Te divne, fantastične grudi

Velike, male, okrugle, kruškaste, koje vise ili koje "prkose gravitaciji" (izraz koji se često čuje u filmovima i časopisima, a retko u životu), apsolutno su fascinantne. Hipnotičke, može se reći. Ali nisu sve one fascinantne i hipnotičke, već samo ženske.

Magija

Zašto bi samo ženske grudi imale tu privilegiju i čast (?) da izmamljuju uzdahe, zašto ne pokleknemo kad vidimo muškarca obnaženih grudi u sred leta u gradu. Još bolje pitanje: zašto ženu koja odluči da je letnji dan u gradu previše vruć i skine gornji deo odeće, otkrivajući grudi, treba uhapsiti za egzibicionizam, a muškarca u istom slučaju, ne? Šta obnažene ženske grudi čini tako opasnim da se stalno moraju držati pokrivene?

Ovde se može napraviti paralela sa nošenjem vela kod žena u islamskom svetu. Žensko telo sme da vidi samo njen muž, jer njeno telo pripada njemu. Samim činom gledanja drugi muškarci bi ukaljali dostojanstvo žene. Na Zapadu isto važi za ženske grudi; one su svačije, samo ne ženine. Zato što ona ne raspolaže njima, žena grudi mora držati skrivene i otkrivati ih tek pred 'pravim vlasnicima'. O tome piše Ajris Merion Jang (Iris Marion Young) u eseju 'Osećanje grudi' (Breasted Experience, u zbirci eseja Throwing like a Girl):

Sve je podređeno muškom pogledu
(koncept 'male gaze' razrađen
u feminističkoj filmskoj teoriji)

Ali društvo u kome dominiraju muškarci ne smatra da ženske grudi pripadaju njoj. Žena je prirodna teritorija; njene grudi pripadaju drugima - njenom mužu, njenom ljubavniku, njenoj bebi. Teško je zamisliti ženske grudi kao njene, iz njene perspektive, zamisliti da imaju drugih vrednosti osim merenja i korišćenja u svrhu razmene.

Žensko telo se, i na Zapadu, tretira kao seksualni objekat kojim ona ne raspolaže. Samim time, ona ne raspolaže ni seksualnošću svog tela; ne određuje ona kada će njeno telo biti viđeno kao seksualno, a kada ne (to jest, žensko telo je uvek viđeno kao seksualno). Kada se prigovori žrtvi silovanja zbog oblačenja, 'nosila je kratku suknju, tesnu haljinu, vruće pantalonice' i slično, u stvari joj se prigovara da je pokazala previše seksualnog objekta i samim time je dala dozvolu da se taj seksualni objekat koristi (tj. izazvala je napadača). Za razliku od žena, muško telo se ne tretira kao seksualni objekat, odnosno muškarac je taj koji raspolaže svojom seksualnošću i on određuje kada će biti viđen kao seksualno biće (ne objekat). Ženi se ne dozvoljava ta vrsta kontrole nad sopstvenim telom.

Kao što je teško održati društvene veze i sopstveni status u društvu kada ste optuženi za zločin (iako bi trebalo da važi da ste 'nevini dok se ne dokaže suprotno') tako i kada vas jednom vide kao žensko, teško da ćete ponovo moći da raspolažete sopstvenom seksualnošću. Andrej Pejić, maneken, pojavio se na naslovnoj stranici časopisa Dossier (časopis za modu, književnost, umetnost i kulturu) raskopčane košulje. Ništa čudno. Na istoj fotografiji Andrejeva kosa je podignuta, ima viklere i nosi šminku. Ali ni to nije čudno, jer Andrej jednako uspešno predstavlja i mušku i žensku modu (već sam pisala o njemu).

Čudno je što je Barns & Noble, najveća maloprodajna kuća za knjige i časopise u SAD-u, odlučio da cenzuriše (umota u neprozirnu foliju) naslovnu stranicu časopisa Dossier, uz obrazloženje da bi se kupci mogli zbuniti i pomisliti da je na naslovnoj strani polu-naga žena. A prikazivanje polu-nage žene bi predstavljalo prikazivanje seksualnog objekta, nedostojno ugledne maloprodaje i uvredljivo za njihove kupce. Koliko daleko objektifikacija ženskog tela (naročito grudi, kao "najvidljivijeg znak ženskosti, signala ženske seksualnosti" - AMJ) može da ide, pokazuje slučaj uklanjanja fotografija žena koje doje sa Fejsbuka (2008 godine), jer su takve fotografije proglašene nepristojnim.

Sporna naslovna strana

Pitanje pokrivanja ženskih grudi (tela) nije samo pitanje ženske seksualnosti već i muške. Tretiranje ženskog tela kao seksualnog objekta je široko rasprostranjeno, i vidljivo na svakom koraku. Reklame na televiziji i u novinama, bilbordi, prepuni su seksualizovanih ženskih tela, čak i kada produkt u stvari nema nikakve veze ni sa ženama ni sa seksualnošću. U Politici je marta objavljen članak o magistarskom radu Nade Torlak u kome se ona bavi zloupotrebom žena u oglasima. U članku, između ostalog piše:

Analizirajući brojne oglase kojima obiluje marketinški univerzum u Srbiji, ali i u svetu, ona konstatuje da se žensko telo zloupotrebljava u najrazličitije svrhe, a najčešće bez razloga i bez ikakve veze s proizvodom – u oglasima za pivo, automobilske gume ili automobile.

– Kada oglašivači nemaju bolji način, ali ni mašte ni poslovnog morala, svoje proizvode najčešće prodaju uz sliku lepog ženskog tela, iako ti isti proizvodi nisu namenjeni lepšem polu. Na dobar ukus i etički kodeks danas u trci za osvajanjem tržišnog učešća oglašivači skoro da ne obraćaju pažnju, a lošem ukusu se povlađuje pod parolom da „publika to traži” – ističe Nada Torlak.

Na koji način ta sveprisutnost seksualizovanog ženskog tela utiče na mušku seksualnost? Majkl Kimel (Michael Kimmel) u svojoj knjizi Guyland (već pominjana) o tome kaže sledeće:

Mladići su decenijama kačili slike mladih žena na zidove - od Beti Grejbl na kasetama pilota Drugog svetskog rata do Merlin Monro, Rakel Velč, Fare Fosit, i Pamele Anderson. Današnjica je različita po tome što slike promuklih plavuša (sa razbarušenim kosama i hirurški povećanim grudima) nisu samo posteri na zidovima brucoša na koledžima. One bombarduju čula gde god se okrenete. Ovo znači da momci (a i devojke, što se toga tiče) odrastaju gledajući seksualizovane slike žena daleko pre nego što i počnu da misle o seksu. Zar je uopšte čudno da, kada porastu, osećaju da imaju pravo na tela žena?

Muška seksualnost je retko tema, a kada se o njoj prozbori to je da bi se konstatovalo da je muška seksualnost nezaustavljiva, nemoguća za kontrolisanje, i da je to prirodno. Ukoliko bismo pokušali da obuzdamo mušku seksualnost išli bismo protiv prirode, pa je najbolje da je ne usmeravamo na bilo koji način. Zato se na seminarima o zaštiti od silovanja ženama savetuje da ne nose tesne i kratke suknje i da ne idu mračnim ulicama same, a ne drže se predavanja muškarcima kako nemaju prava na žensko telo i da 'ne' zaista znači 'ne' (bez obzira šta piše na stranici B92/ŽIVOT). Zato se ta predavanja pretežno drže ženama. Žena je zadužena za održavanje morala patrijarhalnog društva, a održava ga tako što suzbija svoju seksualnost.

Vratimo se sada na Andreja Pejića. Budući da izgleda kao žena, bez obzira što većina ljudi ili zna da je on muškarac ili može to da zaključi na osnovu sporne fotografije, zahtev za pokrivanjem njegovih grudi je zahtev za pokrivanjem ženske seksualnosti. A zarad očuvanja morala celokupnog društva ženska seksualnost se mora sakriti. Čak i kada nije ženska.

'Njih da pokrijemo? Ma jok. Oni su muškarci'