Žena za jednokratnu upotrebu
Ana Holms
U četrdeset i trećem minutu „specijalnog izdanja uživo“ sa Čarli Šinom u ponedeljak uveče, voditelj Pirs Morgan je konačno svog gosta pitao pravo pitanje. Pre toga su gospodin Morgan i gospodin Šin, cerekajući se, razmenjivali anegdote o višednevnim pijanstvima, naduvanim platama u netvork televiziji i o susretima u Aspenu, Kolorado. Ali onda, nakon tri bloka reklama, gospodin Morgan je upitao, „Da li si ikada udario ženu?“
Dva minuta kasnije, ispitivanje o tome je bilo završeno, jer je gospodin Morgan naočigled bio zadovoljan odgovorom kako žene treba „grliti i milovati.“
Ne bi trebalo da iznenađuje to što gospodin Morgan nije insistirao na razgovoru o nasilju nad ženama. Rukovodioci CBS-a, a da ne pominjemo milione gledalaca njegovog „porodičnog“ sitkoma „Dva i po muškarca,“ su konstantno okretali glavu od istorije zlostavljanja žena gospodina Šina. Deo ovoga se naravno tiče novca. Glumčev avionski id – da pozajmimo metaforu od samog gospodina Šina – dugo je seriji obezbeđivao konstatan besplatan publicitet. To je takođe pomoglo gospodinu Šinu da postane najplaćeniji glumac na televiziji, sa 1.2 miliona dolara po epizodi.
To takođe ima veze sa apatijom. Čak i sada – nakon što je gospodin Šin počeo da napada svoje šefove u nasumičnim buncanjima u radio emisijama, usled čega je CBS prekinuo snimanje serije – čini se da je posmatračima više zabavno nego što su besni i uvređeni, prate svako njegovo pojavljivanje u raznim talk show-ovima i smišljaju kreativne internet zezalice bazirane na njegovim najživopisnijim izjavama. I dok je njegovo samozlostavljanje večita tema, o njegovom zlostavljanju žena se retko priča.
Ova inercija nije rezultat nedostatka dokaza. Godine 1990. on je slučajno, u ruku pogodio pucnjem iz pištolja svoju tadašnju verenicu Keli Preston. (Uskoro nakon toga veridba je raskinuta.) Godine 1994. tužila ga je studentkinja koja je tvrdila da ju je udario u glavu nakon što je odbila da spava sa njim. (Slučaj je rešen vansudskim poravnanjem.) Dve godine kasnije, porno-glumica, Britani Ešland ga je optužila da ju je bacio na pod tokom svađe u njegovoj kući u Los Anđelesu. (Priznao je krivicu i platio kaznu.)
Godine 2006, njegova tadašnja žena, glumica Deniz Ričards, podnela je zahtev za zabranu pristupa protiv njega, tvrdeći da ju je gospodin Šin gurnuo i pretio da će je ubiti. Decembra 2009, treća žena gospodina Šina, Bruk Mjuler, izvršna agentica nekretnina, pozvala je policiju nakon što je gospodin Šin držao nož na njenom grlu. (Priznao je krivicu i dobio je uslovnu kaznu.) Prošlog oktobra, još jedna porno-glumica, Kapri Anderson, zaključala se u kupatilo u Plaza Hotelu nakon što je gospodin Šin počeo da divlja po sobi. (Miz Anderson je podnela krivičnu prijavu, ali do hapšenja nije došlo.) A u četvrtak, miz Mjuler je podnela zahtev za privremenu zabranu prilaska protiv svog bivšeg muža, tvrdeći da je pretio da će joj odseći glavu, „staviti je u kutiju i poslati tvojoj majci.“ (Zahtev je odobren, i njihovi zajednički sinovi, blizanci, su uklonjeni iz njegovog doma.) „Laži,“ rekao je gospodin Šin časopisu Pipla (People magazine).
Privilegije koje uživaju bogati beli muškarci možda nisu novost, ali je ipak bitno pričati o njima. Lindsi Lohan i Britni Spirs su stalno ismevane zbog slomova u privatnom životu i nedostatka profesionalizma na setovima; RnB zvezda Kris Braun je praktično izbačen iz visokog društva nakon što je prebio svoju jednako poznatu, ako ne i poznatiju devojku, pevačicu Rijanu. Njihove karijere su poklekle nakon tih događaja, i razumljivo je zašto.
To nije bio slučaj sa gospodinom Šinom, čije ponašanje je konstantno i uz dozu naklonosti odbacivano kao kreveljenje „lošeg dečka“ (videti: bilo koji članak u poslednjih 20 godina), „rok zvezde“ (videti: Pirsa Morgana) i „buntovnika“ (videti: intervju Andree Kaning). U suštini, on je postigao status lokalnog heroja; u sredu, njegov tek otvoreni tviter nalog je dostigao milion pratilaca, time postavljajući Ginisov rekod.
Ali još nešto je bitno u svemu ovome: tobožnja nesavršenost brojnih podnositeljki tužbi protiv gospodina Šina. Te žene su, da tako kažemo, od nesimpatične sorte. Neke su radnice u seks industriji – porno glumice i profesionalna pratnja – za koje se pretpostavlja da su pristale na to da se postupa grubo sa njima i da je to deo dila. (Samo da se zna: nije.)
Druge, naime miz Ričards i miz Mjuler, su manje poznate starlete ili „beznačajne osobe,“ čija veza sa gospodinom Šinom se posmatra kao čisto seksualna ili ostvarena u cilju razmene dobara za usluge. Te žene prebivaju u kontinuumu u kome su povrede i uvrede očekivane.
„Sponzoruše“, „prostitutke“ i „drolje“ su samo neki od epiteta kojima su opisivane žene sa kojima je gospodin Šin provodio vreme. Endi Koen, izvršni producent Bravo televizije i sam TV zvezda, na jutarnjem programu MSNBC-ja u utorak nazvao je trenutne glumčeve pratilje, Natali Kenli i Bri Olson „kurvama.“ Ariana Hafington je sarkastično napisala u tvitu kako devojke gospodina Šina „simbolišu skromnost, lojalnost i dobar ukus.“ Nadimak koji je gospodin Šin dao miz Kenli i miz Olson – „boginje“ – nagoveštava njihovu zamenljivost, međusobnu i pojedinačnu.
Te vrste eksplicitnih i implicitnih vrednosnih sudova oslikavaju naš prezir prema ženama za koje se pretpostavlja da se koriste svojom seksualnošću da bi postigle cilj. Kada žena aktivno prihvati sve što slava nosi ili prihvati učešće u seks industriji, kao da konstatujemo, to znači da je ona kompromitovala svoje pravo da ne bude napadnuta, a da ne pominjemo uvređena ili ponižena; to je deo dila. Obećanje modernog bajkovitog kraja – pažnja, slava, ljubav i pristup bankovnom računu bogatog čoveka – je uvek pretpostavljeni cilj.
Objektifikacija i zlostavljanje, sledi, nisu samo prihvatljivi rizik posla za određene žene, već pravo koje su muškarci kao gospodin Šin zaradili. (Navodno je jednom prilikom gospodin Šin izjavio kako on prostitutkama ne plaća za seks, već da im plaća „da odu.“) Mogli bismo da pomislimo da bi rukovodioci karijere gospodina Šina brže stavili svoje šampionsko kuče sa dobrim pedigreom na kraću uzicu da ne postoji pretpostavka kako su njegove žrtve tu samo zbog para. (Ili da se smatraju ravnopravnim na osnovu godina, uticaja ili moći zarađivanja.)
Ove pretpostavke – o ženama, o moćnim muškarcima, o lošem ponašanju – toliko su stare, ali ipak nalaze potvrdu u današnjoj rijaliti TV kulturi. I zaista, mnogima je teško da nađu bilo kakve razlike između celodnevnih snimaka stvarnog života gospodina Šina prepunih ispada, i seksističkih narativa smišljenih od strane producenata rijaliti programa, u kojima su žene prikazane kao izdajničke drolje, i gde se užasno ponašanje muškaraca objašnjava kao nus-produkt razuzdane strasti ili previše piva.
Kao što je Dženifer Pozner naglasila u svojoj knjizi „Stvarnost uzvraća udarac: problematična istina o televiziji jeftine zabave,“ (Reality Bites Back: The Troubling Truth About Guilty-Pleasure TV) mizoginija je upisana u genetski kod rijaliti žanra. U stvari, jedan od prvih programa u novom milenijumu, „Ko želi da se uda za multimilionera,“ se ističe po tome što su producenti nudili „najveću nagradu od svih“: naočigled bogatog B-scenaristu Rika Rokvela – za koga se kasnije ispostavilo da jedna žena dobila zabranu pristupa protiv njega nakon što je pretio da će je ubiti. Prema miz Pozner, reakcija jednog od producenata „Multimilionera“ je bila „Odlično! Više publiciteta!“
Za rijaliti televiziju, neopravdano nasilje i eksplicitna seksualnost ne predstavljaju samo zabavu već sredstvo do cilja. Ova entuzijastično snimljena poniženja su postavljena kao neophodna da bi se dobila konačna nagrada, ili veća korist – ponuda braka, manekenski ugovor, milion dolara. Ali u isto vreme, zbog njih, napastvovanje i omalovažavanje izgledaju kao svakodnevne pojave, prihvatljiva ponašanja koje žene tolerišu, a muškarci ohrabruju.
To nas vraća na gospodina Morgana koji, kao i mnogi novinari u prošlosti i sadašnjosti, nije pokazao nimalo ili samo malo interesovanja za pokretanje pitanja nasilja nad ženama. „Imaš prava da se ponašaš kako god želiš, dođavola, sve dok ne plašiš konje i sitnu decu,“ rekao je gospodin Morgan u jednom trenutku. Plašenje žena je, čini se, sasvim u redu.
Tokom intervjua, u pozadini je išla serija fotografija. Jedna od njih je prikazivala prkosnog i sigurnog Čarlija Šina, slikanog u policijskoj stanici nakon što je 2009 uhapšen zbog nasilja u porodici.
 |
| Čarli Šin 2009 |
[Original teksta, naslovljen "The Disposable Woman" možete naći OVDE]
Nema komentara:
Objavi komentar