"Moj feminizam je ili intersekcionalan ili je sranje"

Intersekcionalnost - svojstvo ljudskoga identiteta da se sastoji od međusobno povezanih različitih dimenzija, razina i aspekata

Naziv se odnosi na teoriju intersekcionalnosti sociologinje Kimberlé Crenshaw. Teorija je u prvome redu usmjerena na analizu diskriminacije koju sagledava kao složen sustav u kojemu oblici diskriminacije na temelju različitih identitetskih kategorija (rase, klase, roda, spolne orijentacije itd.) utječu jedni na druge. Iako je osmišljena kao pristup analizi rodne diskriminacije, danas se teorija primjenjuje u različitim kontekstima i nije nužno feministički orijentirana.

Kako bi primenjivanje principa inersekcionalnosti izgledalo u praksi? Možda je najbolje pokazali primer kako ne treba raditi, pa iz toga izvući zaključak šta se dobija primenom tih principa.

U okviru teksta o neravnomernoj raspodeli poslova u kući među heteroseksualnim partnerima, objavljenom na portalu Žena Blic, može se pročitati i ovo:

Nije lako ni ženi koja je nezaposlena. Podrazumeva se da „potegne u kući“ i „nešto doprinese

kad već ne radi”, i to skoro celo radno vreme.

- A da li je to baš tako? Kada bismo izračunali koliko košta jedan radni sat čistačice, kuvarice, kućne pomoćnice, dobili bismo pristojnu sumu. To znači da ta žena privređuje iako ne radi. Svi smo ravnopravni, samo su neki ravnopravniji - kaže Dragana Petrović, ekspert za pitanja rodne ravnopravnosti.

Prema njenom mišljenju, neophodno je da žena ima izbor, da bira da li želi da bude domaćica ili zaposlena žena. Ako radi i ne može da stigne da podmiri i kućne obaveze, trebalo bi da ima mogućnost da zaposli nekog da joj pomogne. A umesto toga, u vreme krize ona se odriče prvo svojih potreba u korist porodice, ne dolazi kod frizera, kozmetičara...

- Možda je i problem u samim ženama koje po već ustaljenom obrascu preuzimaju teret kućnih

obaveza na sebe, jer se to od njih očekuje. Tada i ne primećuju diskriminaciju. Zato je važno i da društvo odigra svoju ulogu. Žene su preopterećene do iznemoglosti - ističe Petrovićeva.

Preopterećena žena -
rešenje za preopterećenost žena

Dakle, problem nezaposlenih žena je što ne dobijaju finansijsku kompenzaciju za svoj rad u kući, a problem zaposlenih žena je što se od njih očekuje da se pored plaćenog posla bave i neplaćenim, kućnim poslovima. Ništa sporno u tim tvrdnjama; obe su tačne. Problem je u predloženom rešenju - žena bi trebalo da ima mogućnost da zaposli nekog da joj pomogne. Hajde sada da vidimo koja žena zapošljava i koga zapošljava. 

Iz članka, odnosno dela članka koji sam citirala, vidimo da bi zapošljavale one žene koje mogu da biraju da li će raditi ili ne. To već nagoveštava da imaju više mogućnosti prilikom zapošljavanja i stoga je logično da zaključimo da su to obrazovane žene. Kako se ceo članak bavi partnerskim odnosima, a ni u jednom trenutku se ne pominje da u kućnim poslovima pomogne neka druga osoba, koja možda više ne radi (roditelji u penziji, na primer), zaključujemo da se radi o ženama koje žive samostalno sa svojim partnerima. To nagoveštava pripadnost srednjoj ili višoj srednjoj klasi. 

Pogledajmo sada koga bi ta obrazovana žena iz srednje ili više srednje klase trebalo da zaposli da joj pomogne oko kućnih poslova. Bila bi joj potrebna čistačica, kuvarica ili kućna pomoćnica, odnosno trebalo bi da zaposli ženu. Ali ne bilo koju ženu, već ženu koja je po svemu sudeći slabije obrazovana od nje i pripada nižoj klasi. Osobe koje se bave najslabije plaćenim poslovima, a tu spadaju i ovde nabrojani poslovi, osobe su koje ne mogu da biraju da li će raditi ili ne. To su osobe koje moraju da rade kako bi zaradile dovoljno za preživljavanje.

Jako je interesantno da Dragani Petrović, ekspertu za rodnu ravnopravnost, ne pada na pamet da se rešenje problema krije u ... pa, možda rodnoj ravnopravnosti, odnosno u tome da se muškarci ohrabre da preuzmu polovinu poslova u sopstvenim domaćinstvima. Rešenje koje ona predlaže u stvari je eksploatacija žena niže klase od strane žena srednje klase. A kako se ta eksploatacija oslikava? Pođimo od najočiglednijeg, ko čisti kuću žene koja je celog dana čistila tuđe kuće? Da li ta žena, nakon što je "pomogla" ženama iz srednje i više klase, mora da opere svoje sudove, opere svoj veš, obriše svoje podove i skuva večeru za svoju porodicu? Najverovatnije. Dakle, kako bi se podmirile potrebe žena iz srednjih i viših klasa, neophodno je da zanemarimo potrebe žena iz nižih klasa.

Kada smo već kod potreba žena iz srednjih i viših klasa, ekspert za rodnu ravnopravnost njih opisuje najraširenijim, najdosadnijim, najstarijim stereotipom - žene su tašte. Kako bi žene trošile to vreme koje ne bi provodile u čišćenju, kuvanju i pranju? Išle bi kod frizera i kod kozmetičara kaže nam Dragana Petrović. Jer za žene to znači "baviti se sobom".

Dragana Petrović pominje "pristojnu sumu", a u vezi sa platama čistačica, kuvarica i kućnih pomoćnica. Pitam se da li je ekspert za rodnu ravnopravnost ikada razgovarala sa ženama koje se bave ovim poslovima i tako zarađuju ili je konsultovala blog B92. Naravno, moramo uzeti u obzir da ekspert razmišlja samo o ženama iz srednje i više klase, koje imaju partnere sa (zaista) pristojnim platama. Ako pogledamo iz tog ugla, shvatamo da Dragana Petrović u stvari priča o džeparcu, tj. o parama koje bi te žene kasnije trošile na frizere i kozmetičare. U tom slučaju to jeste pristojna suma, ali opet pokazuje da ekspert za rodnu ravnopravnost pod ženama podrazumeva samo one koje su obrazovane, dobrostojeće i mogu da biraju da li će raditi ili biti domaćice.

Kada se žene sagledavaju kao monolitna grupa, čije pripadnice zbog te jedne osobine (rod) imaju ista iskustva u životu, rezultat će nužno biti zanemarivanje specifičnih iskustava pojedinki koja su vezana za klasu, rasu, zdravstveno stanje itd. A kada se bira ko će biti predstavnica cele te grupe žena, odnosno čije iskustvo uzimamo kao reprezentativno, ne iznenađuje da uvek budu izabrana iskustva onih koje već dominiraju u javnom prostoru. Konkretnije - bele, obrazovane, heteroseksualne, žene srednje ili više srednje klase. I to dovodi do ovakvih problema, do ponovnog zanemarivanja onih koje su već zanemarene.

Ovo je dobro poznat problem feminizma i njime se feministkinje bave od 60tih godina XX veka. Na žalost, kod nas tek sada počinjemo da primećujemo problem. Mada, i to je nešto. Možda? Zar ne?

NAPOMENA: naslov posta besramno ukraden odavde.