rodno usamljeni jadničak bi lako mogao biti nečiji asistent, da ne kažem sekretarica. Međutim, tržište rada nije apsolutno otvoreno, i nemaju svi jednake mogućnosti, a Jelena Ignjatić je toga svesna. Pošto je takođe svesna da joj to ruši celokupnu tezu o apsolutnoj ravnopravnosti polova, autorka pokušava da nađe opravdanje. Žene mogu, ali ne žele, kaže nam Jelena Ignjatić, to im nije prioritet, ili bar ona tako veruje. Kao da ponovo čitamo dr Ketrin Hakim, muškarci i žene jednostavno imaju drugačije aspiracije, žene teže da budu medicinske sestre, a muškarci da budu hirurzi.

Zanimljivo je videti da li žene koje se nalaze u takvoj situaciji, rade u dobro plaćenoj struci, a ne teže da zauzmu najbolje plaćena i najodgovornija mesta, razmišljaju na isti način na koji i Jelena Ignjatić, da li i one jednostavno ne žele ta radna mesta. U komentarima na sajtu B92 povodom teksta Položaj žena u IT-u može se naći i komentar žene zaposlene u IT-u koji savršeno odgovara na ovo pitanje. Korisnica, potpisana kao Vilma, piše:  

Bavim se aplikacijama vec par godina u veoma dobro rangiranoj IT kompaniji.

Mislim da smo mi zene ipak u It industriji dobrodosle za razliku od nekih drugih grana.

Ali, takodje zelim da izrazim misljenje koje vlada medju mojim kolegama a mogu i da kazem da jesu upravu.

Zasto su muskarci u It poslu mnogo produktivniji i efektniji od nas zena.

Za razliku od Jelene Ignjatić, Vilma priznaje da postoje struke u kojima možda ne gledaju tako blagonaklono na ženski svet, ali to nije slučaj sa njenom strukom (IT); žene su tu dobrodošle. Vilma takođe veruje da se na poslu napreduje po zaslugama, nezavisno od pola, iako ona sama kaže kako su muškarci "produktivniji i efektniji." Dakle, pol ipak jeste bitan u IT-u, i bolje je biti muškarac. Vilma nam kaže i zašto.

Zato sto su predani srcem 100 posto, muskarci prosto zive dan i noc da se neki projekat zavrsi pa makar radili i besplatno dok se neusmrde kako moje kolege znaju da ,,zaginu nocima,, na poslu.

Ja kao zena mogu da kazem da smo retke koje mogu da sa toliko entuzijazma zaboravim na sve i samo se predam poslu koji je zahtevan.

...

Muška osobina koja ih čini neuporedivo boljima u IT-u je predanost. Da li je predanost ekskluzivno muška osobina, ili je samo predanost poslu u pitanju? Možda muškarci imaju tu privilegiju da mogu u potpunosti da se predaju poslu, jer će im se drugi aspekti života prilagoditi? Da vidimo šta kaže Vilma:

Ja licno volim da radim 8 sati radno vreme i idem kuci, dotle sam placena i zelim da imam porodicu i socijalni zivot.

Muskarci 90 posto njih ima socijalni zivot u okviru IT-a njima je odlazak na posao uzivanje pa i prekovremeni rad i zato su svi poslodavci spremniji da uposle muskarca zato sto znaju da ce covek projekat pojesti za dorucak rucak i veceru.

Mozda im manjka drugi deo zivota, izlasci ali vidim da se ne zale, mnogi imaju svoje porodice i itekako znaju da se zabavljaju.

Vilma nam kaže kako ona, kao žena, ne može da se prepusti poslu jer želi da ima "porodicu i socijalni život." Prateći najlogičniji tok misli, Vilma konstatuje kako muškarci (u IT-u) provode toliko vremena na poslu jer je posao u isto vreme njihov društveni život. Međutim, na drugom kraju toka misli ona konstatuje kako većina njih ima i porodice. Na žalost ovu misao Vilma nije završila. Kako to da ona, kao žena, ne može da se posveti poslu, već nakon 8 sati oseća potrebu da otrči kući, dok njene muške kolege bez problema ostaju na poslu do kasno u noć bez obzira na porodični status?

Odgovor na ovo pitanje Vilma ne bi mogla da da, dok je Jelena Ignjatić u svom članku naznačila da žene ne jure karijeru jer "one imaju mnogo više želja i polja u kojima žele da budu najbolje." Odnosno, njima je bitno da budu dobre supruge i majke, i to dobre po tradicionalnim shvatanjima, u isto vreme da budu uspešne na poslu, a i da imaju krug bliskih prijateljica sa kojima se redovno viđaju. Da bi na svim poljima bile uspešne, ne smeju preterati u stremljenjima vezanim za karijeru (tradicionalno ekskluzivno muško polje). Na isti način na koji se Vilma ne zapita kako to da njene kolege imaju i društveni život, a i porodice, pored posla kome se potpuno predaju, Jelena Ignjatić se ne zapita kako je moguće da muškarci mogu biti jako uspešni u karijeri, ali u isto vreme da budu smatrani za dobre muževe, nežne očeve, sve u svemu uspešne porodične ljude. A odgovor na pitanje ima veze sa očekivanjima; dok se od žene očekuje apsolutna posvećenost domu, suprugu, deci, od muškarca se očekuje apsolutna posvećenost karijeri.

Vilma navodi još jednu interesantnu stvar. Ona navodi kako su poslodavci, svesni toga da će "čovek pojesti projekat za doručak ručak i večeru", spremniji da zaposle muškarca. A zaposliti nekoga zbog pola je klasičan oblik diskriminacije, zar ne? Na žalost, komentatorka to uzima kao datost, stanje stvari koje ne samo da je nepromenljivo, već ga je i nepotrebno menjati. Kao zaključak Vilma piše:

Mogu da priznam dobro je sto je ovo vrsta posla koju mi zene mozemo da savladamo i radimo. Ali priznajem da nikada necemo biti GEAK opredeljeni u meri kao sto su muskarci ipak je IT muski svet. Dokle god se ne obucete u neki Latex kao u Matrixu onda postajete njihov svet.

Iako je krenula od toga da je IT otvoren za žene, da su žene tu dobrodošle, da mogu dobro da rade taj posao, Vilma zaključuje kako je to "ipak muški posao." Jedini način da žena privuče pažnju je da se utegne u "Latex kao u Matrixu," odnosno da se redukuje na seksualni objekat. A u tom slučaju joj sposobnost obavljanja posla i nije bitna.

Šta će žena sama u IT-u?

Vratimo se sada Jeleni Ignjatić i magazinu koji teži da bude što vernija kopija. Iste ove nedoumice koje je Vilma iznosila do pola, započinjala misli, pa ih sekla u korenu, iznosi i Jelena Ignjatić, samo malo sređenije, Jedan od zaključaka do koga je došla (pored onog o fizičkoj snazi, o kome bi trebalo reći još nešto, ali drugom prilikom) jeste da je "inferiornost stvar percepcije, osećaš se inferiornim, postaješ inferioran." Čisto sumnjam da bi ovaj pop-psihološki hokus-pokus savet pomogao ženi koja je odbijena za posao jer pored karijere planira da ima i porodicu.