TANJUG javlja: "Sponzoruše su, ipak, u pravu"

Kako ne bismo ušli u novu godinu neobavešteni TANJUG je osmog dana 2011 godine preneo senzacionalne nalaze britanskog istraživanja dostojnog Univerziteta u Masačusetsu: „žene i dalje žele da se udaju za muškarce koji su obrazovaniji i zarađuju više od njih“. Kako šira javnost ne bi ostala uskraćena za rezultate ovog znamenitog istraživanja, tu vest je prenela i ugledna dnevna novina Politika. Kako bi se osigurala da će narod obratiti pažnju, Politika senzacionalnom otkriću daje još senzacionalniji naslov, „Sponzoruše su ipak u pravu.“

Dr Ketrin Hakim, koja je vodila ovo istraživanje za Londonsku ekonomsku školu, tvrdi da je „uverenje da žene ne vole finansijsku zavisnost od muškaraca mit, jer je broj žena koje žele da budu izdržavane danas veći nego četrdesetih godina prošlog veka.“ Da bi pojasnila dr Hakim dodaje kako „muškarci zauzimaju većinu vodećih funkcija zbog toga što mnogim ženama jednostavno nije cilj da imaju duge poslovne karijere.“ Kako bi ustanovila da ovo istraživanje nije lokalizovano, odnosno da se ne odnosi samo na Veliku Britaniju, ona podvlači „težnja žena da se dobro udaju, po mogućstvu za muškarca koji je obrazovaniji i ima visoku platu, prisutna je u većini evropskih zemalja.“ Osvrnuvši se i na odnose u privatnoj sferi doktorka (mada verujem da bi preferirala da je oslovljavam ’doktor’) kaže „ideal 'simetričnih uloga' u porodici, u kojoj bi muškarac i žena podjednako čuvali decu, obavljali kućne poslove i radili, popularan je među visokoobrazovanom elitom, ali to svakako nije cilj kojem teži većina parova.“ I kao zaključak dr Ketrin navodi da iako je u današnje vreme još uvek popularnija opcija za žene udaja od karijere, većina će, zbog sramote kriti da sve što u životu žele je da budu domaćice.

Šta kažete dr Hakim? Da bacim ove knjige i tražim muža?

Tvrdnje dr Hakim su, u nedostatku bolje reči, neodržive. Ali kako ja ne bih zasnivala svoju analizu na novinskom članku (usled čega bi moje tvrdnje bile jednako neodržive) bacićemo pogled na objavljeno istraživanje dr Hakim naslovljeno "Feministički mitovi i magični lek" (Feminist Myths and Magic Medicine) u kome se bavi merama za jednake mogućnosti. Ukratko, ona smatra da te mere nisu potrebne, jer su žene već pobedile.

U drugoj rečenici uvoda Hakim navodi da "žene danas imaju više izbora od muškaraca, uključujući tu i pravi izbor između fokusiranja na porodicu i/ili fokusiranja na karijeru." Na žalost, Hakim nije svesna da je već u drugoj rečenici uvoda sama dokazala da nije u pravu. Razložimo njenu tvrdnju. Sa jedne strane imamo žene sa mogućnošću učestvovanja u javnoj i privatnoj sferi. Sa druge strane, muškarci su ograničeni na učešće u javnoj sferi (posredno se zaključuje da žene sada 'kradu' muškarcima poslove). Međutim, Hakim nam ne kaže kako je muškarcima mogućnost izbora ograničena. Zakonodavno sigurno nije. Jedina stvar koje sprečava muškarca da odluči da će se on starati o detetu dok žena zarađuje je osuda sredine. A sredina će osuditi takvu odluku jer to nije 'muški' posao, obavljanje te dužnosti se očekuje od žena, a takvo uverenje je produkt patrijarhata. Dakle, u drugoj rečenici uvoda Hakim nama kazuje kako živimo u patrijarhalnom društvu. Znači vladine mere za poboljšanje položaja žena na tržištu rada nisu potrebne jer je društvo patrijarhalno i tu nema pomoći. Ali celokupna teza dr Hakim počiva na tome da je feminizam pobedio, jer eto žene imaju izbora, čak i više nego muškarci. I ovde preti opasnost od upadanja u beskonačnu petlju. Da rezimiramo, Hakim u isto vreme tvrdi da je društvo patrijarhalno i da je feminizam pobedio.

[Takođe, ova tvrdnja o ženama sa pravim izborom između karijere i/ili porodice nije tačna. Ukoliko želi da ima uspešnu karijeru, žena često mora da se odrekne rađanja dece, jer bi teret gajenja dece pao na nju, a teško je ubediti poslodavce da ulože u radnicu koja će odsustvovati. Sa druge strane, da bi imao karijeru muškarac ne mora da se odrekne ni potomstva ni braka, jer teret gajenja potomstva neće pasti na njega.]

Ali, da li zaista dr Hakim veruje da je feminizam pobedio? U drugom delu rada posvećenom tim famoznim mitovima ona piše:

Širenje feminističkih mitova je prvi put analizirano 1995 godine, što je izazvalo žestoku debatu u akademskim krugovima između sociologa i ekonomista koja se nastavlja i dan danas. Na žalost feministička ideologija nastavlja da dominira promišljanjem o ulogama žena na tržištu rada i u porodici, i o tome kako su femili-frendli mere univerzalno korisne za promociju rodne jednakosti.

Povrh svega, stalno se stvaraju novi feministički mitovi, koji za cilj imaju da žene prikažu kao univerzalne žrtve (muškaraca i sveukupnog društva), i da dokažu da su femili-frendli mere korisne, ne samo za žene, već i za kompanije u kojima žene rade i za šire društvo.

Iz ovih redova može da nazre pravi stav dr Hakim o feminizmu. Ona ne veruje da je feminizam pobedio, ona veruje da feminizam sam kreira razloge za svoje postojanje, odnosno, po Ketrin Hakim, ženama je u društvu kakvo trenutno jeste (patrijarhalno) jako dobro. Govoreći o „mitovima“ Hakim daje feminizmu prizvuk primitivne religije i stavlja čitaocima i čitateljkama do znanja da ih, feministkinje, ne treba shvatati ozbiljno, jer one barataju neproverenim izmišljotinama. Pravih razloga za postojanje feminizma i za feminističku borbu nema, dakle feminizam nije pobedio, on je nepotreban. A pošto je nepotreban, a „feministička ideologija nastavlja da dominira...“ u određenim oblastima, može se zaključiti da dr Hakim veruje kako je feminizam štetan, jer prikazuje stvarnost kakva ne postoji. A kako to feministkinje izopačuju stvarnost možemo da vidimo po mitovima koje je dr Hakim identifikovala u feminizmu. Ima ih 12, i to su sledeći mitovi:

1. Do sada sprovedene mere za jednake mogućnosti nisu bile uspešne
2. Mere rodne jednakosti u Evropi su efikasne
3. Profesionalna segregacija je štetna
4. Mere sprovedene u Skandinavskim zemljama dovode do rodne ravnopravnosti
5. Društveni i ekonomski razvoj potpomaže rodne jednakost
6. Veći broj zaposlenih žena potpomaže rodnu jednakost
7. Omogućavanje ženama pristup višem obrazovanju menja sve
8. Muškarci i žene se ne razlikuju u stavovima prema karijeri, vrednostima i ciljevima u životu
9. Žene više vole same da zarađuju i mrze finansijsku zavisnost od muškaraca
10. Femili-frendli mere su osnovne za razbijanje staklene tavanice
11. Uviđenje femili-frendli mera čini kompanije profitabilnijim
12. Žene imaju drugačiji, kooperativniji stil vođenja posla

Nećemo se zadržati na svakom mitu posebno, to bi oduzelo previše prostora i vremena. Međutim, izvućićemo neke ključne tvrdnje koje se provlače kroz sve mitove i njih ćemo analizirati.

Tako je ćero,
nema boljeg posla od posla domaćice

Razmatrajući mit br. 3 Hakim piše o razlici između horizontalne i vertikalne profesionalne segregacije, gde horizontalna segregacija postoji „kada muškarci i žene imaju tendenciju da biraju različite karijere – na primer muškarci su stolari, a žene kuvarice.“ Sa druge strane, vertikalna segregacija nastaje „kada muškarci dominiraju zanimanjima koja su bolje plaćena, a žene su koncentrisane u slabije plaćenim poslovima u istoj oblasti: na primer muškarci su menadžeri a žene su sekretarice, muškarci su hirurzi dok su žene medicinske sestre.“ Nakon ustanovljavanja horizontalne i vertikalne segregacije na tržištu rada, Hakim navodi da je problem sa dosadašnjim istraživanjima, koja su mahom dolazila do poražavajućih rezultata (da žene zarađuje manje od muškaraca) to što su se fokusirali na horizontalnu segregaciju. Rešenje Ketrin Hakim je jako jednostavno, skoro elegantno. Prihvatimo da su stvari takve kakve jesu zato što su takve kakve jesu. Dakle, i ovde se nazire malo i stava o mitu br. 8, Hakim tvrdi da muškarci i žene jednostavno imaju drugačije aspiracije što dovodi do horizontalne segregacije, a posredno i do rezultata do kojih se dolazi analizom vertikalne segregacije. Hakim piše: „mali broj žena teži da budu inžinjeri ili vojnici, a mali broj muškaraca teži da postane kozmetičarka ili vaspitačica... u kapitalističkoj ekonomiji samo po sebi je jasno da menadžeri zarađuju više od sekretarica.“ Žene su manje plaćene jer biraju poslove koji su slabije plaćeni, i to, po dr Hakim, nema nikakve veze sa stanjem u društvu i na tržištu rada.

Insistiranje na tome da trenutno stanje stvari oslikava želje svih učesnika tog procesa je jedna od najbanalnijih grešaka koje jedan istraživač ili istraživačica može da napravi. Naročito ako su predmet istraživanja odnosi moći i grupe koje kroz istoriju nisu imali jednake mogućnosti. A najočigledniji primer za to su muškarci i žene. Bez obzira na stepen razvoja društva, muškarci imaju više mogućnosti. Za dr Hakim to ne samo što predstavlja činjenično stanje, već i predstavlja željeno stanje, odnosno muškarci i žene svojim učešćem u društvu sa takvom raspodelom moći stavljaju do znanja da oni to i žele (naročito žene).

Dr Hakim je za polje svog interesovanja izabrala tržište rada koje je najbolji dokaz da živimo u društvu koje je pravljeno po meri jednog njegovog dela. Živimo u društvu pravljenom po meri muškarca. I zato, kada se kaže da za kompanije nije profitabilno da zapošljavaju žene ili razvijaju femili-frendli (porodica valjda uključuje i muškarce?) neće se reći ništa netačno. I upravo to je dokaz da je ovo patrijarhalno društvo. Društvo u kome tržište rada nije prilagođeno muškarcima i ženama, društvu u kome je ženama u godinama kada se očekuje da će rađati najteže da započnu karijeru, a to su iste godine kada muškarci najviše grade karijeru, društvu u kome se od obrazovanih žena još uvek očekuje da ostanu kod kuće i gaje decu dok se od njihovih muževa, bez obzira na nivo obrazovanja, očekuje da zarađuju za porodicu. I zar nije najlogičnije i, na duži rok, najprofitabilnije, menjati to društvo, kako bi svakom svom pripadniku i pripadnici pružilo mogućnosti da doprinese koliko on ili ona želi i može, bez da se to negativno odražava na druge sfere života.

Pokušaću da ilustrujem učenje dr Hakim. Zamislimo grad koji se nalazi na reci. Na levoj obali su privatne kuće gde se čuvaju deca, a na desnoj poslovne zgrade gde se zarađuje. Reka se prelazi brodovima, most ne postoji. Vekovima je ženama bio zabranjen prolaz na desnu obalu. Onda je došao mudar vladar koji je u zakon stavio da i žene mogu da pređu na desnu obalu. Ali mudar vladar nije izgradio most. Kada su probale da se ukrcaju na brod, ženama je rečeno da je maler da se žena popne na palubu i niko nije hteo da ih preveze. Onda su žene same izgradile brod, ali one su imale samo taj jedan dok su muškarci imali stotine brodova. Iz ove priče dr Hakim bi zaključila da taj ženski brod narušava rečni saobraćaj i da zahtevi žena da se izgradi most i svima olakša prelazak reke, mogu samo da naruše ravnotežu, jer muškarci ne žele da se trajno nasele na levoj obali. Takođe bi zaključila da je ženama udobnije na levoj obali, jer još uvek veliki broj njih ostaje tamo iako imaju mogućnosti (!) da pređu.

A gde su u svemu tome sponzoruše koje pominje Politika? Žao mi je što moram da vas obavestim, ali, udate žene, ako bismo pratili učenje dr Hakim, sve vi ste sponzoruše.