Porodične žene, politika i priroda

Broj žena na političkoj sceni Srbije, posebno na najuticajnijim pozicijama, svake godine osetno se smanjuje

piše u Blicu pre neki dan. U nastavku teksta se navodi da je "na Predlog izmena Zakona o izboru narodnih poslanika podnet amandman kojim bi se obaveznih 30 procenata žena u svakoj poslaničkoj grupi smanjio na 25." Dakle, postoji mogućnost da se smanjenje broja žena na uticajnim pozicijama nastavi.

Kako naše političarke reaguju na to? Blic je pitao Gordanu Matković, nekadašnju ministarku za socijalna pitanja u vladama Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, Svetlanu Vukajlović, bivšu direktorku Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, Rebeku Božović, nekadašnju poslanicu u Skupštini i članicu Nove demokratije i Ivanu Dulić-Marković, nekadašnju ministarku poljoprivrede i funkcionerku stranke G17, šta misle o ženama u politici. Sve obrazovane žene, politički aktivne u nekom periodu svog života. I sve do jedne su na ovaj ili onaj način rekle da za žene politika nije prirodno okruženje.

Mala digresija pre nego što nastavimo. Reči 'prirodno' i 'normalno' su izuzetno problematične, u bilo kom kontekstu.

Vratimo se sada na političarke. Rebeka Božović kaže:

Žene moraju da odvedu decu u obdanište, da budu uspešne na poslu, da spreme ručak, posete roditelje i uz sve to da rade na sebi.

Nažalost, često se odreknemo intelektualnog i duhovnog usavršavanja. Možda je to razlog zašto žene manje ulaze u politiku.

Rebeka nam ne kaže zašto žene moraju da rade sve te stvari, ali pošto 'moraju' to valjda znači da im je upisano u genetskom kodu, odnosno da je to prirodno.

Svetlana Vukajlović navodi:

Vladaju prljava pravila igre u koja se žene teško uklapaju. Potrebni su drskost i bezobrazluk, a žene su po senzibilitetu drugačije.

Po senzibilitetu = u njihovoj prirodi je da budu drugačije.

Gordani Matković smeta sledeće:

Politika na našim prostorima definitivno manje privlači žene nego muškarce. Prvo, tu je problem nezgodnog radnog vremena, koje uskraćuje vreme koje bi žene provele sa porodicom. Nekim ženama smeta eksponiranost u javnosti, a veliki problem mogu da budu jezik i način komunikacije u našem parlamentu. 

Ponavlja se pritužba Svetlane Vukajlović, muškarci su prosti i drski, a mi žene smo nežne i prostotu i drskost ne trpimo najbolje. Kod nje se ponavlja i pritužba Rebeke Božović o provođenju vremena sa porodicom.

I za kraj Ivana Dulić-Marković:

Ona tvrdi da je mnogo više uspešnih žena u politici na lokalnom nivou, ali da one ne uspevaju da se probiju na više nivoe vlasti. 

Ženama se politika ogadila jer je u njihovoj prirodi da što konkretnije reševaju probleme, a visoka politika u Srbiji je apstraktna i gotovo je nemoguće je izmeriti učinak. 

Lepo i fino bez uvijanja. Ženama visoka politika nije u prirodi, jer su žene konkretne, a muškarci apstraktni (!?!?!).

Dve stvari koje su ove političarke ocenile kao suštinski deo politike, a suštinski ne-deo žena, su korišćenje prostakluka i provođenje vremena van toplog porodičnog gnezda. Da li je zaista korišćenje prostakluka neophodno da bi se vodila politika na 'višem nivou'? Da li je neophodno opsovati nekome majku da bi se podupro argument? Da nije, kojim slučajem, problem u tome što se politika još uvek tretira kao muški klub u kome je ženama dozvoljen ulaz? Da, može žena da uđe u muški toalet i da se snađe i tamo, ali svaki put kad prođe pored pisoara taj će je pisoar podsećati da je ona samo gost koga stalni članovi mogu da izbace u svakom trenutku. U Skupštini naravno imaju ženske toalete, ali osećaj da se nalaze u muškom klubu ne napušta naše političarke. Da bi ih podsetili da se nalaze u muškom klubu, umesto fizičkim dokazima muškosti kluba (pisoari u toaletima), političari se koriste verbalnim; koriste prostakluke, jer tako pričaju pravi muškarci, a prave žene se sablažnjavaju kad čuju takav govor. I pošto se svako fino i uljudno povuče u svoju Bogom danu rodnu ulogu, to za žene znači povratak u topli porodični dom.

Možda jedno ne isključuje drugo?

A u tom toplom porodičnom domu one su zadužene za ručkove, decu i obilazak roditelja, kako nam kaže Rebeka Božović. Ali ne samo to. Od žena se očekuje, ne, one moraju da budu uspešne i na poslu, što znači da nijedan zahtevniji posao (a politika to svakako jeste) ne može da dođe u obzir. Znači treba da se drže manje zahtevnih, a samim time i slabije plaćenih poslova (da bi mogla da se održi ravnoteža između posla i porodice). Iako Rebeka Božović tačno identifikuje (jedan od) razlog(a) za manjak žena u politici, slično komentatorki Vilmi kada opisuje stanje u IT-u u Srbiji, ni ona ne uspeva da dođe od tačke A do tačke B. Ni jedna ni druga se ne zapitaju zašto žena koja ima porodicu toj porodici mora da posveti najveći deo svog vremena, dok muškarac, koji ima porodicu može da priušti i zahtevnu karijeru.
Odnosno, i jedna i druga ponavljaju duboko ukorenjeno verovanje, porodični muškarac je onaj koji ima porodicu, dok je porodična žena ona koja se brine o porodici.

Niko se ne rađa kao političarka, niti se bilo ko rađa kao automehaničarka, spisateljica ili doktorka. Međutim, sve dok se priča o tome kako neko zanimanje jeste ili nije u ženskoj (ili pak muškoj) prirodi, devojčice će pretežno 'birati' da budu učiteljice i medicinske sestre, dok će dečaci 'birati' da budu doktori i političari.

[U međuvremenu je usvojen amandman na izbor narodnih poslanika, jedna od odredbi je da svaki treći kandidat na poslaničkoj listi bude - kandidatkinja. Time učešće žena u Skupštini nije garantovano, već samo njihovo kandidovanje.]