Pogrešna adresa

Krećemo od screen-shot-a

Tu se nalaze sve informacije koje imam o ovom skupu, i na osnovu ove slike i komentara koji se nalaze ispod nje pokušaću da dođem do nekih zaključaka o tome sa kojim problemima se muškarci suočavaju u Srbiji danas, koga krive za to i kako bi se trebalo nositi sa tim problemima.

Fotografiju je postavila devojka i naslovila ju je "stop nasilju nad muškarcima". Ništa loše sa tom porukom, mada je malo nedorečena (vratićemo se na ovo). Jedini način da zaključimo kome se obraća ovaj skup, odnosno kome je upućena poruka "stop nasilju nad muškarcima", je na osnovu transparenata koje drže učesnici skupa. Pogledajmo prvo transparente koji se nalaze s desne strane fotografije.

"Muško-žensko prijateljstvo postoji" kao i "Hoću sex, neću stalno" šalju poruku da dominantan model muškosti, po kome muškarci od žena samo žele seks i da seks žele u svakom trenutku, nije tačan. Jako dobra poruka koja bi trebalo češće da se čuje.

"Nisam svinja" i "Nisam sirovina" bi opet mogle da se protumače kao pozitivne poruke, i mogle bi da se prevedu kao - 'prvi utisak vara'.

Poruka "Ne gledaj me u biceps, gledaj me u oči" je pomalo promašena, jer objektifikacija i seksualizacija muškarce ni približno ne pogađa u onolikoj meri u kojoj pogađa žene, ali poruka je na mestu - 'ljudi smo, ne komadi mesa'.
"Devojke nisu zrelije" je takođe jako dobra poruka ako se ima u vidu da se mit o nezrelosti dečaka, u poređenju sa devojčicama, koristi kao opravdanje za mnoga nasilna, mizogina i seksistička ponašanja tokom detinjstva. Kako možemo da očekujemo da dečaci koje smo naučili da je smešno/slatko/zabavno što su drugaricu, bez dozvole, zgrabili za zadnjicu, kada odrastu shvate da to nije u redu.

I time dolazimo do poruke koju sam sklonila sa ove slike i uskoro će vam postati jasno zašto.

Poruka "Plaćajte malo vi nama pića" konačno rasvetljava kome su upućene i prethodne poruke, kao i na to ko ih upućuje (mada je i ona poruka o bicepcu i očima mogla da ukaže na to). Poruke su upućene ženama, a upućuju ih heterosekualni muškarci (osim ako nije u pitanju gay protest, u šta čisto sumnjam). Po tome bi se moglo zaključiti da su muškarci najčešće žrtve nasilja koje čine žene, kao i to da su žene odgovorne za štetne ideje o muškosti, te da kada bi one prestale da budu nasilne prema muškarcima i kada bi prestale da proizvode te poruke, svi problemi muškaraca bi bili rešeni. Kada smo dodali ovu poruku i kada je postalo jasno kome se ovi muškarci obraćaju, sve prethodne poruku dobijaju novu dimenziju. "Žene prestanite da nas spopadate samo za seks"; "Žene prestanite da nas zovete ružnim imenima"; "Žene prestanite da nas objektifikujete" i "Žene prestanite da tvrdite da ste zrelije od nas". Dovoljno da se pomisli da živimo u futurističkom matrijarhatu.    

Za sada ćemo se fokusirati na poruku o nasilju, mada ćemo se dotaći i ideja o muškosti i ko ih širi, održava i podržava.

Komentari na ovu sliku su prilično šareni. Ima mnogo "HAHAHAHHAHAHHAH" komentara, i podrugljivih komentara. Naravno ima i komentara koji malo elokventnije dovode u pitanje potrebu za ovakvim skupovima i pokretanjem ovih pitanja. A među svim tim komentarima ima i ovakvih:

Ove poruke su sasvim jasne - muškarci trpe nasilje žena. Međutim, da bi se ova poruka prihvatila kao tačna bilo bi neophodno odraditi ogroman logički skok i zanemariti stvarnost koja je previše očigledna. Dakle, mora se pronaći način da se zaobiđe surova stvarnost u kojoj svake nedelje u medijima slušamo/čitamo o ženama koje ubijaju i/ili tuku njihovi sadašnji ili bivši partneri i pronaću neki način za okriviti žene. Poslednji komentar nam ukazuje kakav se tačno logički skok pravi - "Ima žena koje maltretiraju muškarce, i to na mnogo gori način". Muškarci žene maltretiraju fizički i nanose fizičke povrede, ali žene maltretiraju na mnogo gori način - psihički. To smo mogli da pročitamo u tekstu Miloša Vasića Zvocanje - "...zbog zvocanja umeju i glave da padaju; pitajte po sudovima. Reč po reč, pa završi sa krvnim deliktom u afektu na mah i sa upropašćenom decom" kaže on. [Malo više o tom tekstu, kao i o fenomenu zvocanja već sam pisala OVDE i OVDE] To smo mogli da vidimo u načinu na koji je propraćen slučaj masovnog ubistva u Velikoj Ivanči; mediji su u određenom trenutku pronašli ženu koju mogu da okrive i ustremili su se na nju. O tom slučaju je na sajtu Peščanika pisala Biljana Srbljanović. Pre nekoliko dana u ALO!-u je mogao da se pročita ovaj tekst:

Marta prošle godine Blic je objavljivao seriju tekstova pod zajedničkim naslovom "Borba polova u Srbiji". U tematu posvećenom nasilju moglo se pročitati sledeće:

Ima jedna pojava o kojoj se malo govori - uticaj sponzoruša na razvoj kriminala. Iz dvadeset godina duge prakse mogu da tvrdim da se zbog potrebe muškaraca da budu sa takvim devojkama, koje zanima samo da iz dobrog automobila pređu u bolji, dešavaju razbojništva i krvavi obračuni. Muškarac razmišlja ovako: ako želim da budem sa njom moraću da nabavim dobar automobil i "roleks". Kako da to uradi za kratko vreme? Čarapa na glavu, pištolj u ruku, i - opljačka banke. Kad takvi muškarci zbog "nezgode na radu" završe u zatvoru, sponzoruše ih obilaze, do godinu dana. Ne znam nijednu koja je ostala do kraja sa svojom žrtvom.

kao i:

Nasilje nema pol i jalove su rasprave u kojima se muškarci karakterišu kao nasilan pol. Tačno je, sve će statistike pokazati da među počiniocima krivičnih dela, kao i kažnjenim osobama, ima više muškaraca, i da su žene, u tim statistikama, uglavnom ubile muževe ili su akteri finansijskih afera. Međutim, ne treba zaboraviti da je bilo žena koje su pokretači kriminala i koje su za svoje nasilničke potrebe koristile državni aparat ili kriminalce. Koliko je ubistava bilo po ulicama, a da su naručena iz ženske kuhinje. Čijoj ćerki devedesetih niko nije smeo da se zameri. Ko je pucao iz pištolja kad je hapšen Milošević, muško ili žensko? Da ne pričam o mobingu. U mobingu, nema šanse da su žene slabiji pol, to je apsolutno netačno.

Priče o ženama koje iz kuhinja [sic!] naručuju ubistva ili o ženama koje kontrolišu svoje muževe i preko njih sprovode svoje zle zamisli u delo, odnosno motiv žene koja uzrokuje zlo iako ga sama ne čini, nisu ništa novo. Danas to nazivamo okrivljivanje žrtve, ali taj motiv je biblijski. Žena pojela jabuku i eto nama ratova i stradanja i patnji i smrti. I iako su muškarci ti koji organizuju ratove i u njima uzrokuju stradanja i patnje i smrt ipak je žena kriva. Ništa novo i radikalno drugačije u ovim stavovima. Ali kao i svaki mit, i ovaj se mora stalno ponavljati kako bi se ljudi ubedili da je tačan, i naravno u trenucima kada mit počinje da se razotkriva, kada počinje da se dovodi u pitanje njegova validnost, upravo onda se mora najglasnije braniti.

Drugi i treći FB komentar od gore navedenih otkrivaju zašto se sada sve glasnije čuju ovakve poruke. Ima i eksplicitnijih, kao što je na primer ovaj:

Po ovom komentatoru - ravnopravnost nije kada svi imaju iste mogućnosti, ravnopravnost je kada svi dobijaju isto. Ali slike govore više od reči:

Ono što muškarci, pripadnici dominantnih grupa u Srbiji (heteroseksualni, Srbi, pravoslavci, beli) primećuju i protiv čega se bune je činjenica da sada odjednom ima organizacija koje se bave pravima svih mogućih manjina, osim njihovim. Naravno, problem je u tome što oni nisu manjina ni po jednom osnovu. Problem je u tome što, kao što možemo da vidimo na slici sa leve strane, kada svima, bez obzira na okolnosti, date istu vrstu pomoći, to ne dovodi do jednakosti, već pomaže u održavanju nejednakosti. [Mora se naglasiti da muškarci mogu da iskuse diskriminaciju, međutim, neće je iskusiti zato što su muškarci, heteroseksualni, Srbi, pravoslavci, beli.]

Ovo je prilično složeno pitanje i neminovno dovodi do otvaranja pitanja privilegije određenih grupa u odnosu na druge (heteroseksualnih u odnosu na homoseksualne, muškaraca u odnosu na žene, belih u odnosu na crne itd). Početkom godine objavila sam prevod teksta Kako sa nekim ko ne zna šta je privilegija razgovarati o tome? i preporučujem vam da pogledate taj tekst. Sada neću ponavljati citate iz tog teksta, već ću prevesti zaključak jako dobrog teksta Uznemirenost privilegovanih.

Nije lako suočiti se sa njihovom uzmemirenošću. Ni odbacivanje ni prihvatanje nisu dobri odgovori. Uznemirenost je obično prava te izravno odbacivanje čini da izgledate uskogrudo i da ne saosećate sa drugima. Nećete dobiti saosećanje ukoliko ga ne ponudite.

U isto vreme moja belačka, muška, strejt opekotina od sunca ne bi smela da dobije isti tretman kao i vaš srčani udar. Meni se možda čini da bi bacanje novčića za prva ambulantna kola bilo fer, ali nije tako. Nemojte da mi kažete da moje opekotine ne bole, ali nemojte da pristanete na bacanje novčića.

Pristup opisan na blogu owldolatrous – priznavanje uznemirenosti uz ukazivanje na razliku u stepenu povrede - najbolje je što sam do sada video. Konačno, privilegovane treba pridobiti. Njihov osećaj pravde mora da bude aktiviran, a ne potučen. Onima koji još uvek žele da budu dobri ljudi mora se ponuditi nada da je takav ishod moguć u ovom novom svetu.

Primedbe muškaraca se moraju pre svega saslušati. Zatim bi ih trebalo analizirati, u najboljem slučaju zajedno sa muškarcima, kako bi se došlo do uzroka problema. Nakon toga može da se pristupi iznalaženju najboljih načina za rešavanje problema.

Vratimo se sada poruci kojom je na FB-u propraćen ovaj skup - "stop nasilju nad muškarcima" i pokušajmo da dođemo do toga kome bi ta poruka trebalo da bude upućena.

Da li postoji problem vezan za nasilje i muškarce? I te kako. Međutim, mnogo veći problem od nasilje koje muškarci trpe je nasilje koje muškarci vrše. Muškarci su u najvećem broju slučajeva žrtve nasilja koje vrše drugi muškarci, a ne žene. To navodi i Marina Blagojević Hjuson u radu Žene i muškarci u Srbiji: šta nam govore brojevi? Pogledajmo 'brojeve' vezane za nasilje (iz navedene publikacije):

Ostavila sam samo deo tabele gde su navedeni podaci za krivična dela
protiv života i tela 

Identifikovanje uzročnika problema je prvi korak ka njegovom rešavanju. Ukoliko pogrešno identifikujete uzročnike problema, bez obzira na metode, teško da ćete ga rešiti. Po ovim statističkim podacima, kao i po onome što možemo videti skoro svakodnevno na ulicama ili u medijima, problem muškog nasilja postoji i pitanje koje se mora postaviti je - zašto muškarci vrše toliko nasilja? Zatim to pitanje treba produbiti i treba se postaviti sledeće pitanje - da li je u pitanju nešto što je svojstveno muškarcima ili nešto čemu ih, kao društvo, učimo? Na kraju, mora se dovesti u pitanje celokupno društvo. Kakve poruke društvo šalje muškarcima o dozvoljenom i poželjnom ponašanju? Davanje okvira kakav je dat na skupu sa početka - žene protiv muškaraca - ne vodi poboljšanju situacije. Upravo takav okvir vodi u produbljivanje jaza koji i ne bi trebalo da postoji.