Nova/Stara Srpska Mizogina Misao

You've come a long way, baby poručuje poster na kome je prikazana lepa i nasmejana mlada ženi sa cigaretom u rukama. Cigareta je bitna jer je ovo slogan i reklama za cigarete Virginia Slims, reklama za marku koja je stvorena krajem 60tih godina kako bi se do tada dominantno muška navika - pušenje, što uspešnije prodala ženama. Marketinški tim je odlučio da iskoristi rastući ženski pokret i da pušenje predstavi kao znak emancipacije žena. Tih kasnih 60tih u SAD-u žene zaista jesu stigle daleko, međutim ne baš toliko daleko. Oglasi za poslove bili su odvojeni, strane za muškarce i strane za žene; različita plata za isti rad bila je u skladu sa zakonom; u nekim državama žene nisu mogle da budu članice porote; abortus nije bio legalan.

You've gone too far, baby ženama Srbije poručuje Nova Srpska Politička Misao 8. marta 2013. godine. Baš na današnji dan objavljuju sledeća dva teksta - Kapitalizam feminizuje muškarce, prikaz knjige "Kraj muškaraca" Hane Rosin iz pera Zorana Miloševića i "Muškomrzačka" literatura - klatno je otišlo na drugu stranu, Vladislava Đorđevića.

Knjiga Hane Rosin "Kraj muškaraca" (The End of Men) izašla je septembra 2012. Dženifer Homans, istoričarka, čija kritika knjige je objavljena u New York Times-u, između ostalog o knjizi navodi sledeće:

Ako postoji junak u priči Hane Rosin, to nisu ni žene ni muškarci ni progresivne politike: već je to nova uslužna ekonomija, koja ne mari za fizičku snagu već umesto toga, po svemu sudeći, više ceni „društvenu inteligenciju, otvorenu komunikaciju, sposobnost da se sedi mirno i da se fokusira“ – stvari koje „u najmanju ruku, nisu dominantno muška oblast“ a „koje, čini se, ženama lako polaze za rukom.“ I tako, „po prvi put u istoriji, globalna ekonomija postaje mesto gde žene nalaze više uspeha nego muškarci.“ 

Ljudska istorija? Globalna ekonomija? Njeni dokazi koji se tiču žena širom sveta sastoje se od tankih,  izdvojenih mini-činjenica koje treba da podrže ogromne tvrdnje. Na primer, možemo da pročitamo kako „žene u siromašnim delovima Indije“ žure da brže od muškaraca nauče engleski jezik kako bi mogle da se zaposle u kol-centrima. Međutim, da li će ih to impresivno pokazivanje inicijative zaista osloboditi? Čak i kada bi to bio rezultat, da li možemo da izvlačimo zaključke o celoj zemlji na osnovu jednog kol-centra? 

Zoranu Miloševiću ne smeta ništa od ovoga o čemu piše Dženifer Homans. On u svom prikazu knjige piše:

Књига Розин је манифест новог света који се појавио на наше очи, а то је свет који је уништио мушко начело. Розин пише о свету који је економију поставио „ногама на горе“ и који је разуверио мушкарце да имају било какву мисију и снагу, већ их је упутио на економску и политичку борбу са женама. У књизи „Крај мушкараца“ ауторка тврди да је уништавање мушког начела при крају, те да рецесија из 2008. године само довршава овај процес. У западној култури се, дакле, догађају бројне промене које устоличују жене и женске принципе у свим сферама, па и у улогама хранитељице (породице).

Iz ovoga bi se moglo zaključiti da Hana Rosin ne piše o kraju muškaraca već o kraju sveta. Nešto kasnije Milošević i eksplicitno navodi da kraj muškaraca jeste kraj sveta.

Само пре 50 година, како је истицао социолог Конел (R. W. Connell), сваки Американац (мушкарац) уживао је «дивиденде патријархата», а сада све више градских очева одгаја децу уз образложење да следе препоручену политику «партнерских односа» и равноправности у браку, због чега мушкарци трпе притисак и приморавају да се посвети одгајању деце, уместо да раде. Другим речима, мушкарац преузима женску улога, а жена мушку.

Ради се, дакле, о систему глобалног капитализма који прождире и уништава све. Овај систем је нечовечан, јер не уважава мушко и женско начело у животу. 

Dakle, kraj patrijarhata bi značio kraj sveta. To nam ovog 8. marta poručuje Zoran Milošević. Takođe nam poručuje da se slaže sa Hanom Rosin koja u svojoj knjizi tvrdi da smo svedoci uspona matrijarhata, odnosno da smo otišle predaleko, baby.

Koliko predaleko su žene otišle što se tiče ekonomije, političke moći, zaposlenja? Zanemarimo svet i SAD i fokusirajmo se na Srbiju - podaci iz knjige Žene i muškarci u Srbiji, šta nam govore brojke:

- На нивоу укупне популације мушкарци стари 15 и више година имају 1,4 пута вишу стопу активности од жена исте старости.

- Посматрано по делатностима, највише запослених (укупно – и жена и мушкараца) ангажовано је у пољопривреди (21% од свих запослених жена и 23% од свих запослених мушкараца). Mушкарци су чешће запослени у прерађивачкој индустрији, а жене у трговини. Образовање, здравствена и социјална заштита запошљавају жене чешће него пољопривреда (22,9%).

- Жене чине више од половине стручњака, што је акумулирана последица њихове веће заступљености међу најобразованијом групом у становништву. Оне представљају и више од половине стручних сарадника, службеника и услужних радника, а заступљеније су и међу неквалификованим радницима. Заправо, једина занимања у којима је жена мање су она која су или изразито техничка или везана за одлучивање. Жене су скоро потпуно одсутне и међу војним лицима. Може се закључити да оно што кључно одређује да ли ће се неким занимањем бавити жена или мушкарац, посматрано на макро, агрегатном нивоу, јесте моћ, институционализована моћ у државном апарату, привредним организацијама или војсци. Она је чак важнија родна детерминанта од образовања, јер ће и са истим образовањем мушкарци, као група, бити ближе моћи.

- У смислу положаја, права и сигурности, статус „помажућег члана домаћинства“ у пољопривреди вероватно је најнеповољнији (Бабовић, Вуковић, 2008). Али и чињеница да су жене далеко мање заступљене међу предузетницима такође указује на њихов неповољнији положај на тржишту радне снаге, поготову ако се има у виду да је предузетништво жена најчешће још увек условљено високом мушком подршком, приватном и јавном.

- Иако су жене мање заступљене у предузетништву, оне више запошљавају, односно у просеку ангажују више запослених од мушкараца предузетника.

- Жене су чешће од мушкараца запослене у неформалној економији (20,6% жена наспрам 18,9% мушкараца).

- Жене представљају чак 68% помажућих чланова домаћинстава у пољопривреди а у само 28% случајева су носиоци регистрованих пољопривредних газдинстава.

- Положај жена на највишим нивоима одлучивања налази се под утицајем њихове родне, али још више партијске припадности, и њихове политичке позиционираности која је резултат веома различитих фактора. Зато се не ради о једноставној правилности да што је положај виши, мања је заступљеност жена. Међу државним секретарима има 27% жена, међу посланицима 22%, а само је једна жена градоначелница.

Ipak se čini da muškarci kojima je u patrijarhatu dobro mogu da odahnu. U Srbiji definitivno.

Vladislav Đorđević nije u to ubeđen. On je definitivno, već godinama, ubeđen da patrijarhat ne postoji, da u stvari već vekovima žene vladaju, ali je to valjda neka vlada iz senke. I stoga nam on već u naslovu poručuje da smo otišle predaleko baby. Odnosno pokušava da nam to poruči. Na metaforu koju koristi u naslovu - klatno je otišlu na drugu stranu - može jednostavno da se odgovori "pa šta" i da svaka rasprava bude gotova. Jer kao što svi većina nas zna, klatno se klati, odnosno ide sa jedne strane na drugu. Sad je na ovoj strani, a koju sekundu kasnije će ponovo biti na onoj.

Ako ipak odlučimo da i pored nesrećne metafore u naslovu nastavimo sa razgovorom, opet ne moramo da stignemo predaleko. Đorđević piše o "muškomrzačkoj" literaturi (nejasno je zašto ovde stavlja znake navoda; da li sam ne misli da je ta literatura muškomrzačka, nije sasvim jasno) koju pišu feministkinje. Međutim, većina literature koju pominje jednostavno nije feministička, odnosno čini se da Đorđević nije svestan da nije svaka žena feministkinja (a važi i obrnuto, ali ne moramo sada da ga bunimo time). Dakle, razgovor može da se završi i pre nego što je počeo. Ipak bacimo pogled na neke tvrdnje koje VĐ navodi:

- У њему се не вређа мушкарац, али се представља као млакоња. Приказивање мушкарца у „родно” обрнутим улогама је омиљени књижевни поступак „еманципаторских” списатељица.

- Један поджанр „женског романа” зове се „чик лит” (chik lit), што дословно значи „литература за пилaд”. То је заправо лака литература за девојке, које се у енглеском сленгу зову пилад – „чикс” (chiks). Без обзира што је реч о романима за разоноду, без озбиљних књижевних претензија, њихов утицај не сме сe потценити. Дела те врсте су често утицајнија него дела „озбиљне” књижевности. Девојке такву литературу „гутају”. А њихов утицај на морал је поражавајући: ти романи уче девојке да младиће третирају као покусне куниће које треба завести и искористити.

- Некада су родитељи учили своју женску децу да не буду дроље, „кучке”, јер ће им се то кад-тад осветити. Савремена популарна психологија учи их да буду управо то. 

- Феминисткиње су мушким ауторима утерале страх у кости: они живе под сталном претњом да буду оптужени да заговарају: „насиље” над женама, њихову „објектификацију”, „постварење”, „опредмећење”, „сексизам”, „мачизам”, „мизогинију”, „полигамију”, „фалоцентризам”, „патријархалност”…

- „Женскошовинистичка” дела су по правилу интелектуално и естетски безвредна. Штавише, она су ментално и морално загађујућа. Распирујући женску нарцисоидност, она подстичу стварање навика које отежавају успостављање и одржавање хуманих међуполних односа. С обзиром да су данашње жене, поготово млађе, запљуснуте „женскошовинистичком” литературом није ни чудо што имамо велику кризу брака и наталитета. Утицај „женскошовинистичке” литературе не сме се потценити.

Kao i upotreba metafora i upotreba znakova navoda kod Vladislava Đorđevića užasno buni čitalaštvo. Ponekad se koristi kako bi se engleske reči odvojile od prevoda (šta fali zagradama?), ponekad da se navedu nove reči, ponekad iz apsolutno nepoznatih razloga. Zanemarimo sada to i fokusirajmo se na ono što Vladislava Đorđevića najviše plaši, i to se krije u prvoj rečenici koju sam citirala. Nije problem vređanje muškarca kao muškarca, problem je njegov iskorak iz tradicionalne muške uloge - problem je kada nije prikazan kao snažan, kao onaj ko kontroliše stvari, ljude i događanja oko sebe, problem je kada je muškarac prikazan kao žena.

Umesto whites zamislite da kaže men

I tu se njegova poruka sreće sa porukom Zorana Miloševića - uništavanje rodnih uloga odnosno uništavanje patrijarhata (rodne uloge viđene kao osnova patrijarhata) neminovno će dovesti do kraja svet(g)a. Tu opet nailazimo na problem - rodne uloge su se menjale kroz istoriju, rodne uloge nisu, niti su ikada bile iste za sve klase stanovništva, rodne uloge, u življenim životima ljudi, uopšte nisu rigidne. Rodne uloge postaju rigidne u ovakvim tekstovima, a zatim se ta rigidnost pokušava nametnuti u življenom životu ljudi. I eto problema.

Ovakvi povici, da smo otišle predaleko, i da je kraj porodice/nacije/sveta usled toga neminovan, nije nikakva nova misao. Ta misao se javlja svaki put kada se pomene emancipacija obespravljenih. Pogledajmo neke od  razglednica koje su bile aktuelne u vreme sufražetkinja:

Motivi na svim ovim razglednicama su isti - kada/ako žene dobiju pravo glasa porodica se urušava, više se ne zna ko je ko (žene u tipično muškom setingu i obrnuto) i muškarci pate. Isto to nam, više od stotinu godina kasnije poručuju Zoran Milošević i Vladislav Đorđević na sajtu Nove Srpske Političke Misli. Da su zaista zainteresovani za razvoj NOVE misli urednici NSPMa ne bi objavljivali ovakve tekstove.

Pogledajmo sada šta se desi kada se ljudima omogući izlazak iz tradicionalnih rodnih uloga. Naime, pre uspona ženskog pokreta s kraja 60tih godina, istog onog na kome su hteli da profitiraju proizvođači Virginia Slims cigareta, mnoge stvari nisu bile regulisane zakonom. Abortus je bio ilegalan, dok je silovanje u braku bilo legalno. Nasilje u porodici nije bilo kriminalno delo. Policija je mogla da reaguje tek kada neko od partnera bude ubijen. Zahvaljujući naporima ženskog pokreta, silovanje u braku, i nasilje u porodici postaju krivična dela, a abortus postaje legalan. Otvaraju se Sigurne kuće koje žrtvama nasilja u porodici olakšavaju napuštanje situacije nasilja. Ženama je omogućen izlazak iz uloge supruge koja trpi nasilje, koja je redovno silovana, koja se uz pomoć nametnutnih trudnoća drži u potčinjenom položaju.

Michael Kimmel, Gendered society

Čim je ženama omogućeno da napuste nametnutu rodnu ulogu, ulogu zlostavljane žene, drastično je smanjen broj muškaraca ubijenih u nasilju u porodici. Broj ubijenih žena ostaje skoro isti. Žene su odjednom mogle da napuste muškarce koji su ih zlostavljali, nisu morale da posežu za nasiljem kako bi se oslobode nasilja.

Šta li bi se dogodilo kada bismo i muškarcima pružili istu šansu? Kada bismo im dozvolili da napuste tradicionalnu mušku rodnu ulogu koja od njega zahteva da se bude nasilan, snažan i uvek onaj ko kontroliše? Kada bismo im dozvolili da potraže pomoć i razgovaraju o osećanjima, a ne da ih nazivamo mlakonjama kao da je to najgora uvreda koja može da im se uputi (kao što to čini Đorđević)? Da li bi rezultat bila propast porodice/nacije/sveta ili bi rezultat bili skladniji odnosi, smanjenje nasilja, ne samo u porodici, već i u društvu?

Postoji nešto izuzetno bezobrazno u činjenici da NSPM ova dva teksta, koja poručuju da je feminizam otišao predaleko, objavljuje 8. marta. Postoji nešto intelektualno podmuklo u činjenici da ih kao usput objavljuju baš 8. marta. Ali iznad svega, postoji nešto izuzetno neprijatno u činjenici da ih objavljuju 8. marta u zemlju u kojoj je 8 žena izgubilo život u nasilju u porodici samo u prva dva meseca ove godine.