Seksistkinja

Seksizam, odnosno diskriminacija na osnovu roda označava primenjivanje stava da postoje rodno specifične karakteristike koje utiču na sposobnosti određene osobe. Laički rečeno, to znači da verujete da je ženama mesto u toplom porodičnom domu, a da je muškarcima mesto u zastrašujućoj javnoj sferi gde zarađuju novce. Naravno, teško je reći ko je kriv za seksizam, jer je ljudsko društvo već hiljadama godina patrijarhalno uređeno i to uverenje, žene - kuća, muškarci - javnost, je utkano u samu srž društva.

Ovu etiketu je sigurno napravila neka žena

Međutim, B92 ŽIVOT i sada pruža odgovor na neodgovorljivo pitanje: Žene su krive za seksizam? Doduše, blago se ograđuju znakom pitanja, ali u (izuzetno kratkom, uzetom ko zna odakle) tekstu piše:

Studija sprovedena na Baskijskom univerzitetu obuhvatila je 1.455 dečaka i devojčica između 11 i 17 godina, kao i njihove roditelje – 764 majke i 648 očeva. Rezultati su pokazali da su muškarci skloniji seksističkim uverenjima, međutim, kad je u pitanju prenošenje ovakvih ideja, majke su imale jači uticaj na decu.
Istraživači su bili izuzetno iznenađeni ovakvim rezultatima: „Ako uzmemo u obzir činjenicu da su žene žrtve seksizma, paradoksalno je da su one te koje takva uverenja prenose na svoju decu“, stoji u zaključku studije.

I čisto da znate, ovo je celokupan tekst 'članka'. I ako oni mogu u tri rečenice da kažu zašto, ja ću probati da u tri rečenice objasnim zašto nije.
1. Majke imaju jači uticaj na decu jer su one te koje provode više vremena sa njima, a zbog uverenja (patrijarhalnog društva) da je ženi mesto pored dece.
2. Žene koje preuzmu (patrijarhatom) rodno predviđenu ulogu (pored dece, u kući) su 'nagrađene' zbog tog izbora (uživaju poštovanje u društvu), dok su žene koje odustanu od klasične rodne uloge (izaberu i karijeru ili samo karijeru) 'kažnjene' i stalno moraju da opravdavaju svoj izbor.
3. Svaka majka će naučiti svoje dete da radi ono za šta će biti nagrađeno u društvu, a ne ono za šta će ga društvo svakodnevno kažnjavati i preispitivati.

Pitanje nije ko je veći seksista, muškarci ili žene; to pitanje čak i ne bi smelo da se postavlja. Problem je u patrijarhalnom uređenju društva u kome su još uvek nagrađene osobe koje se odluče za rodno tradicionalne uloge, čime je i muškarcima i ženama ograničen izbor. Kada je problem jasno označen, iznalaženje rešenja je lakše.

"Izvinite, ali pogrešili ste broj" ...

... su izgleda najteže reči za izgovoriti (ili poslati SMS-om). Kako drugačije objasniti da je daleko lakše okupiti grupu ljudi i prebiti jadnika čiji je jedini prestup to što je pogrešio broj.

~~~

Izraz zastareo kao i telefon na slici

Izvesni Dragan N. je pre neki dan zaradio batine zato što je slao poruke pogrešnoj ženi. Ta pogrešna žena, videvši poruke sa nepoznatog broja u kojima je nepoznati čovek poziva na izlaske požalila se svom mužu. Muž šalje poruku nepoznatom muškarcu. Zatim još jednu, i još nekoliko. Na žalost, ne zato što su se slatko nasmejali situaciji u kojoj su se našli, i zatim otkrili da navijaju za isti klub, već zato što je muž slao poruke pretvarajući se da je devojka kojoj su poruke u stvari i bile namenjene. Muž je Draganu N. zakazao 'sastanak' i ovaj je, verujući da ga čeka devojka koja mu se svidela i kojoj se on dovoljno svideo da mu da broj telefona, otišao na zakazano mesto. Umesto devojke dočekala su ga trojica muškaraca koji su njega i njegovog prijatelja satima tukli i maltretirali.

Extra! Extra! Read all about it!

Ove godine je usvojena nacionalna strategija koja ima za cilj veću zaštitu žena od nasilja u porodici. U godini u kojoj je ta strategija usvojena u zemlji u kojoj je usvojena (da ne bude zabune, u pitanju je Srbija) beleži se neverovatan porast slučajeva ubistava u nasilju u porodici. Većim delom su žrtve žene, međutim bilo je i nekoliko slučajeva gde su žrtve bili muški partneri. Poslednji slučaj koji je okupirao pažnju medija desio se u Kuršumliji.

Svega ovoga ne bi bilo…?

Početkom septembra, u centru Kuršumlije, ubijena je Zorica Šejić. Ubio ju je bivši suprug Jugoslav Šejić, koji je nakon što je pucao u bivšu suprugu pokušao samoubistvo. Na žalost, ova vest se po mnogo čemu ne razlikuje mnogo od vesti koje smo čitali od početka godine i ona je još jednom demonstrirala koliko malo pažnje država u stvari poklanja problemu porodičnog nasilja.  

Nasilje ne prolazi samo od sebe

Zašto žrtve zlostavljanja ostaju u situaciji nasilja?

[Vezano za nasilje u porodici postoji dosta pretpostavki. Pročitajte prevod kratke brošure sa sajta Domestic Violence Roundtable koji se bavi žrtvama nasilja u porodici i njihovim motivima za ostajanje u toj situaciji.]

Zašto žrtve nasilja ostaju u situaciji nasilja?

„Kažeš mi da te je muž prebio. Ja nikad ne bih trpela takvo zlostavljanje. Zašto ga jednostavno ne napustiš.“

Često, kada se stavimo na mesto žrtve, zamislimo sebe kako napuštamo situaciju čim se pojave prvi znaci nasilja. Ali napuštanje situacije nasilja nije jednostavno stvar prolaska kroz izlazna vrata. Napuštanje situacije nasilja je proces.

Mnogima može biti teško da shvate zašto bi osoba bila u vezi u kojoj je zlostavljana. Ali ima mnogo razloga. Jake emotivne i psihološke snage vezuju žrtvu i zlostavljača. Ponekad stvarnost situacije, kao što je nedostatak novca, sprečavaju žrtvu da ode. Razlozi za ostajanje u situaciji nasilja se razlikuju od žrtve do žrtve, i obično predstavljaju skup više faktora.

Emotivni razlozi za ostajanje:

· verovanje da će se nasilni partner promeniti jer se pokajao i obećao da neće više biti nasilan
· strah od zlostavljača koji preti žrtvi da će je ubiti ukoliko prijavi zlostavljanje
· nedostatak emotivne podrške
· osećaj krivice zbog propale veze
· vezanost za partnera
· strah od velikih životnih promena
· osećaj odgovornosti za zlostavljanje
· osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti i zarobljenosti
· verovanje da je ona jedina koja nasilniku može da pomogne u rešavanju njegovih problema

Situacioni razlozi za ostajanje:

· ekonomska zavisnost od zlostavljača
· strah od fizičkog nasilja spram nje ili dece
· strah od toga kako će deca podneti gubitak roditelja, čak i ako je taj roditelj nasilan
· strah od gubitka starateljstva nad decom jer zlostavljač preti da će ih oduzeti ako žrtva pokuša da ga napusti
· nedostatak kvalifikacija
· društvena izolacija i nedostatak potpore jer je zlostavljač često žrtvin jedini sistem potpore
· nedostatak informacija o resursima koji su na raspolaganju žrtvama nasilja u porodici
· verovanje da je policija neće shvatiti ozbiljno
· nedostatak alternativnog smeštaja
· ograničenja nametnuta kulturom ili religijom 

~~~

Informišite se o situaciji kod nas i o raspoloživim resursima. Posetite sajt Sigurne kuće, pročitajte nešto o nasilju u porodici na sajtu Brak i porodica; ako želite malo stručniju literaturu idite na sajt Viktimološkog društva Srbije. Ali pre svega, nemojte pretpostavljati, informišite se.  

Prava na prava

Ko ima veća prava u Srbiji, deca ili gej populacija? pita se Vesna Veizović na sajtu Vidovdan. Priznajem, ovaj naslov me je skroz zbunio, jer meni se čini da deca i gej populacija u Srbiji imaju apsolutno ista prava.

Pre svega i jedni i drugi imaju prava da budu bijeni. Jedni od strane roditelja, drugi od strane huligana.

Parada ponosa, Beograd 2001.

U sklopu sa tim pravom, i jedni i drugi imaju pravo da se ne obrate policiji za pomoć. Jedni, jer je za policiju previše rizično da reaguje, a drugi jer je to porodični problem.

To nije moj posao

I jedni i drugi imaju pravo da budu šta god požele, ali samo u svoja četiri zida.  
 

Milford Akademija - gde se deca niti vide niti čuju

I jedni i drugi imaju prava da se njihova (osnovna, ustavom i zakonima garantovana) prava tretiraju kao prava ukradena od drugih.* Roditelja u jednom slučaju i heteroseksualaca u drugom. 

Knjiga u kojoj svašta nešto piše

Sigurna sam da paralela ima još. Ako se vi setite neke, napišite u komentarima.

* Uvek je dobro setiti se šta je rekla poverenica za zaštitu ravnopravnosti u emisiji Da Možda Ne emitovanoj 1. 10. 2010. (parafraziram) Prava nisu torta pa da mogu da se potroše, i da neko dobije više, a neko manje.  

Šta je za večeru? [III deo]

Porodica, višećelijski organizam

Nasilje u porodici, bez obzira na naziv, ne tiče se samo (određene) porodice, već se tiče celokupnog društva i može da se rešava jedino kroz društvenu saradnju. Nisam bez razloga uporedila sadašnje napore države sa stavljanjem flastera na rak ranu, jer nasilje u porodici prožima društvo kao što rak prožima oboleli organizam. A kada se bolest dovoljno proširi, izuzetno je lako bolesno tkivo proglasiti za zdravo.

U prethodnom delu sam pisala o radu državnih službi. Neosporno je da bez donošenja zakona i bez rada državnih službi malo šta može da se promeni kada je u pitanju nasilje u porodici. Međutim, bez podrške celokupnog društva, rad državnih službi je prilično ograničen.

Vratimo se sada službama na kratko. Uznemirenje oko kriminalizacija nasilja u porodici je dolazilo u talasima, a poslednji veći talas je došao sa proširenjem pojma nasilja. Naime, u članu 194, stav 1, Krivičnog zakonika republike Srbije stoji:

Ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

Dakle, zakonom je postalo kažnjivo i "drsko ili bezobzirno ponašanje" čime za nasilje u porodici prestaje da se smatra samo fizičko nasilje. Ove izmene su u Krivični zakonik uvedene 2005. godine. Početkom 2011. godine Željka Buturović u svojoj redovnoj kolumni u Politici piše o tome kako pojam nasilja treba suziti. A zašto? Pa, zato što se time stvara pogrešna slika o problemu nasilja u porodici. A dokazi koje Buturović navodi kako bi dokazala svoju tvrdnju:

Prema nedavnom pisanju štampe, istraživanjem Uprave za rodnu ravnopravnost je ustanovljeno da je više od polovine žena u Srbiji (54 odsto) doživelo neku vrstu porodičnog nasilja

sa jedne strane, a sa druge:

Prošle godine u Srbiji je ubijena trideset jedna žena, što je svakako strašan broj, ali za nekoliko miliona manja od navedenog broja žrtava nasilja.

Šta je za večeru? [II deo]

'Žene ubice'*

Godine 1984 Slobodanka Konstantinović-Vilić je na Pravnom fakultetu u Nišu odbranila disertaciju pod nazivom 'Žene ubice'. Uzorak su činile 134 žene ubice (137 dela ubistava), osuđene za ubistva, pokušaje ubistva, podstrekivanja na ubistva, čedomorstva. Neki od podataka do kojih je došla su sledeći: najveći broj ubistava je izvršen na selu, 77.37% (106); dok je čak 125 žena od 134 ispitanica rodom sa sela. Konstantinović-Vilić to objašnjava na sledeći način:

Još uvek je žena u seoskoj sredini, inače patrijarhalnoj i homogenoj, daleko zavisnija od muškarca i podčinjena njegovoj fizičkoj i ekonomskoj moći, uokvirena jasno određenim dužnostima vezanim za kuću i decu bez prava da ravnopravno odlučuje. Uz ovakav ekonomski i socijalni položaj žene na selu treba spomenuti i tradicionalna shvatanja o moralu kada se radi o ženi sa vanbračnim detetom.

Ako imamo to u vidu neće iznenaditi podatak da je u najvećem broju slučajeva sredstvo izvršenja ubistva (zbog dostupnosti) sekira - 21.89% slučajeva i nož 16.78%. Takođe ne bi trebalo da iznenadi da su 32.08% ispitanica nepismene, dok 48.5% ima nekoliko razreda osnovne škole. Samo jedna ispitanica ili 0.74% ima završen fakultet. Najveći broj žena su domaćice, 68.65%.