"I choose my choice"

U jednoj od epizoda serije Seks & grad, Šarlot objavljuje da nakon udaje namerava da napusti posao (vodi jako uspešnu galeriju na Menhetnu) kako bi se posvetila mužu i kasnije detetu (deci). Na prigovore prijateljice Mirande (uspešna advokatica na Menhetnu) Šarlot odgovara ponavljanjem da je to njen izbor i da ima prava da ga izabere. Scena se završava time što Miranda odlazi, a Šarlot za njom viče "I choose my choice!" (biram svoj izbor).

Šarlot - žena

Međutim da li je to što Šarlot radi zaista činjenje izbora? Društvo od nje očekuje da se uda, posveti se mužu, rodi decu i posveti se porodici. U SAD-u se ovo jasno poručuje poreskom politikom (bračni parovi sa samo jednim zaposlenim supružnikom uživaju poreske olakšice). Samim time, ona ne čini izbor, ona samo preuzima ulogu koja joj je namenjena i koja je spremno čeka. To je kao da kažete da je osoba koja je pustila da je rečna struja nosi, u stvari plivala. I to je sasvim u redu; Šarlot ima prava da preuzme namenjenu joj ulogu, ili osoba može da se samo pusti niz reku. Problem nastaje kada se za taj poduhvat očekuje nagrada.

Nagrađivanje osoba koje su pravilno usvojile rodne uloge je stvar prošlosti. Svet je prestao da funkcioniše na taj način kada su se žene izborile za aktivno učešće u javnoj sferi. Sa svakom novom generacijom nagrada za usvajanje rodne uloge je sve manja. Pre no što nastavimo dalje da pomenem da se ta nagrada delimično sastojala u društvenom statusu. Drugi deo nagrade se sastojao u pravu na kažnjavanje onih koji nisu preuzeli namenjene im uloge. I jedno i drugo još uvek važi, mada u daleko manjoj meri [1].

Već sam pisala o ljubiteljicama Zorana Milivojevića i o besmislenosti te ljubavi. Tada se međutim nisam osvrnula na moguće razloge te ljubavi. Zašto razlog ne bi bio sasvim jednostavan. Milivojević često pominje vraćanje tradicionalnim rodnim ulogama. Interesantno je da on ne spori da se rodne uloge uče tj. da nisu biloške datosti.

„Razlike između muškaraca i žena su biološke i kulturološke. Kultura deformiše ličnost jer je prisiljava da se uklopi u određeni kalup koji zovemo rodna i polna uloga“, kaže dr Zoran Milivojević.

Milivojević retko otvoreno priča o vraćanju tradicionalnim ulogama, odnosno retko (ako uopšte) će se naići na njegov poziv da se žene vrate gajenju dece, a muževi zarađivanju. Ali se zato kod njega može pročitati sledeće:

Tradicionalni brak je nastao nekada kada su ljudi bili siromašni i kada su se borili da prežive. ... Njima su roditelji pronalazili muža ili ženu, a kada bi ih spojili, oni su skladno funkcionisali jer je svako od njih igrao polnu ulogu koju im je kultura propisala i koju su dobro naučili i uvežbali kod svoje kuće.  

Ili, na drugom mestu:

- Brak je institucija koja jeste u velikoj krizi u savremenom društvu. Razlozi za to su različiti. S jedne strane, u onim društvima u kojima su ljudi siromašni bore se za preživljavanje, brak je potreba jer ni ona ni on ne mogu imati decu ukoliko se kroz brak ne povežu u porodicu. Kada se društvo obogati, brak više nije potreba jer ljudi mogu, bez partnera, samostalno da žive i da podižu decu. Prema tome, uloga braka i porodice se promenila. Danas ljudi ulaze u brak iz ljubavi i zbog ljubavi, a ne da bi imali porodicu i da bi podigli decu – kaže dr Zoran Milivojević, psihoterapeut.

- Zar ti nisam zabranila da čitaš Zokija M.?
- Izvini mama, upala sam u loše društvo.

U tekstu Devojke i majke Milivojević savetuje ženama - "Mnogo bi bilo bolje kada bi majka ćerki pokazala sebe kao ličnost koja nije dobra samo za druge, već i za samu sebe." Na žalost, pre ove rečenice ide tekst u kome se kritikuju tzv. savršene majke. Savršene majke su one koje su u potpunosti posvećene svojim ćerkama. Ali na koji način je to pogrešno? Pogrešno je jer ćerke vide svoje majke koje se muče i zato one same ne žele taj život, odnosno one same ne žele da jednog dana postanu majke. A šta je dovelo do toga da ćerke više ne žele da žive živote svojih majki?

Pre pojave filma, i naročito televizije, ljudi nisu imali priliku da tokom svog života upoznaju veliki broj ljudi, a i ti koje su upoznali se nisu međusobno mnogorazlikovali. Jasno definisane polne uloge činile su da se žene slično ponašaju, kao što su se i muškarci slično ponašali. Deca su volela svoje roditelje i želela su da liče na njih. Mnogima je detinjstvo bilo neudobno i želeli su da odrastu, da ostvare bolji život. Tada je majka devojci bila – uzor, odnosno „ona-u-koju-gleda” i na koju želi da liči.

Bez da pomene emancipaciju žena Milivojević je zaobilaznim putem kritikuje. "Pre pojave filma, i naročito televizije" je više nego jasna vremenska odrednica. Radi se o pedesetim godinama, periodu nakon Drugog svetskog rada, periodu koji će izroditi drugi talas feminizma. Iako Milivojević navodi televiziju i film kao izvor problema u odnosima između majki i ćerki, jasno je da aludira na činjenicu da danas većina žena radi (van kuće). Kada preporučuje da se žene posvete sebi da bi ih ćerke videle kao zadovoljne, jasno je da predlaže da se žene odreknu profesionalnog angažovanja kako bi imale vremena da se pored materinstva posvete posetama salona lepote [2].

Sve je bilo savršeno, a onda je došao TV

I pored svega toga kada je u Politici objavljena kritika Zorana Milivojevića Formule mržnje i dan kasnije Milivojevićev odgovor Uzaludna rasprava, većina osoba koje su branile Milivojevića u komentarima su bile upravo žene. 

Milivojević ženama ne obećava bolji, već jednostavniji život. Život u kome samo treba da se prihvate već razrađene uloge (koju su igrale njihove majke, i pre njih njihove majke itd), odnosno samo treba da se prepuste. I upravo zato žene najviše brane Milivojevića, on ne priča o boljem životu ili većoj ravnopravnosti; on priča o lagodnom životu, o tradicionalnoj porodici gde je udata žena (majka), cenjena žena. Gde žena ima samo jedno zaduženje. A današnjim ženama, to je više nego dovoljno, jer je lakše pustiti se niz reku, nego pokušavati da plivaš gde sama želiš.

[1] Na žalost, neke stvari se menjaju previše sporo. Na primer, ukoliko je žena označena kao prostitutka, njen život se tretira kao manje bitan, a to je usko vezano sa odnosom patrijarhalnog društva prema ženskoj seksualnosti.

[2] Što pokazuje da Milivojević ili ne zna na šta aludira ili svesno romantizuje vreme kada su žene, sa pravne strane gledišta bila svrstane u kategoriju zajedno sa 'maloletnicima, maloumnicima i rapsikućama', odnosno nisu uživala nikakva prava, i bile je apsolutno zavisne od muških pripadnika svoje porodice.