Samo tako, samo tako, to srce želi

Sredinom aprila u Politici je objavljen članak Kazna za bezosećajnost. Članak je napisao njihov redovni saradnik (u rubrikama Život i stil, Ženska strana i u Magazinu), a i naš znanac, psihoterapeut Zoran Milivojević. Sam po sebi, članak je nebitan, skup opštih mesta, ali zato jedna komentatorka govori i više od reči.

Ivana | 

Volim da čitam Milivojevića, jer ne ostaje usko u okvirima psihologije tako da uvek saznam nešto novo a korisno. Sviđa mi se što Ženska strana ne potcenjuje svoje čitateljke, njihovo znanje, obrazovanje, životno iskustvo, kao što rade mnoge novine okrenute ka ženskim čitaocima. Samo tako nastavite.

Zoran Milivojević,
preuzet iz Politike

Da vidimo šta to novo i korisno nudi Milivojević u svojim tekstovima i javnim nastupima:

Fizička kazna je majka svih kazni i ona je jedna od legitimnih vrsta kažnjavanja, ali često grešimo i izjednačavamo je s fizičkim zlostavljanjem. A tu postoji vrlo oštra razlika. Fizička kazna je zasnovana na tome da se kod deteta izazove neprijatnost, odnosno bol, a ne da dođe do nekih povreda. Roditelji koji udare dete to mogu da učine kao gest ljubavi jer do tog deteta im je stalo i oni žele da to dete promeni ponašanje. Ako ne kažnjavate fizički dete onda vas dete ne doživljava kao autoritet. [Da li je batina izašla iz raja, intervju, Politika]

Po Zoranu Milivojeviću, autoritet se jedino može uspostaviti i dokazati upotrebom fizičke sile. Kakav li je njegov odnos prema braku?

Tradicionalni brak je nastao nekada kada su ljudi bili siromašni i kada su se borili da prežive. Njihov mentalni sklop i njihove emocije bili su prilagodeni ovom nacinu života. Njih nije puno zanimalo uživanje u životu, vec preživljavanje. Tamo gde su ljudi cesto gladni ne postavlja se pitanje smisla života. Njima su roditelji pronalazili muža ili ženu, a kada bi ih spojili, oni su skladno funkcionisali jer je svako od njih igrao polnu ulogu koju im je kultura propisala i koju su dobro naucili i uvežbali kod svoje kuce. Zato što je njihov život težak, oni su naucili da trpe i da se strpe, tako da im nije teško da se dodatno odricu zbog brojne dece koju radaju. [Moderan i tradicionalan brak, članak, Politika]

Dakle, u tradicionalnom braku su zastupljene tradicionalne polne uloge, odnosno muškarac je taj koji vodi glavnu reč, autoritet, a po Milivojeviću, autoritet se uspostavlja i dokazuje silom. Ali, to je tradicionalni brak. Ne bi valjda Milivojević da se vraćamo starim, sa razlogom prevaziđenim modelima?

[Na priču Aleksandra Mandića o Crnogorkama i njihovim ugovorenim brakovima] 

U toj priči nema zaljubljenosti, a ima ljubavi... nema zaljubljenosti, jer kad su roditelji birali njima onda su u skladu sa svojom pameću birali kako su najbolje mogli... ono što sam ja hteo da kažem, mi gledamo na to kao nešto nazadno, kao nešto što je bilo pre sto godina, ali kad pogledamo na Istok, ceo Istok tako živi, ceo jug tako živi, znači Afrika i tako dalje, i prednost tog modela je u tome što u tom modelu se rađaju deca, a ovaj model gde smo mi opčinjeni nekom iluzijom, jednim mitom o ljubavi koja usrećuje, pa ćemo mi naći onu idealnu polovinu, pa onda idemo kroz život 20, 30, 40 godina i tražimo tu polovinu pa ćemo onda da rodimo sa njom jedno ili dva deteta taj model je neuspešan, i zato Zapad... [Kad Srbe duša boli, Da, možda, ne, RTS]

Ne završi misao Milivojević. Šta Zapad? Omogućuje rađanje dece koja imaju daleko manje šansi da umru pre pete godine od dece rođene u Africi? U Subsaharskoj Africi jedno od osmoro rođene dece umre pre navršene pete godine života. U razvijenim zemljama taj broj je dvadeset puta manji. To su podaci koje zna i Madona, što reče jedna moja prijateljica pre neki dan. Da li ozbiljan psihoterapeut zaista može da tvrdi da je istočni/južni model bolji od zapadnog? Ozbiljan ne, ali zato Zoran Milivojević...

Zanemarimo činjenicu da bi samo ovi citati bili dovoljni da naučno ozbiljnija zajednica zauvek protera Milivojevića na margine, dok se u našoj zajednici tretira kao jedan od najvećih auteriteta za život kao takav. Fokusirajmo se na to šta delo Zorana Milivojevića poručuje Ivani, komentatorki koja ne štedi reči hvale. Ukoliko bi Ivana usvojila model ponašanja koji preporučuje psihoterapeut, trebalo bi da sedi kući, brine se o mužu koga su joj izabrali roditelji, rađa decu, što više to bolje, brine se o njima; ukratko, da preuzme tradicionalnu ulogu namenjenu ženi. Ta tradicionalna uloga nigde ne propisuje čitanje Ženske strane, iako Ženska strana često propisuje vraćanje tradicionalnim ulogama. Avaj, čini mi se da i ta ljubav, kao i ova ljubav Ivane prema tekstovima Zorana Milivojevića, ne uzvraća.