Možda je do nas?

„Opsednutost fizičkim izgledom u 21. veku polako je počela da poprima pandemijske razmere“ upozorava nas Dana Stanković u tekstu Za prsa ispred drugih (Politika). Dalje nas upozorava da je lepota XXI opasna i plitka i za pozitivan primer se okreće istoriji. „Za razliku od starih Grka (ne Grkinja, prim.aut.), koji su se trudili da naprave ravnotežu između duha i tela, imperativ modernog doba je u atraktivnoj spoljašnosti“ sledeće je upozorenje. Ako bismo uzeli samo te dve rečenice, prve dve rečenice, prva dva pasusa članka (ovde namerno izvučene iz konteksta) mogli bismo da pomislimo da su u XXI veku muškarci pandemijski opsednuti fizičkim izgledom. Kod starih Grka muškarci su predano radili na svom fizičkom izgledu, baveći se raznim sportovima i učestvujući u raznima nadmetanjima kao što su Olimpijske igre (udatim ženama bio je zabranjen pristup; kazna, ukoliko ne ispoštuju ovo pravilo - smrt). U starogrčkom svetu, jedino su se devojčice iz Sparte bavile fizičkim aktivnostima. Takođe, dečaci su išli u škole, devojčice su ’obrazovanje’ dobijale u kući, gde su učene da budu dobre domaćice, odnosno da kuvaju, čiste, tkaju. Dakle, ravnoteža duh-telo kojoj bi da se vrati Dana Stanković, po uzoru na starogrčke primere, odnosila se samo na dečake/muškarce. Ali, možda se i njen tekst bavi praksama ulepšavanja kod muškaraca modernog doba?

Naravno da ne. Nismo to ni očekivali, ipak nam naslov prilično nesmešno (i ne previše pametno) stavlja do znanja o čemu/kome se radi. O ženskim grudima; u modernom dobu; gde je „imperativ … u atraktivnoj spoljašnosti, koji postavlja proporcije Vilendorfske Venere, kao ideal u podešavanju 'king sajz' veličine grudi, i to pod uslovom da stoje kao trouglasti tetrapak od jogurta“ kako kaže Dana. Znači, radi se o grudima i njihovom hirurškom menjanju. Da se ne bi ona sama, potpomognuta primerima pre nove ere, bavila pitanjem lepote u modernim vremenima, Dana u pomoć zove psihološkinju, Radmilu Vulić-Bojović. Da vidimo kako stručno lice analizira fenomen estetske hirurgije, i šta stručno lice može reći o ženama koje se, zarad većih grudi, podvrgavaju estetskoj hirurgiji

Generalno gledano, osobe koje imaju potrebu da odu „pod nož” (osim, naravno, ako se radi o zdravstvenim razlozima) kako bi popravile svoj fizički izgled tako što će povećati ono što im je priroda podarila, imaju izmenjenu, bolje rečeno nedovoljno izgrađenu telesnu šemu. To su, u isto vreme, osobe koje robuju trendovima.

Stručnjakinja tvrdi da su osobe (žene) koje se podvrgavaju estetskoj hirurgiji povodljive sa ’loše izgrađenom telesnom šemom.’ Brzo, vraćajmo ih u biro za telesne šeme da im ’izgrade’ nove (kako se šema gradi?). Dozvolimo stručnjakinji da završi misao:

Iz ugla psihologa, potreba žena da imaju bujne grudi naizgled je želja da se dopadnu muškarcima, iza koje se u dnu duše kriju nesigurne, povodljive osobe koje imaju problem sa identitetom i koje, kao takve, postaju ciljna grupa „plastičara.“

Da ponovimo, odnosno da psiholog ponovi, one su ’nesigurne, povodljive osobe koje imaju problem sa identitetom,’ zbog čega postaju žrtve plastičara. Zašto je baš psiholog (da ne kažem slučajno psihološkinja, da je ne uvredim) RVB stručna da kaže bilo šta na tu temu nije nam rečeno. Rečeno nam je da radi kao klinički psiholog u Gradskom centru za socijalni rad, gde se verovatno sreće sa hiljadama žena koje razmišljaju ili su se podvrgle estetskoj hirurgiji. Ne, ne bih rekla.

Ali, sa njom se slaže Ašok Murti, stilista-stručnjak za lepotu. On kaže:

Savet stiliste: estetska hirurgija

Ako pođemo od toga da je plastična hirurgija prvobitno zamišljena da pomogne ljudima nakon teške povrede, ili u slučaju da nekoga muči urođeni problem poput klempavih ušiju, što zaista može da naruši samopouzdanje i naruži izgled, ili ženi sa viškom kože posle porođaja (?!?!?!, prim.aut.), za mene je potpuno u redu da ta osoba izvrši estetsku korekciju. Da nema plastične hirurgije i implantata mnogim ženama kojima je zbog kancera odstranjena dojka, kvalitet života bi bio drastično umanjen, o dostojanstvu i samopoštovanju da ne govorimo. U tim slučajevima plastična i rekonstruktivna hirurgija spadaju u ona čuda savremene medicine kojima se beskonačno divim. 

Stilista-stručnjak nastavlja: 

Međutim, ako govorimo o plastičnoj hirurgiji koja za svrhu ima bildovanje estetike, pri čemu svi počinju da liče jedni na druge kao da su kupljeni u samousluzi, onda moram da priznam da ova turbo, brza i jeftina estetika hipertrofiranih sekundarnih seksualnih atributa nije nešto što mogu da razumem. Naprotiv... To govori o skorojevićkom društvu gde je sve nagaženo i primitivno, kako u civilizacijskom smislu tako i u estetici. Za to vreme niko i ne pokušava da se bavi individuom, njenom individualnom i jedinstvenom pojavom i razvijanjem ideje da smo svi nekako lepi na svoje različite načine.... Ali, nadam se da, kako društvo bude evoluiralo,tako ćei ovaj segment statusnih simbola (a plastična hirurgija u ovom smislu to svakako jeste) polako prelaziti u neku drugu formu.

Po stilisti-stručnjaku postoje dve vrste razloga za podvrgavanje estetskoj hirurgiji: opravdan i neopravdan. Klempave uši su opravdan razlog, male grudi ne. Ali, zar te dve stvari (odnosno četiri), klempave uši i male grudi, ne kriju isti razlog; želju za lepšim izgledom koji će doneti i veće samopouzdanje? Zašto je rekonstrukcija dojke opravdan razlog? Ukoliko veličina, a to bi značilo da i dojke same po sebi, nije bitna, zašto bi za 'kvalitet života, dostojanstvo i samopoštovanje' žene bilo neophodno da ih ima uopšte? A ukoliko ih već imaju, i imaju načina da povećavajući dojke povećaju samopouzdanje (možda i kvalitet života), zašto bi sebi to uskratile?

Nakon ova dva stručnjaka reč ponovo ima Dana:

Činjenica je da fizičke mane podjednako predstavljaju „noćnu moru” za oba pola. Ali, žene to, ipak, teže podnose, pogotovo im teško pada ako su „ravne ko daska”. Istraživanja pokazuju da se ne osećaju dovoljno ženstveno i poželjno. Estetski hirurzi su od toga napravili veliki biznis, braneći se tvrdnjama da se skalpelom prilično efikasno mogu „zakrpiti” kompleksi i povratiti izgubljeno samopouzdanje. Mada među njima postoje oni koji će ugraditi i rogove ako neko insistira i plati, isto kao što će krojačica po želji mušterije da prepravi haljinu, pojedini insistiraju na prirodnim proporcijama žene, koje su date još od Mikelanđela, i neće pristati na nerealne zahteve svojih pacijentkinja.

Neko je morao da propiše prirodne proporcije? Da li su onda zaista prirodne? Zaključak koji Dana izvlači iz cele ove priče je da su žene opsednute izgledom i to toliko da „…uzalud im saveti i upozorenja, a neće ih sprečiti ni svetska ekonomska kriza.“ Pošto je od toga i krenula, nije baš daleko odmakla.

Mikelanđelova idealna žena je muškarac sa grudima?

Svo troje započinju priču, žene su opsednute izgledom, i nastavljaju je bez da se zapitaju zašto je to tako, zašto je ženama izgled važniji nego muškarcima. Iz teksta novinarke Dane povremeno izbija prezir (grudi kao trouglasti tetrapak, stavljanje rogova) kao i iz priče RVB (povodljive osobe; robuju trendovima). Isti prizvuk ima i priča Ašoka Murtija (turbo, brza i jeftina estetika hipertrofiranih sekundarnih seksualnih atributa; nagaženo i primitivno). Da ne izbija iz njihovih priča prezir prema ženama na čijim telima je hirurškim skalpelom upisano da je biti žena teško i bolno, i da se ’ženom postaje, a ne rađa’? Da nije to prezir prema ženama koje ne igraju po nepisanim pravilima (muškog) društva u kome su žene ’po prirodi’ lepše i mirisnije; odnosno 'lepši/slabiji pol'? Da nije to prezir prema ženama koje dokazuje da ne postoji lepota do koje se dolazi bez ikakvog truda (effortless beauty)?

Da li zaista može da se kaže da su problem žene koje sebi pokušavaju da obezbede što bolji život u društvu koje kod žena još uvek, pre svega, ceni lepotu? Da nije, o strašne li misli, problem u društvu?