U Blicu je objavljen poražavajući podatak da je od početka godina (nepunih 5 meseci) 14 žena ubijeno od strane supružnika ili partnera. U članku se navode podaci koji govore u prilog tome da se, nakon donošenja adekvatnih zakonskih regulativa i uspešnog rada nevladinih organizacija, broj prijavljenih slučajeva nasilja i osuđenih nasilnika povećava. Međutim, ako uzmemo u obzir podatak koji je Željka Buturović navela za 2010. godinu (31 žena ubijena od strane supružnika ili partnera u 2010. godini), vidi se da o pravom napretku teško da može da se govori. Nije prošlo ni pola godine, a već je 14 žena stradalo. Ako se tako nastavi, broj ubijenih će biti istovetan ili čak i veći nego prethodne godine.
Ovi slučajevi ubistava su zločini koje je moguće sprečiti. Ubistvima najčešće prethode godine fizičkog nasilja, ali se o njemu ćuti. Dok se to ne promeni, u novinama ćemo čitati o ubijenim ženama.
Ovi slučajevi ubistava su zločini koje je moguće sprečiti. Ubistvima najčešće prethode godine fizičkog nasilja, ali se o njemu ćuti. Dok se to ne promeni, u novinama ćemo čitati o ubijenim ženama.
 |
| Podaci iz 2009. godine, Srbija |
Interesantno je da sekundarna porodica vrši daleko više nasilja nad ženom u totalu nego primarna, ako se gleda ova statistika. Ispada da se obrazac zlostavljanja u malom procentu prenosi iz primarne porodice, te dolazim do zaključka da je žena, bez obzira na njen background, najugroženija kada se uda i izrodi decu.
OdgovoriIzbrišiE, al nasilje počinje u primarnoj porodici čak i onda kada nije vidljivo, tako što se žensko dete uči da bude mirno, tiho, poslušno, pasivno, manje ambicizno, tako što se žensko dete šalje da opere sudove i spremi doručak mladjem bratu, tako što mu se nameću interesovanja "prikladna" za ženski rod itd. Kasnije, pak, kada je tom detetu već duboko usadjen osećaj manje vrednosti, ulogu glavnog zlostavljača preuzimaju država i poslodavac. Moje je skromno mišljenje da kategorija "ostalo" treba da odnese daleko veći procenat od kategorije partnera jer iskreno verujem da 95% žena koje trpe zlostavljanje ne bi trpele ako bi bile finanskijski nezavisne od muškaraca sa kojima žive.
Tako je. Šta da kažem, sve što si napisala je tačno.
OdgovoriIzbrišiA šta ćemo s tim kada policija ne obavlja svoje dužnosti? Mislim na deo sa plakata: „Da pruži sigurnost što može podrazumevati i hapšenje počinioca“ i „Posavetuje žrtvu o sigurnosnim mjerama“. Lični sam svedok da je zlostavljač prošao samo sa usmenom opomenom (jer nije uhvaćen na licu mesta) pod izgovorom, „Zašto ste ga pustili da ode?“ a verovatno uz opravdanje da je u pitanju bio tadašnji partner (što je valjda dozvoljeno?!). Drugim rečima, pitam se da li bi isto bio tretiran i nepoznati napadač za iste telesne povrede kao i napadač koji ima „titulu“ partnera. Toliko o sprovodiocima zakona u ovoj zemlji… Nažalost, uzalud postavljanje plakata. :(
OdgovoriIzbrišiTo je jedan od najvećih problema u vezi sa nasiljem u porodici, i tu je problem država napravila sama sebi. Kad su uvedeni zakoni kojima je nasilje u porodici postalo kažnjivo (2002. godine u Srbiji) nije dovoljno urađeno na edukaciji policije, tj. nadležnih za sprovođenje zakona.
OdgovoriIzbrišiAli nije problem samo u njima. Neretko se dešava da žrtvu neposredna porodica sprečava da izađe iz nasilne veze zbog sramote razvoda. Takođe, ljudi iz okruženja se ustežu od prijavljivanja slučajeva nasilja jer "ipak je to njihova stvar". A najgore od svega je kad se čuju javne, ugledne ličnosti koje smatraju da zakoni protiv nasilja u porodici previše zadiru u porodične stvari i da bi trebalo da budu manje strogi i/ili nepostojeći.
Dakle, nasilje nije lična stvar, nasilje se tiče svih nas, bez obzira gde se odigrava. Ovo je jedan od domena gde građanska akcija može dosta da promeni. Osnivanje SOS telefona pomaže, kao i izgradnja sigurnih kuća, ali više od svega toga, građanskom akcijom ovaj problem može da se dovede u žižu javnosti, jer kako stvari sada stoje, iako se posledice nasilja jako dobro vide (modrice, polomljeni udovi, podlivi, ili u ekstremnim slučajevima leš) samo nasilje u porodici se u našoj javnosti retko ozbiljno tretira i tek je polu-vidljivo.