Život poslušnih tela

[Za otvaranje bikini sezone, sa sopstvenim dopuštenjem prenosim sopstveni, neznatno izmenjeni tekst, originalno objavljen u Betonu januara 2009. godine]

„Fizički izgled je jedna od naših najvažnijih osobina“ uverava nas Željka Buturović na svom blogu (B92), u postu objavljenom 27. maja 2008, pod nazivom Prava lepota.

Želja da se fizički izgled verno opiše ili prikaže, možda čak i izračuna, praćen je željom za njegovim unapređenjem čiji je krajnji cilj (uvek) lepota. Metode dostizanja krajnjeg cilja su se tokom istorije menjale, kriterijumi koji su determinisali završnu tačku u tom putovanju su takođe trpeli, i još uvek tpre izmene, dok se jedna stvar naizgled ne menja. Lepota, kao čisto fizička osobina, pre svega je vezana za žensko telo. Stoga nije čudno da rasprave i pitanja upravo o tim metodama i kriterijumima neprestano prožimaju feminističku teoriju.


Pod skalpelom

Žensko telo kao tema istraživanja i polazna tačka teorijskih saznanja predstavlja neiscrpan izvor novih pitanja koja zahtevaju odgovor. U feminističkoj teoriji, pitanja vezana za žensko telo se dotiču najrazličitijih tematika, od veoma ozbiljno shvaćene teme prava na abortus do malo laganijih pitanja praktikovanja šminkanja u cilju ulepšavanja.

Jedno od najaktuelnijih pitanja u ovom trenutku može se locirati u samom preseku pitanja ulepšavanja i intruzivnih medicinskih praksi, a to je problem plastične hirurgije. Ono prvenstveno ostaje u domenu feminističke teorije iz više razloga. Iako je tokom godina plastična hirurgija postajala, sa ekonomske strane gledano, pristupačnija, a u poslednje vreme postala društveno prihvatljiva kao metod ulepšavanja/podmlađivanja i za muškarce, ipak većina korisnika usluga plastičnih hirurga ostaju žene.

Problem plastične hirurgije je izazvao različite, ponekad i dijametralno suprotne reakcije kod feministkinja. U feminističkoj teoriji je dugo prevladavalo mišljenje da plastična hirurgija predstavlja najjasniji vid kontrolisanja ženskog tela od strane patrijarhalnog društva. Nasuprot tome, početkom devedesetih godina XX veka, javljaju se teorije koje plastičnu hirurgiju posmatraju u drugom svetlu. Keti Dejvis, u svojoj studiji Preoblikovanje ženskog tela (Reshaping the Female Body), dolazi do zaključka da žene imaju mogućnost da legnu pod hirurški nož ne bi li zadovoljile svoje potrebe, pritom se ne obazirući na želje svojih partnera ili društva. Dejvis dalje dolazi do zaključka da žene koriste plastičnu hirurgiju, a ne da im je (patrijarhalno) društvo nameće.

Nije čudno da pitanje plastične hirurgije izaziva mnoge kontroverze. Za razliku od drugih metoda ulepšavanja, na primer šminkanja, plastična hirurgija trajno menja izgled tela i može dovesti do ozbiljnih zdravstvenih posledica, pa i do smrti. U tom smislu je sličnija ekstremnijim metodama ulepšavanja, kao što su nošenje korseta ili povezivanje stopala, koje je celokupna zajednica (naučna i društvena) daleko spremnija da javno osudi. Kada se uzmu u obzir ozbiljnost hirurških zahvata kojima se korisnice plastične hirurgije podvrgavaju, finansijski troškovi i bol koji je neizbežan sastavni deo oporavka, postavlja se pitanje šta se nudi tim ženama na kraju, i u čemu se sastoji ta ultimativna nagrada.

Institucije za pravljenje žena

Objašnjenje tog krajnjeg cilja može se naći u medijima, naročito u štampanim. Oni se sami klasifikuju, tako da nije neophodno tražiti skrivene poruke namenjene ženama u svim časopisima, već je dovoljno na kiosku pronaći odeljak sa ženskim časopisima, koji otvoreno govore o toj najpoželjnijoj nagradi, neretko i nudeći siguran put do njenog osvajanja – serija uputstava dovešće čitateljku do spoznaje kako se postaje (prava) žena, sa svim ženskim karakteristikama. Iako je Simon de Bovoar davno rekla da se „žena ne rađa, već se ženom postaje“, verujem da ona pritom nije podrazumevala da se to postiže podvrgavanjem hirurškim zahvatima.

„Upotreba“ plastične hirurgije u Srbiji lagano sustiže rasprostranjenost te prakse u regionu. Početkom 2007, tržište plastične hirurgije toliko je naraslo da je čak uslovilo izdavanje usko specijalizovanog časopisa Estetska hirurgija & kozmetika. Ni ostali ženski časopisi ne zaostaju za zahtevima tržišta, redovno posvećujući pažnju ovom fenomenu. Međutim, postavlja se pitanje koliki uticaj mogu imati časopisi na formiranje stava javnog mnjenja prema plastičnoj hirurgiji, a u kojoj meri samo izražavaju stav koji je već formiran, i još važnije od toga, koliki uticaj mogu imati na potencijalne korisnike usluga plastične hirurgije?

Ovde se proizvode žene?

Ukoliko se kratko osvrnemo na teoriju koju razvija poznata feministička filozofkinja Sandra Li Bartki, možemo identifikovati uticaj koji ženski časopisi, ali i mediji u širem smislu, imaju u procesu stvaranja žene kroz imenovanje kriterijuma ženstvenosti. Bartki se u razvijanju svoje teorije služi Fukoovim konceptom „poslušnih tela“. Prema Fukou, razvoj parlamentarnih institucija uslovljava slabljenje političke moći države nad pojedincem (građaninom), što izaziva reakciju države u vidu usmeravanja disciplinskih mera na sama tela pojedinaca, što dalje omogućava proizvodnju tzv. „poslušnih tela“ (Fuko se koristi primerima iz vojske, bolnice, zatvora). Fuko ne uzima u obzir razlike u iskustvima žena i muškaraca; tu razliku uvodi Bartki svojim čitanjem njegove teorije. Ona smatra da se ženstveno telo stvara kroz disciplinovanje slično onome kroz koje prolaze pojedinci koje Fuko analizira. Kao i kod Fukoovih subjekata istraživanja, i prilikom formiranja ženstvenog tela, odnosno žene, osoba koja sprovodi disciplinovanje je osoba koja je sama podvrgnuta disciplinovanju. Jedina razlika se sastoji u tome što se formiranje vojnika, bolesnika, zatvorenika vrši u okviru odgovarajućih institucija, dok za proces formiranja žena nije na taj način formalno institucionalizovan. Bartki upozorava da ova činjenica može dovesti do pogrešnog zaključka da disciplinovanje ženskog tela predstavlja prirodan ili svojevoljan proces. Trebalo bi imati u vidu da nepostojanje jedne institucije koja služi samo svrsi formiranja ženstvenih tela ne znači da ne postoje institucije koje između ostalih vrše i tu funkciju. I štampani mediji su odličan primer za to.

Svaki ženski časopis daje jasne instrukcije za disciplinovanje ženstvenih tela, ne mnogo različite od instrukcija koje se dele po zatvorima, bolnicama ili garnizonima. Mnogi daju i primere u slikama. Saveti o šminkanju, dijetama, oblačenju, isticanju dobrih osobina, prikrivanju mana, preplavljuju ženske časopise. Ne uzimajući u obzir razlike u savetima koje daju pojedinačni časopisi sve se svodi na isto. Kako postati (prava) žena, kako izgledati kao (prava) žena. Budući da je biti (prava) žena ujedno i krajnji cilj i ultimativna nagrada, nijedna žrtva nije prevelika, što dovodi do toga da se, ukoliko situacija zahteva, (još-uvek-neformirane) žene podstiču da u obzir uzmu i podvrgavanje hirurškim zahvatima. Imajući u vidu kriterijume ženstvenosti, ne iznenađuje da se iz oblasti plastične hirurgije najčešće pominju zahvati povećanja grudi i zatezanja lica (u slučaju lica karakterističniji su nehirurški zahvati, na primer injekcije botoksa).

U raljama ekstremne prakse 

Već pomenuta teorija Keti Dejvis nudi mogućnost ženama da uz korišćenjem usluga plastične hirurgije poboljšaju sopstveno, ne samo fizičko već i psihičko stanje i to pre svega povećanjem samopouzdanja. Postavlja se, međutim, jedno bitmo pitanje. Zašto bi uopšte samopouzdanje (žena) bilo toliko vezano za izgled?

Analiza tekstova ženskih časopisa pruža uvid u način funkcionisanja časopisa kao institucije za formiranje ženstvenih tela, a donekle i nudi odgovor na postavljeno pitanje. U časopisu Lepota & Zdravlje, u članku objavljenom marta 2003. godine pod nazivom „Grudi: oble i čvrste, ali bez silikona“ (preneto na serbianyellowpages.info), može se pročitati: „Grudi predstavljaju simbol mladosti, lepote, erotike...“. Kada se grudima pripiše toliko različitih i bitnih značenja, žena koja čita članak može doći samo do jednog zaključka. Ne bi li očuvala sopstvenu lepotu, mladost i erotiku ona mora očuvati navedena svojstva svojih grudi. Iako u naslovu članka već stoji da je cilj imati lepe i poželjne grudi bez pomoći plastične hirurgije, sam tekst ne ostavlja dovoljno prostora za manevrisanje. Ubrzo postaje jasno da postoji samo jedan zadovoljavajući oblik grudi, a pošto se grudi baš i ne mogu uvećati i učiniti oblijima uz pomoć vežbi, dijeta ili krema, čitateljki preostaje samo jedna mogućnost.

Naravno, jedan članak u jednom časopisu ne može uticati na stvaranje redova ispred ordinacija plastičnih hirurga, ali treba imati u vidu da je reč o tipičnom članku u moru ženskih časopisa. Čak i kada se plastična hirurgija ne pominje kao metod dostizanja ženstvenosti, ona je prisutna iz nekoliko razloga. Kriterijumi ženstvenosti koje nameću ženski časopisi su raznovrsni, i zavise od ciljne grupe, ali generalno gledano, većina ih je prilično nedostižna prosečnoj ženi. Rezultati „kao na slikama“ bez ekstremnih praksi su nemogući. S druge strane, što su kriterijumi ženstvenosti nedostižniji, to je plastična hirurgija dostižnija. Broj ordinacija raste iz dana u dan, dok cene usluga padaju. Da li to pak opravdava olako odlučivanje na podvrgavanje plastičnoj hirurgiji?

Na koji način je slučaj Srbije poseban, i koliko se razlikuje od stanja u Evropi i svetu, u pogledu plastične hirurgije za sada nije moguće utvrditi usled nepostojanja validnih podataka. Iskustva i utisci samih pacijentkinja (na osnovu kojih je Keti Dejvis razvila svoju teoriju) u Srbiji do sada nisu prikupljani u istraživačke svrhe. Ti podaci se ne mogu naći čak ni u časopisu Estetska hirurgija & kozmetika, u kome se navedeni primeri iz prakse tretiraju kao medicinske studije slučajeva. Raspravlja se o procedurama, tehnikama koje su korišćene, te kako je pacijentkinja podnela zahvat, kakvi su rezultati i, eventualno, da li je pacijentkinja zadovoljna rezultatima (uvek jeste). Postoji rubrika „Priče iz života“, ali ona, ipak, plasira iskustva žena iz inostranstva.

~~~

Željka Buturović u već pomenutom postu Prava lepota napominje:

Ljudi koji troše bogatsva na kozmetiku i plastične opercije nisu budale kojima je ispran mozak, već su samo shvatili da ako nas ostale ne mogu da pobede, onda će morati da nam se pridruže. ‘Kult lepote’ nije rezultat kozmetičke industrije, nego je kozmetička industrija rezultat duboko ukorenjene ljudske potrebe za lepim...

Malo je reći da je neprihvatljiva autorkina podele na nas lepe i njih ružne. Tvrdnja da postoji „prava lepota“, odnosno bilo koja osobina koju je moguće tačno odrediti, a neophodna je da bi se postalo produktivnim članom društva, u ovom slučaju ženom, ne može biti tačna. Neophodno je naglasiti da pod pravom lepotom, blogerka Buturović podrazumeva fizičku lepotu. Takođe, ona podrazumeva da postoji i konsenzus oko toga šta čini fizičku lepotu u današnjem društvu. Već sâm naslov njenog teksta je problematičan, dok njena argumentacija nepogrešivo potvrđuje sve one probleme sa kojima se suočava feministička teorija danas.

Izguglujte reč beauty. Pretražite slike.
Ova će se prva pojaviti.