Rebrandiranje feminizma

Milica Jovanović je ljubazno prevela tekst If you're a feminist you'll be called a man-hater. You don't need rebranding autorke Laurie Penny. Hvala Milici i uživajte.

Ako ste feministkinja optužiće vas da mrzite muškarce. 

Nema potrebe da se vi menjate

Niko ne voli feministkinje. Tako makar kažu istraživači sa Univerziteta u Torontu na osnovu studije koja je pokazala da se ljudi i dalje oslanjaju na stereotipe o „tipičnoj” feminističkoj aktivistkinji, uključujući da je „zapuštena“ i da „mrzi muškarce“. Ovi stereotipi izgleda ozbiljno slabe privlačnost borbe za ženska prava kao životnog stila. Feminizam je u haosu i mora da se sredi. Da bi bio „relevantan savremenoj mladoj ženi“ treba da obrije noge i sredi frizuru.

Tako misli i Elle. Magazin za modu i lepotu, istorijski ne naročito bitan priručnik za rodnu revoluciju, ovog meseca je svoj doprinos dao reportažom o „rebrendiranju feminizma“, pozivajući tri advertajzing agencije da doteraju izgled rodnih politika. Rezultat su dijagrami i ružičaste relativizacije kojima se prikrivaju ružne, nezgodne crte ženskog oslobađanja. Takva je, na primer, i reč feminizam koja nekima naročito smeta. Smatraju da bi bilo bolje da dok govorimo o poslu, platama i seksualnom nasilju uzmemo u obzir kako se muškarci osećaju, da ta priča ne zvuči toliko preteće, da bude lepo upakovana; misle da je bolje da govorimo o „ekvalizmu“ (equalism), ako već moramo da govorimo. Oni koji imaju interesa da se status quo održi, više bi voleli da se mlade žene ponašaju onako kako se od njih očekuje – da čine sve oko sebe, uključujući i naše politike, što je moguće lepšim i prijatnijim.

Rebrendiranje feminizma kao poželjnog životnog stila, primamljivog aksesoara, kome je lako prilagoditi se kao detoks dijeti i koji je jednako dobroćudan, nije nova ideja. Niti je Elle prvi modni i lifestyle časopis koji se bavi tim zadatkom. Nažalost, izgleda da nema mnogo toga što bi se u feminizmu moglo „rebrendirati“, a da se ne izgubi njegova suštinska energija, koja je složena, zahtevna i puna pravednog gneva. Možda ga možete lakirati i učiniti seksi, ali vam na kraju postane jasno da se od reči „feminizam“ strepi zato što je to zastrašujuća ideja za svakog ko ima koristi od muških privilegija. Feminizam zahteva od muškaraca da prihvate svet u kome neće imati super poseban tretman samo zato što su rođeni kao muškarci. Nema tog zabavnog fonta koji će ovaj zahtev učiniti prihvatljivijim.

Nisu „savremene mlade žene“ te koje treba uveravati da je feminizam i dalje neophodan i „relevantan“. Tehnološke promene su izazvale pravi cunami aktivizma vezanog za rod i politike, od inicijativa kakve su Unslut projekat i Svakodnevni seksizam (Everyday Sexism) do postepenih kulturoloških promena kao što su burne reakcije na seksualno nasilje u Indiji. U svim tim pokretima, mlade žene predvode front, zajedno sa nešto preostalih borkinja iz starijih generacija koje još nisu iznurene decenijama ismevanja i marginalizacije. Dok modna štampa i industrija lepote i dalje investiraju u predstavu mlade žene kao prilagodljive, pristupačne i beskrajno opsednute potrebom da se dopadne dečacima, žene i devojke u stvarnom svetu bore se protiv kulture koja istrajava u pokušajima da reprezentuje naše želje i rebrendira naše politike kao pufnasti tržišni artikal.

Stereotip o ružnoj, nedojebanoj feminstkinji postoji s dobrim razlogom – to je još uvek najbolja, poslednja linija odbrane od svake žene koja je pomalo preglasna, pomalo previše politizovana. Samo joj reci da je, ako tako nastavi, niko neće voleti. Možda grešim, ali oduvek sam verovala da je smisao feminističke politike – smisao svake radikalne politike – između ostalog i u tome što su neki principi važniji od toga da se dopadne svima, posebno onim muškarcima koji bi radije da se žena tiho osmehuje i nosi dugu kosu.

Rečima stare sifražistkinje i aktivistkinje za ljudska prava, Suzan B Antoni: „Oprezni, pažljivi ljudi koji vode računa o svojoj reputaciji ili društvenom ugledu nikad ne donose promene. Oni koji su istinski predani, spremni su da stanu uz prezrene ideje i njihove zastupnike, bez obzira na posledice.“

Nisam baš stara, ali imam dovoljno godina da primetim da sam muškarcima bivala najprivlačnija upravo u onim periodima života kada sam bila najranjivija, najnemoćnija i najnesigurnija. Periodi u kojima sam najjača i najhrabrija, dani u kojima sam bila najponosnija na svoja postignuća – to je vreme kada su me zvali komplikovanom kučkom. Takav je izbor pred ženama, i danas, kao i bilo kada u istoriji: koliko smo spremne da žrtvujemo da bismo se svidele muškarcima.