Džesika Valenti o tome kako se nositi sa trolovima na internetu.
Jebeš ostajanje na nivou: prednosti spuštanja na njihov nivo
Ne hranite trolove: verovatno najčešća fraza koja se čuje kada se priča o onlajn diskusijama, naročito kada se pomenu mizogine osobe u razgovorima o feminizmu. Glavna ideja je da se seksistima uskrati pažnja koju očigledno očajnički žele. Osim toga, zašto se spuštati na njihov nivo?
Ali ostajanje na nivou je precenjeno. Zahteva ćutanje pred nasilnom mizoginijom, i mentalitet okretanja drugog obraza koje društvo toliko dugo zahteva od žena. Moćan feministički pokret je osigurao da žene ne prihvataju nepravde oflajn – zašto bismo se onda pokoravale na interentu?
Kada sam započela blog Feministing 2004 godine, odmah smo počele da dobijamo preteće mejlove. U početku je bilo lakše ignorisati hejtere, ali bilo je izuzetno teško svakog dana pisati o feminističkim pitanjima bez da se osvrnemo na užasan bekleš koji smo trpele „iza scene“. Onda smo napravile seriju postova koje smo nazvale „Anti-feministička pošta“ – objavile smo preteće mejlove, ismevajući često iznenađujuće glupu prozu. („Zašto moraš da budeš za abortus da bi bila za prava žena? Kako može da bude deo tvog tela ako je muško?“) To je bio način da kroz humor povratimo moć, dok smo u isto vreme otkrivale koliko mržnje je još uvek usmereno na žene koje javno izraze mišljenje.
To je takođe bio način da zahtevamo preuzimanje odgovornosti u prostoru u kome često dominira anoniman govor mržnje. Ukoliko je neko bio dovoljno nepromišljen da nam pošalje poruku sa imejl adrese koju je lako pratiti, autovale bismo ga. Ispalo je da je jedan srećnik koji me je nazvao „glupom pičkom“ (stupid cunt) PR svoje republikanske grupe na koledžu. Bilo je zabavno.
Za Lindzi Vest koja piše za Jezebel, hvatanje u koštac sa trolovima nije bitno samo kao način da se skrene pažnja na mizoginiju – „Mnogi od ovih stavova truju našu kulturu, i previše je lako otpisati ih kao marginalna mišljenja,“ kaže ona – već i zato što može da bude katarzično. U poslednje vreme, Vest se hvatala u koštac sa seksistima na tviteru povodom šala na račun silovanja i kulturnih posledica koje te šale imaju. „Ako se zbog odgovaranja nekom idiotu osećam bolje – ukoliko je to dobro za moje mentalno zdravlje – onda me baš briga što sam nekom kretenu sa 13 pratilaca dala pažnju koju je tražio.“
„Nameravam ovime dugo da se bavim. Za mene ovo nije igra. Tokom karijere sam imala dovoljno sreće da stignem do tačke gde kada pričam o stvarima ljudi slušaju. I sada kada sam ovde imam obavezu da nastavim, i da radim sve što je u mojoj moći da održim svoj um netaknutim,“ kaže ona.
Vest takođe pominje da uzvraćanje udaraca na interentu mladim ženama često daje alate potrebne za borenje sa mizoginijom u sopstvenim životima: „Volim da izdvojim određene trolove kako bih drugim ženama (i muškarcima) dala primere kako odgovarati na tipične mizogine argumente.“
I zaista, jedno od pitanja koje mi najčešće postavljaju mlade feministkinje je kako da se emotivno i mentalno nose sa neverovatnom količinom mržnje koja je usmerena na njih. Obično bi moj savet bio da ne treba da se troše – da svoju aktivističku energiju tretiraju kao dragocen resurs i da je čuvaju. Ali sama nikad nisam u potpunosti prihvatila taj savet. Odgovaranje – i ismevanje – seksista, uvek je bilo deo mog feminističkog rada. Ne samo zato što osvetljava mizoginiju ili izaziva ljude da preuzmu odgovornost za svoje reči – već zato što je zabavno.
Uprkos stereotipima koji feministkinje prikazuju kao večito negativne, istina je da bavljenje feminizmom zahteva neiscrpan optimizam. To znači verovanje da ljudi mogu da budu bolji, da kulture mogu da se menjaju, možda čak i da ljudi koji mrze mogu da nauče da vole. To je iscrpljujuće. Povremeno podsećanje na to koliko presmešno glupa opozicija može da bude može pružiti neophodan odmor od idealizma.
Loša strana hvatanja u koštac sa seksistima se krije u opštim znanjima onlajn kulture. Ako je pravilo da trolove treba ignorisati, sve ostalo znači da „same tražite šta god vas snađe.“ Nećete dobiti naklonost zajednice zato što napadate kretene. Iako ignorisanje hejtera ponekad možda jeste najbolji potez, insistiranje na tome da žene ćute nije. I stoga, iako još uvek verujem da treba da birate bitke, nastaviću da se povremeno valjam po blatu sa mizoginistima – jer je feminizam neophodan i na njihovom nivou.
Ne hranite trolove: verovatno najčešća fraza koja se čuje kada se priča o onlajn diskusijama, naročito kada se pomenu mizogine osobe u razgovorima o feminizmu. Glavna ideja je da se seksistima uskrati pažnja koju očigledno očajnički žele. Osim toga, zašto se spuštati na njihov nivo?
Ali ostajanje na nivou je precenjeno. Zahteva ćutanje pred nasilnom mizoginijom, i mentalitet okretanja drugog obraza koje društvo toliko dugo zahteva od žena. Moćan feministički pokret je osigurao da žene ne prihvataju nepravde oflajn – zašto bismo se onda pokoravale na interentu?
Kada sam započela blog Feministing 2004 godine, odmah smo počele da dobijamo preteće mejlove. U početku je bilo lakše ignorisati hejtere, ali bilo je izuzetno teško svakog dana pisati o feminističkim pitanjima bez da se osvrnemo na užasan bekleš koji smo trpele „iza scene“. Onda smo napravile seriju postova koje smo nazvale „Anti-feministička pošta“ – objavile smo preteće mejlove, ismevajući često iznenađujuće glupu prozu. („Zašto moraš da budeš za abortus da bi bila za prava žena? Kako može da bude deo tvog tela ako je muško?“) To je bio način da kroz humor povratimo moć, dok smo u isto vreme otkrivale koliko mržnje je još uvek usmereno na žene koje javno izraze mišljenje.
To je takođe bio način da zahtevamo preuzimanje odgovornosti u prostoru u kome često dominira anoniman govor mržnje. Ukoliko je neko bio dovoljno nepromišljen da nam pošalje poruku sa imejl adrese koju je lako pratiti, autovale bismo ga. Ispalo je da je jedan srećnik koji me je nazvao „glupom pičkom“ (stupid cunt) PR svoje republikanske grupe na koledžu. Bilo je zabavno.
Za Lindzi Vest koja piše za Jezebel, hvatanje u koštac sa trolovima nije bitno samo kao način da se skrene pažnja na mizoginiju – „Mnogi od ovih stavova truju našu kulturu, i previše je lako otpisati ih kao marginalna mišljenja,“ kaže ona – već i zato što može da bude katarzično. U poslednje vreme, Vest se hvatala u koštac sa seksistima na tviteru povodom šala na račun silovanja i kulturnih posledica koje te šale imaju. „Ako se zbog odgovaranja nekom idiotu osećam bolje – ukoliko je to dobro za moje mentalno zdravlje – onda me baš briga što sam nekom kretenu sa 13 pratilaca dala pažnju koju je tražio.“
 |
| Prerušeni trol, ne verujte njegovoj slatkoći |
Vest takođe pominje da uzvraćanje udaraca na interentu mladim ženama često daje alate potrebne za borenje sa mizoginijom u sopstvenim životima: „Volim da izdvojim određene trolove kako bih drugim ženama (i muškarcima) dala primere kako odgovarati na tipične mizogine argumente.“
I zaista, jedno od pitanja koje mi najčešće postavljaju mlade feministkinje je kako da se emotivno i mentalno nose sa neverovatnom količinom mržnje koja je usmerena na njih. Obično bi moj savet bio da ne treba da se troše – da svoju aktivističku energiju tretiraju kao dragocen resurs i da je čuvaju. Ali sama nikad nisam u potpunosti prihvatila taj savet. Odgovaranje – i ismevanje – seksista, uvek je bilo deo mog feminističkog rada. Ne samo zato što osvetljava mizoginiju ili izaziva ljude da preuzmu odgovornost za svoje reči – već zato što je zabavno.
Uprkos stereotipima koji feministkinje prikazuju kao večito negativne, istina je da bavljenje feminizmom zahteva neiscrpan optimizam. To znači verovanje da ljudi mogu da budu bolji, da kulture mogu da se menjaju, možda čak i da ljudi koji mrze mogu da nauče da vole. To je iscrpljujuće. Povremeno podsećanje na to koliko presmešno glupa opozicija može da bude može pružiti neophodan odmor od idealizma.
Loša strana hvatanja u koštac sa seksistima se krije u opštim znanjima onlajn kulture. Ako je pravilo da trolove treba ignorisati, sve ostalo znači da „same tražite šta god vas snađe.“ Nećete dobiti naklonost zajednice zato što napadate kretene. Iako ignorisanje hejtera ponekad možda jeste najbolji potez, insistiranje na tome da žene ćute nije. I stoga, iako još uvek verujem da treba da birate bitke, nastaviću da se povremeno valjam po blatu sa mizoginistima – jer je feminizam neophodan i na njihovom nivou.
Baš se setih ovog posta u jeku jedne rasprave na netu koja se završila samo zato što sam ja odbila da čitam dalja podsmevanja na moj račun i jer su se ostali smorili da učestvuju. Obično ne doživljavam to lično, ali sada sam se osećala prilično nemoćno i potišteno, a ni sama ne znam zašto pogotovu što se rasprava nije vodila o mizogiji ni patrijarhatu (tako da nisam pogođena po polnoj pripadnosti, ali na ličnoj jesam. Ili sam ja tako shvatila). Zato sam se oduvek pitala koja je granica u komentarisanju. Ako neko uporno tvrdi jedno, ali nema argumenata već na svaki kontraargument odgovara ponižavanjem, da li dalje nekomentarisanje znači da odbijamo da hranimo trolove ili im dozvoljavamo da šire zablude i agresiju i time perpetuiraju jednoumlje, pokazujući da je agresivan način i jedini način?
OdgovoriIzbriši