Kewl priča, bratiću

Sledi prevod teksta Cool story, bro autorke Emily Nussbaum. 

Sudeći samo po stilu, HBOv True Detective je odlična serija. Svake nedelje, kablovima širi moćne opijate, od akcione scene toliko dobro odrađene da može da parira Skorsezeovim filmovima do skoro opipljivih scena ruralnog raspadanja, snimljenih u Luizijani, setingu koji je pomalo postao specijalnost HBOa. (Radnja serija Treme i True Blood je takođe smeštena u Luizijani.)

Kao i mnogi kritičari, i ja sam u početku bila očarana antologijskom strukturom serije (osam epizoda i to je to; nova sezona je nova priča) i dovitljivom hronologijom, gde se priča o istraživanju serijskog ubice prikazuje kombinovanjem dve vremenske perspektive. Devedesetih, Marti Hart i Rast Kol (Vudi Harelson i Metju Mekonahej), jure ubicu fetišistu, od one sorte umetničkih duša koje tetoviraju svoje ženske žrtve, a onda ih ukrase rogovima i razbacaju sektaške džidža bidže po mestu zločina. U sadašnjosti, bivše partnere ispituju dvojica policajaca koji sumnjaju da su ubistva ponovo počela. Ukoliko ste kao i ja slabi na serije koje „mešaju“ vremena ili imaju napete scene ispitivanja – kao odlična Homicide ili bolje sezone Damages – biće vam zanimljivo da vidite povezivanje ove dve metode. Savremeni intervjui postaju voice-over, koji se čuje preko flešbekova, a kontrast između onoga što se priča i onoga što nam je pokazano otkriva da su naratori pažljivo birali koje detalje će otkriti, i da su, u ključnim trenucima, jednostavno lagali. Za sada prilično složena priča.

Sa druge strane, možete pažljivije da pogledate špicu koja nudi jednostavniju priču: priču o obrisima herojskih muškaraca i krupnim planovima ženskih dupeta. Što više epizoda odgledam, sve više sumnjam da zapravo ta dupeta pričaju pravu priču.

Ovaj aspekat True Detectivea (scenarista Nik Picolato, režija Kari Fukunaga) biće bolno poznat svakome ko je ikada gledao novu kablovsku dramu je pohvaljenu kao „mračno remek-delo“: tinejdžerke prostitutke koje se služe prostaklucima; striptizete oko šipke u pozadini policajaca koji obavljaju svoj posao; naznake golotinje lika prevarene i umorne supruge; i mnogo više golotinje povremene usputne „devojke sa strane“, kao što je Martijeva ljubavnica, čije grudi srećno proskakuću kroz drugu epizodu. Nemojte pogrešno da me shvatite: volim lepe skakutave grudi. I ukoliko serija ima štogod pametno da kaže o seksu, samo napred. Ali, nakon godina gledanja serija kao što su BoardwalkEmpire, Ray Donovan, House of Lies i tako dalje, postala sam zajedljiva, i umorna od pokušaja da se uklopim u ulogu, koju je autorka Džilijan Flin promućurno nazvala – kul cura: ona koja sene buni kad nešto smrdi na mačo gluposti. I iskreno True Detective baš zaudara. Serija, i pored dobrog izgleda i harizme filmske zvezde, ne samo da nam se nabacuje koristeći govor studenjaka: sama je pala na njega.

Da pomenem očigledno: dok muški detektivi True Detectivea svete žene i decu i grade prijateljstvo oko priče o „ludoj pički“, svaki ženski lik koga sretnu je dvodimenzionalan. Žene i kurve i ćerke – ni jedna od njih nema unutrašnji život. Umesto ansambla likova, True Detective ima samo dva, porodičnog čoveka koji vara ženu, Martija, za koga može da se kaže da nalikuje pravoj osobi sa manama (i interesantan je kreten, zahvaljujući jakoj glumi Harelsona), i Rast, koji je mačo fantazija sa stranica Karlosa Kastanjede. Mišićavi čudak tragične prošlosti, Rast nudi filozofiju, papazjaniju Ničea, Lavkrafta i nihilističkog horor pisca Tomasa Ligotija. U početku ovaj par deluje kao loša dijalektika: dok Rast frazira, Marti koluta očima. Ali, nakon šest epizoda, počinjem da sumnjam da serija ozbiljno shvata ovog tipa. Rast je jeretik zlatnog srca. On je naš fetišistički objekat – policajac koji nastavlja da istražuje kada svi ignorišu istinu, akcioni junak koji u sred haosa nasilja spašava decu, autsajder sa bolnim tajnama, neprijatnom istinom i izvajanim rukama. Mekonahejeva gluma je uzbudljiva (u Grantlandu, Endi Grinvald ga je s pravom nazvao „gumicomrazvučenom oko brijača“), ali njegov stav je prvoklasno sranje. I svako, osim ovih policajaca, bilo muško ili žensko, predstavlja kliše iz mračnih drama, počev od dilera i zlokobnih propovedača do leša zamamnih oblina ukrašenog rogovima. True Detective povremeno krasi svež dijalog („You are the Michael Jordan of being a son of a bitch“) i u stanju je da prizove zloslutnu atmosferu, prošaranu naznakama psihodelije, ali sva snaga serije zakazuje zbog naivnog fokusiranja na izveštačeni duet.

U međuvremenu, Martijeva žena Megi – koju glumi Mišel Monahan, jedini zastupljeniji ženski lik u seriji – apsolutno je prazni sendvič, lepa na oko, ali bez ikakvog sadržaja. Uporedite je sa bilo kojom prevarenom ženom na TVu – Meli u Scandal, ili Ališom u Good Wife ili Sersi u Game of Thrones, ili čak Kler u House of Cards – i Megi je takođe samo obris. Prošle nedelje, Megi je konačno dobila priliku da se pokaže. Kada nju ispituju policajci, ona ih laže, sa smirenošću kakva se viđa u noar filmovima, i ovaj prikaz nam je nagovestio predvidljiv obrt: kako bi se osvetila, Megi spava sa Rastom. Iako je trajala samo trideset sekundi, scena seksa je snimljina tako da zastaje dah. Vidimo Monahanino dupe, plus Mekonahijeve guzove dok se zabija. I pored toga ova izdaja nema težinu, jer ljubavnom trouglu fali jedna strana. Ranije viđena scena seksa u epizodi je još apsurdnija, i u njoj učestvuje još jedna čudakinja: pohotna, bivša kurva koja nudi analni seks i voli da seksta. Ona zavodi Martija soptvenom ispraznom filozofijom („There is nothing wrong with the way he made us“) i, pošto je ona prelepo nepoznato, vidimo je kako jaše Martija kao divljeg konja, dok keramičke lutkice anđela i đavola sa komode nadgledaju čin.

Ukoliko ste fan serije sigurna sam da vas ova analiza nervira. Nije zabavno kvariti ljudima zadovoljstvo, naročito kada se čuju povici „Najbolja serija ikada“; u takvim debatama obe strane grde jedna drugu, gde svaka optužuje onu drugu da su ili čistunci ili kreteni. Slična debata je izbila pre nekoliko meseci povodom Skorsezeovog „Vuka sa Vol strita“, filma čiji su zastupnici besneli kako oni koji ga „ne razumeju“ samo treba da pojebu nešto. Bilo je i promišljenijih argumenata: u Timesu, A.O.Skot je tvrdio da, iako je film dobro odradio posao što se tiče parodiranja korupcije Džona Belforta, nije bilo primetne vizuelne razlike između Belfortove i mizoginije samog filma. A pošto sam kul cura, nisam se u potpunosti složila sa tom analizom: kao i True Detective i „Vuk“ se odvija u flešbekovima kroz voice-over, ali se njegove provokativne slike spajaju sa Belfortovom manijom. Sa izuzetkom nekoliko scena – kao što je ona sa stjuardesom, gde se napad na nju tretira kao šala i od koje sam se štrecnula – obnaženost, koliko god gadna, ima smisla.

Međutim, u True Detectiveu ne gledamo izopačeno svedočenje zavisnika, koje je povremeno presečeno slučajnom samo-spoznajom. Scene koje vidimo bi trebalo da su se zaista desile. A zamorno je kada je krimić o ženskim telima za jednokratnu upotrebu, a žene u njemu su samo ukras. Koliko god da traje toliko hvaljena scena iz jednog kadra (šest minuta, bez reza!), serija više odaje utisak klinačkog fantaziranja, a ne hardboiled krimića. Što bi možda bilo OK da je True Detective serija za jeftinu zabavu, ali za boga miloga, nije: ona je toliko ozbiljna da bi mogla da se kandiduje za predsednika.

Moguće je da sam džangrizava zato što sam u skorije vreme gledala bolje krimi serije koje su na mnogo originalnije načine pričale slične priče. Pre svega fantastičan Top of the Lake Džejn Kempion, i BBCjeva serija tvorca Alena Kabita The Fall od koje ćete sigurno imati noćne more. U Top of the Lake, Kempion izaziva gledace obnaženošću koja jeste tabu: ona snima opuštena tela sredovečnih žena, članica feminističkog kampa. Onda ovu sporednu radnju, u kojoj na satiričan način prikazuje kult self-helpa, veže za misteriju malog grada o seksualnim zločinima nad tinejdžerkama, koje su snimljene sa diskrecijom. Ćudljiv, pastoralni spin silovanje-ubistvo žanra, serija Džejn Kempion se poigravala očekivanjima gledalaca, istražujući provokativne teme o načinima na koje se zajednice dogovore da takve zločine tretiraju kao loše snove. Misterija koja nam se nagoveštava u True Detetctiveu deluje slično. Razlika je u tome što se u Top of the Lake radi o preživelima dok se u True Detectiveu radi o svedocima. Sami činovi su jednostavno simboli nepojmljivih horora univerzuma.

Top of the Lake

The Fall ima i više konvencionalne obnaženosti nego True Detective. I ta serija priču priču dva detektiva koji jure silovatelja-ubicu opsednutog simbolima. U seriji možemo da vidimo žene prikazane očima perverznjaka koji ih uhodi, možemo videti ženske leševe, vezane i fotografisane za uspomenu. Ali ti prikazi imaju jasnu svrhu. Ubica nam je odmah razotkriven, čime smo primorani da svet gledamo njegovim očima. Onda, epizodu po epizodu, serija dekonstruiše tu identifikaciju. Kao i Rast Kol, i silovatelj iz The Fall koristi razvijen pseudo-intelektualni rečnik, pun citiranja Ničea i priče o primalnim impulsima. Ali hladokrvna detektivka, koju igra Džilijan Anderson, razaznaje njegovu pravu prirodu – i u finalnoj epizodi u jednom fanatasičnom govoru razbija sve njegove pretenzije. Čak i bez lika koji igra Anderson, The Fall je prepun kompleksnih ženskih likova, ne samo ubicinih žrtvi već i njihovih porodica, ubicine žene, njegove ćerke, i njegove ljubavnice. Iako The Fall izgleda prelepo, mnogo ga je teže gledati od True Detectiva, jer u svakom telu koje pohotno gledamo postoji duša. Kada žene pate, njihov bol nije tu samo za ukras.

The Fall

True Detective se naravno još nije završio: kao i sve misterije, ne možemo u potpunosti suditi o njemu pre finala – možda i obrne pun krug o kome Rast stalno brblja. Postoje naznake fantastičnog, sa beskrajnim referencama na Žutog kralja i izgubljeni grad Karkosu: možda će nam se razotkriti da je krivac sve vreme bio Htulu, u biblioteci, sa svećnjakom. Ali ja za sada nisam fankinja. Dajte mi nepretencioznu petparačku seriju kao što je Banshee na Cinemaxu, ili inteligentni triler kao što je The Americans na FXu, čija druga sezona kreće kasnije ovog meseca, i koji ima nešto originalno da kaže na temu seksa, greha i egzistencijalne kliskoće ljudskog identiteta. Ili da citiram Ničea: „Zar život nije isuviše kratak da bismo se u njemu – još i dosađivali?“