Mahi, mahi, mahinalno - drugi nastavak

Nastavljamo sa tekstom o Centru za razvoj prava muškaraca heteroseksualne orijentacije, i u ovom delu se bavimo zbrkom u glavi predsednika Centra, Gorana Puzića. Uživajte.

Deo treći: O kognitivnoj disonanci 

Kognitivna disonanca predstavlja situaciju u kojoj pokušavate da u isto vreme održite dva dijametralno suprotna uverenja, stavove ili načine delovanja. Teoriju o kognitivnoj disonanci je razvio psiholog Leon Festinger 1957 godine. Po toj teoriji, postojanje kognitivne disonance stvara osećanje neprijatnosti koje vodi do promene jednog od stava, uverenja ili načina delovanja kako bi se održala harmonija kojoj um teži.

Nasuprot teoriji, u praksi interent komentarisanja termin 'kognitivna disonanca' se koristi kao opis komentara, tekstova, postova i svega drugog, što sadrži kontradiktorne stavove. Razlika je u tome što se ovim terminom na internetu opisuju stavovi osoba koje ne teže uspostavljanju ravnoteže time što će jedan stav promeniti, već upravo, raznim mentalnim gimnastikama teže da oba stava opravdaju. U komentarisanju stavova Gorana Puzića, ja ću se koristiti internetskom interpretacijom termina.

Goran Puzić pokušava da objasni svoje stavove

Mahi, mahi, mahinalno - prvi nastavak

Sledi poduži tekst o Centru za razvoj prava muškaraca heteroseksualne orijentacije u više nastavaka. Najverovatnije će ih biti tri, ali može se desiti da dobijete i bonus tekst. Radi lakše orijentacije, nastavci su podeljeni na delove. Čemu toliko tekstova o jednoj nevladinoj organizaciji, odnosno Centru, za koji do juče niko nije čuo? O tome će najviše biti reči u poslednjem delu, međutim, samo da napomenem da sam, za potrebe ovih tekstova, odslušala i transkribovala najveći deo ovog polu-časovnog intervjua sa predsednikom Centra Goranom Puzićem. I ne, ovo uopšte nije pasivno-agresivna poruka kako bih vas naterala da pročitate moj tekst. Možda samo malo...

Deo prvi: O Centru za razvoj prava muškaraca heteroseksualne orijentacije

Krajem 2011 godine u Srbiji je osnovan Centar za razvoj prava muškaraca heteroseksualne orijentacije. Kako bismo ih bolje upoznali koristićemo radio intervju predsednika Centra iz 2012 godine. Predsednik udruženja je doc. Dr Goran Puzić, inače prodekan za nastavu na Fakultetu za poslovne studije Vršac (Univerzitet Megatrend) I professor na istom fakultetu.

Krenimo od inspiracije za nastanak ovog centra.

Ne možete da planirate gde ćete biti kada dobijete inspiraciju

U jednom neformalnom razgovoru dok smo zaista pekli roštilj kod jednog prijatelja pogledali smo dve TV stanice oko 11 noću. To je bilo negde septembra meseca prošle godine. Šta smo zaključili i zašto smo osnovali centar naravno i vrlo intrigantan naziv. Kad smo pogledali RTS1 u tom periodu naravno bila je gej populacija prisutna. Na B92 čekajući vesti bile su prisutne feministkinje i ja sam onako mahinalno rekao "ljudi moji pa šta je ovo samo gej populacija i feministkinje, gde su radnici ljudi kojima su razorene fabrike ljudi koji su ostali bez posla ljudi koji su u velikim problemima i gde su naravno muškarci ako se stalno borimo za prava žena sa jedne strane i sa druge strane imamo dosta prisutni uticaj gej populacije počev od onih ovaj organizacija prve gej parade pa i pokušaja organizacije druge gej parade zaključili smo da je najbolje osnovati centar koji će direktno da se bori protiv toga". I ja sam izabran na skupštini za predsednika. 

Zar ženskinju dati muško obrazovanje?

No girls allowed!

Osim toga, kakvu će korist imati ovo malo države i ovaj raskomadani narod ako i ženskinju da muško obrazovanje? Da li će se na ovaj način doći do razumnijih domaćica i spremnijih matera? Ne samo da sumnjam, već protivno mislim. Ovako radeći, mi prosto u ženskinju spremamo konkurente muškima. Kom li onda ostavljamo poslove domaćica i matera? Sve mi se čini da mi rasipamo snagu narodu radeći na ovaj način. Za ženskinje ženske škole dajmo. Za obe je strane štetno da zajedno uče.

Pišući izveštaj za školsku 1890/91 godinu ministarstvu prosvete i crkvenih pitanja direktor Niške gimnazije Mihailo Marković posebno je naglasio problem zajedničkog obrazovanja mladića i devojaka. On ističe da se time izaziva nesklad u muško-ženskim odnosima, odnosno da umesto sklada i saradnje možemo da se susretnemo sa konkurencijom.

Za Dušana nema ručnog rada, pouke za domaćice
i poljoprivredne pouke
Godina 1919

Insistiranje na različitom obrazovanju muške i ženske dece je insistiranje na tome da se deca od malena uče "prirodnim" rodnim ulogama. Naravno da je reč prirodno pod navodnicima - jer da su te rodne uloge toliko prirodne ne bi imalo veze što devojčice učite višoj matematici i poručujete im da mogu da budu naučnice, ili da mogu da budu političarke ili da vode sopstvene firme. One bi, čim dođe vreme za to, samo skliznule u uloge supruge, majke, domaćice i počele bi da prave pite od sukanih kora bez problema. I ne bi se bunile!

Međutim, nije tako. Čim devojčicama ostavite mogućnost da se razvijaju, i da postaju uspešne na raznim poljima (a ne samo u poljima), one će te mogućnosti iskoristiti. Naravno neće svaka jednako uspešno iskoristiti ponuđeno joj obrazovanje, ali to isto važi i za dečake.

Čemu ova istorijska lekcija? Pa zato što ukoliko ne učimo od istorije, osuđeni smo da je ponavljamo.

Posle povratka iz Rusije, direktor „Radosnog detinjstva“ Marko Grgurović želi da primeni neke tamošnje metode. Grugurović se zalaže za odvojeno vaspitanje dečaka i devojčica. Grgurović je najavio da će već ove godine u predškolski program, osim engleskog i nemačkog, uvesti i ruski jezik.

...

Grgurović kaže da rad vaspitača s mališanima u ruskim vrtićima daje odlične rezultate i da će svoje utiske preneti i školskoj upravi. Ukoliko bude odobreno, Predškolska ustanova pokušaće da ruski metod prenese i u novosadske vrtiće.

- To znači da bismo devojčice odvajali od dečaka samo u kreativnim radionicama. U njima će se dečaci učiti majstorskim veštinama, a devojčice frizerskim - objasnio je Grgurović.

Komentar nije neophodan; jedino što mogu da kažem direktoru "Radosnog detinjstva" Marku Grguroviću je - SEDI, NEDOVOLJAN 1.

BlicKrieg: Politika - Žene 0: Muškarci 1

Od životnog veka, preko porodice i obrazovanja gde su žene (skoro) apsolutno dominirale, Blic serijal je došao do šestog nastavka, "Muškarci drže monopol u opštinama i gradovima", koji počinje na sledeći način:

Od 150 opština u Srbiji, osam žena je na mestu predsednika lokalne vlasti, dok je među 23 gradonačelnika samo jedna žena. Imaju ista prava kao muškarci, ali u stvarnosti ne zauzimaju položaje donosilaca važnih odluka u društvu proporcionalno svom broju.

Ne samo da ih ima manje na rukovodećim mestima već i za isti posao manje zarađuju od kolega.

Kako se u istom serijalu došlo od apsolutne dominacije žena do toga da žene za isti posao ne dobijaju istu platu? U stvari, taj proces nije velika misterija; dovoljno je svaki segment društva sagledavati pojedinačno i površno. Na primer, u tekstu o obrazovanju je navedeno da devojke u većem broju upisuju i završavaju fakultete (generalno), takođe je navedeno i da devojke (još uvek) u većem broju upisuju fakultete društvenih nauka. Ono što nije navedeno je da i pored toga što je među visoko obrazovanima ima sve više devojaka to se ne oslikava na pozicije moći u pojedinačnim strukama.

BlicKrieg: Obrazovanje - Žene 1: Muškarci 1

Peti tekst u Blicovom serijalu "Borba polova u Srbiji" bavi se obrazovanjem i počinje izjavom rektora Beogradskog univerziteta:

Devojke studenti više rade i uče, savesnije su, vrednije. Ozbiljnije shvataju svoje obaveze. I odgovornije su. Pridržavaju se pravila o etici i estetici, pa i pravednosti i plemenitosti. Njihov vrednosni sistem se razlikuje od muškog.
Reči rektora Beogradskog univerziteta Branka Kovačevića možda bi najbolje mogle da objasne zašto su žene danas tu gde jesu - uspešnije od muškaraca kada je o obrazovanju reč. Ne samo da više njih upisuje visoke škole i fakultete (55%) već je i više žena (61%) među svim diplomiranim studentima u Srbiji.
Primat u društvenim naukama pripada njima. Žene čine većinu svih diplomiranih u područjima obrazovanja (čak 91%), zdravstva i socijalne zaštite (77%), umetnosti i humanističkih nauka (65%), kao i društvenih nauka poslovanja i prava (62%). Statistika je ogledalo onoga što se dešava u stvarnosti.

Rektor Kovačević studentkinje označava jednim interesantnim, arhaičnim izrazom - devojke studenti. Kada su žene počele da ulaze u sfere ranije rezervisane za muškarce i da se bave 'njihovim' zanimanjima, tako su označavane - žena doktor, žena profesor. Sama titula je morala da ostane u muškom rodu, jer je još uvek bilo nezamislivo da doktor može biti neko ko nije muško (doktor kao osoba može biti žensko, ali doktor, kao zanimanje, kao titula, mora biti muško, tj implicira se da žena treba da radi kao muškarac). Ovo pravilo još uvek važi, iako su se određene titule odomaćile u ženskom rodu (studentkinja je definitivno jedna od njih).

BlicKrieg: Porodica - Žene 1: Muškarci 0

Treći tekst u serijalu "Borba polova u Srbiji" posvećen je braku, dok se četvrti bavi planiranjem porodice (odnosno potomstvom).  U trećem tekstu, "Žene prve spasavaju brak, ali i prve pokreću razvod", navode se podaci vezani za sklapanje brakova, razvode i pokušaje očuvanja istih. Tu saznajemo da se ljudi u današnje vreme ređe odlučuju za brak i da je to donekle uslovljeno i materijalnim razlozima. Naime, razvod može biti skup, i ljudi se često opredeljuju za 'život u zajednici' bez zakonskog okvira.

U ovom tekstu su daleko zanimljivije javne ličnosti i njihovo viđenje braka, odnosno muško - ženskih odnosa [1]. Dok je glumica Milica Milša navela kako je uspešan brak moguć jedino ukoliko su supružnici istinski partneri, i jedino ukoliko jedno drugo podržavaju u svemu (uključujući i karijeru), muzičar Zoran - Kiki Lesandrić se odlučio za taktiku - "priklanjanje novim vođama".

Žene nikad nisu bile tako izjednačene sa muškarcima kao što je to slučaj danas. Njihov položaj ne može da se meri  sa onim iz šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka, njihova pozicija je mnogo bolja. One su i biološki jače. Predane su poslu, pedantnije, ambicioznije su od muškaraca i nemaju milosti na putu do uspeha. Ipak, one su i ženstvene i dalje vole da se dopadnu muškarcima. S druge strane, muškarcima je uvek potrebno da neko brine o njima, bilo da je to majka ili žena. Mislim da će matrijarhat zavladati u narednih 200 godina i da je 21. vek - vek žena.

Budućnost po Kikiju

BlicKrieg: Dugovečnost - Žene 1: Muškarci 0

Od 28. februara do 9. marta ove godine, dnevne novine Blic su objavljivale seriju tekstova bombastično nazvanu "Borba polova u Srbiji". Tekstovi su pisani "na osnovu najnovijih statističkih podataka i istraživanja," a "sve ove teme, za čitaoce 'Blica' komentarišu i objašnjavaju brojni sagovornici, sociolozi, demografi, psoholozi, genetičari..."

Pre nego što pređemo na same tekstove da kažemo koju i o naslovu samog serijala. "Borba polova" je fraza koja se odomaćila i često se koristi upravo za ovakve tekstove - koji bi trebalo da, uz minimalne komentare, prenesu statističke podatke. Međutim, ta fraza daje najrečitiji komentar od svih. Odnos polova se sagledava kao borba, a u takvim okvirima nužno postoji pobednik/ca i gubitnik/ca. Dakle, ukoliko statistički podaci pokazuju da devojčice i devojke bolje prolaze u školama, to nužno znači da dečaci i mladići gube bitku u školskim klupama i iz toga se mora zaključiti da je neophodna reforma školstva kako bi se postigla/održala ravnopravnost. Međutim, da li se time zaista zagovara ravnopravnost? Ostanimo sa primerom školstva. Statistički podaci koji se navode ukazuju na brojčano stanje. Na primer, navede se da danas devojke čine 56% diplomiranih na određenom univerzitetu ili u određenoj zemlji (izmišljeni podaci). To se uporedi sa ranijim godinama i primeti se da broj devojaka koje završavaju fakultete raste, dok broj momaka opada. Iz toga se zaključi da školski sistem favorizuje devojčice/devojke odnosno da neguje i da je prilagođen je 'ženskim sposobnostima'. Naravno, nakon toga sledi zaključak da se vodi rat protiv dečaka.

Dan jednakih plata 2012

Žene širom EU u proseku zarađuju 16,4% manje nego muškarci, pokazuju najnoviji podaci koje je Komisija objavila 2. marta povodom Evropskog dana za jednake zarade.Taj dan pokazuje koliko dodatnih dana žene moraju da rade da bi dostigle zaradu kolega muškaraca.

Pogledajte spot koji je povodom dana jednakih plata napravila organizacija poslovnih žena Nemačke (BPW Germany):

 

Više informacija o danu jednakih plata, kao i o problemu nejednakih primanja, možete naći i OVDE.

"Rodila se devojčica"

U Indiji, Kini i mnogim drugim delovima sveta, devojčice se ubijaju, abortiraju i napuštaju samo zato što su devojčice. Ujedinjene nacije procunjuju da danas na svetu nedostaje oko 200 miliona devojčica zbog ovog takozvanog "rodnog genocida".

Ovaj dokumentarni film priča priče napuštenih devojčica, devojčica žrtava trafikinga, žena koje trpe ekstremno nasilje zbog miraza, o hrabrim majkama koje se bore da spasu živote svojih ćerki, i drugih majki koje bi ubile za sina. Internacionalni eksperti i lokalni aktivisti/kinje stavljaju priče u kontekst i zagovaraju različite puteve ka promenama, dok svi oni izražavaju duboku tugu jer nema zaista efikektivnog dejstva protiv ove nepravde. [prevod opisa filma]

Ne postoji „muška“ i „ženska“ matematička sposobnost

[prevod teksta There really is no difference between men and women’s math abilities]

http://xkcd.com/385/

Dugostojeći je mit o postojanju polnog jaza u vezi sa matematičkim dostignućima, po kome postoji osnovna biološka razlika u načinima na koji polovi prilaze matematici. Ta tvrdnja je izuzetno kontroverzna i često diskreditovana. A sada, nova studija ju je u potpunosti osporila. 

Do sada je možda postojao delić statističkih podataka koji bi poduprli postojanje ovog polnog jaza – doduše ništa previše uverljivo, ali sasvim dovoljno da sama ideja ne bi mogla da bude odbačena u potpunosti. Dok su mnogi koji su se bavili ovim pitanjem ukazivali na kulturološke ili društvene razloge za zaostajanje devojčica za dečacima u matematičkim dostignućima, još uvek je ostajalo prostora i za biološke teorije.

Šta zna psihoterapeut šta je seksizam...

Društvo u kome se rodne uloge podrazumevaju mora da se održava, te rodne uloge se stalno moraju učiti jer, suprotno onome što (patrijarhalno) društvo tvrdi, one se ne podrazumevaju. U prethodnom postu sam pomenula najniži nivo na kome se te uloge uče, porodicu. U porodici, žene su zadužene za vaspitanje dece i samim time (paradoksalno), one su zadužene za održavanje rodnih uloga koje su daleko restriktivnije za njih same (i njihove ćerke).

Ako je dobro za mene...

Međutim, sve te majke ne izmišljaju pravila kojima uče ćerke i sinove. Ta pravila nastaju izvan (iznad) porodičnog nivoa. Ona nastaju kada, na primer, osoba koja se kao naučnik/ca bavi pojavama u društvu, a koja je već u određenoj sredini etablirana kao uspešna u svom poslu, objavi članak u najpoznatijoj dnevnoj novini, novini sa ogromnom čitanošću. Ali zašto da se bavimo hipotezama, evo jednog konkretnog primera.

Seksistkinja

Seksizam, odnosno diskriminacija na osnovu roda označava primenjivanje stava da postoje rodno specifične karakteristike koje utiču na sposobnosti određene osobe. Laički rečeno, to znači da verujete da je ženama mesto u toplom porodičnom domu, a da je muškarcima mesto u zastrašujućoj javnoj sferi gde zarađuju novce. Naravno, teško je reći ko je kriv za seksizam, jer je ljudsko društvo već hiljadama godina patrijarhalno uređeno i to uverenje, žene - kuća, muškarci - javnost, je utkano u samu srž društva.

Ovu etiketu je sigurno napravila neka žena

Međutim, B92 ŽIVOT i sada pruža odgovor na neodgovorljivo pitanje: Žene su krive za seksizam? Doduše, blago se ograđuju znakom pitanja, ali u (izuzetno kratkom, uzetom ko zna odakle) tekstu piše:

Studija sprovedena na Baskijskom univerzitetu obuhvatila je 1.455 dečaka i devojčica između 11 i 17 godina, kao i njihove roditelje – 764 majke i 648 očeva. Rezultati su pokazali da su muškarci skloniji seksističkim uverenjima, međutim, kad je u pitanju prenošenje ovakvih ideja, majke su imale jači uticaj na decu.
Istraživači su bili izuzetno iznenađeni ovakvim rezultatima: „Ako uzmemo u obzir činjenicu da su žene žrtve seksizma, paradoksalno je da su one te koje takva uverenja prenose na svoju decu“, stoji u zaključku studije.

I čisto da znate, ovo je celokupan tekst 'članka'. I ako oni mogu u tri rečenice da kažu zašto, ja ću probati da u tri rečenice objasnim zašto nije.
1. Majke imaju jači uticaj na decu jer su one te koje provode više vremena sa njima, a zbog uverenja (patrijarhalnog društva) da je ženi mesto pored dece.
2. Žene koje preuzmu (patrijarhatom) rodno predviđenu ulogu (pored dece, u kući) su 'nagrađene' zbog tog izbora (uživaju poštovanje u društvu), dok su žene koje odustanu od klasične rodne uloge (izaberu i karijeru ili samo karijeru) 'kažnjene' i stalno moraju da opravdavaju svoj izbor.
3. Svaka majka će naučiti svoje dete da radi ono za šta će biti nagrađeno u društvu, a ne ono za šta će ga društvo svakodnevno kažnjavati i preispitivati.

Pitanje nije ko je veći seksista, muškarci ili žene; to pitanje čak i ne bi smelo da se postavlja. Problem je u patrijarhalnom uređenju društva u kome su još uvek nagrađene osobe koje se odluče za rodno tradicionalne uloge, čime je i muškarcima i ženama ograničen izbor. Kada je problem jasno označen, iznalaženje rešenja je lakše.

Šta je nama naša borba dala ili, šta su one imale, a mi nemamo

[Još jednom, gošća autorka. Ovog puta, uz dopuštenje autorke, sa bloga Duchesse rides again prenosim tekst Šta je nama naša borba dala. Ili: Šta su one imale a mi nemamo. 

Drugi deo naslova se odnosi na partizanke, aktivne učesnice NOB-a. Ukoliko vas ta tema interesuje, odnosno ukoliko vas interesuje i šta su partizanke radile nakon rata pročitajte knjigu Ivane Pantelić Partizanke kao građanke; izlazila je i kao feljton u Danas-u]

Ne bi trebalo da bude razlike, ali u praksi je ima. Žene ne mogu da se izlažu istim naprezanjima kao muškarci, jednostavno postoje razlike koje treba uvažiti i prilagoditi se psiho-fizičkim mogućnostima. Žene uglavnom mogu da obavljaju komandne zadatke, da rade u administraciji, vezi ili obaveštajnoj službi. Retko će raditi u specijalnim snagama i na borbenim zadacima.

Ovako nam se, u tekstu pod degutantnim naslovom: Štikle za cokule, obraća gospodin Aleksandar Radić, vojni analitičar (?!), u pokušaju da objasni zašto je, zaboga, 1.600 dama odlučilo da sexy visoke potpetice zameni nezgrapnim vojnim čizmama i postane pripadnik nove, profesionalne Vojske Srbije. Na stranu to što je autor teksta, iz svima nam omiljenog lista 24sata, pretpostavio da svaka od tih 1.600 devojaka voli da se natačinje na štikle, mene je više zaintrigirala pojava gospodina Radića i njegovog "zanimanja".

Pažljivo pročitajte sledeći spisak i odstranite uljeza:
1. Vojno lice
2. Vojni službenik
3. Oficir u rezervi
4. Profesionalni vojnik
5. Vojni analitičar

Shouldn't be too hard, ajmo redom:
- Vojno lice, bio oficir ili podoficir, završio je vojnu školu, nižu il višu, i aktivan je u sistemu Ministarstva odbrane i Vojske.
- Vojni službenik, ono što se nekada zvalo "civilno lice u vojnoj službi", je civil koji radi u sistemu Ministarstva odbrane i Vojske.
- Oficir u rezervi je osoba koja u miru nema nikakve veze s Vojskom, a u slučaju rata postaje aktivan oficir. Završio školu za rezervne oficire.
- Profesionalni vojnik je osoba kojoj plaćamo oko 300 evra mesečno da bismo imali profesionalnu vojsku, za razliku od one kad smo terali svakog Srbina da rado ide u vojnike. Profesionalni vojnik prolazi ekstenzivnu obuku kako bi se kvalifikovao za tih 300 evra.
- Vojni analitičar je osoba koja od veze sa vojskom ima samo sopstvenu pretenziju da se o istoj proserava. Da, dame i gospodo, drugovi i drugarice: proserava.

Whothafuck is Miroslav Lazanski, i whothafuck is Aleksandar Radić, hoće li meni neko objasniti?

Proizvedeno u Degnamu

Proizvedeno u Degnamu je britanski film o 187 radnica Fordove fabrike u Degenamu (predgrađe Londona) koje su svojim štrajkom došle do izjednačavanja plata muškaraca i žena.

Film kao film je dobar. Ima iste probleme kao i većina filmova koji se bave događajima koji su promenili svet, da bi sve stalo u filmske okvire priča se mora pojednostaviti i mnogi slojevi se pritom izgube. Međutim, ovaj film odlično prikazuje da se određene nepravde moraju ispravljati kolektivno i da je neophodno imati podršku pojedinaca koji su na ovaj ili onaj način privilegovani.

Dok se nisu odlučile na štrajk i dok taj štrajk nisu realizovale, odnosno, delovale kao kolektiv, predstavnice radnica su išle od sastanka do sastanka bez većih rezultata (zahtev - da se plate žena izjednače sa platama muškaraca). Tek kao kolektiv su bile primećene. Međutim, i kada su bile primećene, njihova akcija je tretirana kao akcija žena, stoga nebitna. Kada su dobile podršku radnika (sindikata), tek onda su njihovi zahtevi razmatrani ozbiljno, odnosno kada su istupile kao kolektiv muškaraca i žena. (Ovo je prikazano i na mikro planu kroz odnos glavne junakinje, predvodnice štrajka, i nadzornika rada ženskog odeljenja)

Sa pozicije obespravljenog teško je promeniti svoju poziciju; pozitivnim razmišljanjem ne možete promeniti činjenicu da primate manju platu zato što ste žena, a to ne možete promniti ni radom na sebi, ma koliko energično radile i ma koliko se trudile. Ali, ako delujete kao kolektiv, možete da postignete mnogo toga. Možda čak i da promenite svet.  

TANJUG javlja: "Sponzoruše su, ipak, u pravu"

Kako ne bismo ušli u novu godinu neobavešteni TANJUG je osmog dana 2011 godine preneo senzacionalne nalaze britanskog istraživanja dostojnog Univerziteta u Masačusetsu: „žene i dalje žele da se udaju za muškarce koji su obrazovaniji i zarađuju više od njih“. Kako šira javnost ne bi ostala uskraćena za rezultate ovog znamenitog istraživanja, tu vest je prenela i ugledna dnevna novina Politika. Kako bi se osigurala da će narod obratiti pažnju, Politika senzacionalnom otkriću daje još senzacionalniji naslov, „Sponzoruše su ipak u pravu.“

Dr Ketrin Hakim, koja je vodila ovo istraživanje za Londonsku ekonomsku školu, tvrdi da je „uverenje da žene ne vole finansijsku zavisnost od muškaraca mit, jer je broj žena koje žele da budu izdržavane danas veći nego četrdesetih godina prošlog veka.“ Da bi pojasnila dr Hakim dodaje kako „muškarci zauzimaju većinu vodećih funkcija zbog toga što mnogim ženama jednostavno nije cilj da imaju duge poslovne karijere.“ Kako bi ustanovila da ovo istraživanje nije lokalizovano, odnosno da se ne odnosi samo na Veliku Britaniju, ona podvlači „težnja žena da se dobro udaju, po mogućstvu za muškarca koji je obrazovaniji i ima visoku platu, prisutna je u većini evropskih zemalja.“ Osvrnuvši se i na odnose u privatnoj sferi doktorka (mada verujem da bi preferirala da je oslovljavam ’doktor’) kaže „ideal 'simetričnih uloga' u porodici, u kojoj bi muškarac i žena podjednako čuvali decu, obavljali kućne poslove i radili, popularan je među visokoobrazovanom elitom, ali to svakako nije cilj kojem teži većina parova.“ I kao zaključak dr Ketrin navodi da iako je u današnje vreme još uvek popularnija opcija za žene udaja od karijere, većina će, zbog sramote kriti da sve što u životu žele je da budu domaćice.

Šta kažete dr Hakim? Da bacim ove knjige i tražim muža?

Dan jednakih plata

Pošto žene u proseku zarađuju manje od muškaraca, one moraju da rade duže da bi dostigle njihove zarade.

Godine 1996. u SAD-u je po prvi put organizovan dan jednakih plata kako bi se podigla svest i ilustrovao problem nejednakih primanja muškaraca i žena. Taj dan simboliše do kog datuma tekuće godine žene moraju da rade da bi dostigle zarade muškaraca ostvarene u prethodnoj godini. Ove godine dan jednakih plata će u SAD-u biti obeležen 12. aprila.

Više informacija možete naći OVDE.

Najbolja investicija

NENSI GIBS

Svi znamo kako se rađaju revolucije: student stane ispred tenka, prodavac voća se zapali, grupa monaha oformi ljudski lanac. Mase nasrću, vojnici pucaju, naleti besa ruše spomenike tirana, i možda se, ponekad, pravda uzdigne iz plamena.

Ali ponekad se sloboda i mogućnosti uvuku na zadnja vrata, kada mirnija subverzija postojećeg stanja donese jednako revolucionarne promene. Ovo je iskušenje za aktiviste koji se bave siromaštvom, bolestima, sprečavanjem ekstremizama: ukoliko želite da promenite svet, uložite u devojčice.

Poslednjih godina, sve više pomoći za razvoj je usmereno prema ženama – ali to ne znači da pomoć dopire do devojčica kojima je potrebna. U većini zemalja u razvoju, već od 12-te godine, devojčica se stara o domaćinstvu, kuva, čisti. Jede ono što ostane iza muškaraca i dečaka; manja je verovatnoća da će biti vakcinisana, da će biti odvedena kod lekara, da će pohađati školu. „Samo kad bih stekla obrazovanje, sigurno bih postala predsednica,“ istraživačici je rekla tinejdžerka u ruralnom Malaviju, ali izgledi nisu na njenoj strani: zašto obrazovati ćerku koja će na kraju raditi za muževljevu porodicu, nauštrb sina koji će izdržavati svoje roditelje? U podsaharskoj Africi, manje od 1 od 5 devojčica upišu srednju školu. Skoro polovina njih je udata do 18-te godine; 1 od 7 devojčica u zemljama u razvoju je udata pre navršene 15-te godine. Onda zatrudni. Najrasprostranjeniji uzrok smrti devojaka od 15 do 19 godine nije nasilje ili bolest, već komplikacije tokom porođaja. Devojčice mlađe od 15 godina, kao i njihove bebe, imaju pet puta više šansi da umru pri porođaju nego žene u 20-tim.