Najgrublje rečeno, objektifikacija je tretiranje osobe, najčešće ženske, kao da je objekat. Marta Nusbaum je 1995 godine identifikovala 7 aspekata objektifikacije:
1. instrumentalizacija: tretiranje osobe kao alata za svrhe onoga ko objektifikuje
2. uskraćivanje autonomije: tretiranje osobe kao da ima manjak autonomije i samoopredeljenja
3. inertnost: tretiranje osobe kao da joj nedostaje mogućnost delovanja (agency), a možda i mogućnost akcije
4. razmenljivost: tretiranje osobe kao da može biti zamenjena drugim objektima
5. povredljivost: tretiranje osobe kao da ima manjak telesnog integriteta
6. vlasništvo: tretiranje osobe kao da je vlasništvo nekoga drugog (može se kupiti i prodati)
7. uskraćivanje subjektiviteta: tretiranje osobe kao nekoga čija iskustva ili osećanja (ako ih uopšte imaju) ne treba uzimati u obzir.
Godine 2009 Rej Lengton dodaje još tri aspekta:
8. svođenje na telo: tretiranje osobe kao tela, odnosno delova tela
9: svođenje na izgled: tretiranje osobe primarno na osnovu izgleda, ili toga kako deluju na čula
10: ućutkivanje: tretiranje osobe kao da su neme, kao da nemaju mogućnost govora.
Teško bi bilo reći da je jedan od ovih aspekata važniji od drugih, naročito kada pričamo o tome u teoriji. Međutim, kada pričamo o praksi malo je lakše identifikovati aspekat koji bi možda bio važniji, i to bi bio sedmi aspekat koji navodi Marta Nusbaum. Naravno da je taj aspekat povezan sa drugim aspektima i ima efekta samo u sperzi sa svim drugim aspektima, ali uskraćivenja subjektiviteta znači da se iskustva žena sa objektifikacijom odbacuju kao netačna i/ili nepostojeća. Dakle, jedinim osobama koje mogu da identifikuju i opišu objektifikaciju i kako ona utiče na njihove živote uskraćuje se pravo da je identifikuju i opišu. Sa druge strane insistira se na slušanju glasova žena koje tvrde da njima svakodnevna objektifikacija ne smeta i da čak uživaju u 'pažnji' stranaca, iako te žene čine manjinu. Slično tome je insistiranje na glasovima LGBT osoba koje tvrde da Parada ponosa donosi više zla no dobra.
Jedan od najgorih argumenata koji se navodi kada se povede priča o seksualizaciji i objektifikaciji žena u medijima, naročito u marketingu, je ono što bi se moglo nazvati "tako je jer je tako i stoga tako mora biti", odnosno "tržište to traži". To je takođe jedan od najčešćih argumenata. Paradoks je da taj argument upravo dokazuje da je objektifikacija toliko ukorenjena u društvu da se pritužbe na predstave žena u medijima odbacuju pre nego što se i saslušaju. One nisu subjekti te stoga nemaju prava na mišljenje o tome kako su predstavljene u društvu. Od žena se očekuje da prihvate te predstave, da ih ne dovode u pitanje, odnosno od žena se očekuje da vide sebe onako kako ih mediji predstavljaju - kao ukrase. Ali ne samo to, od žena se očekuje da tu predstavu dožive kao kompliment.
Problem uskraćivanja subjektiviteta je usko povezan sa ućutkivanjem, a to čini rešavanje problema objektifikacije i seksualizacije žena u medijima izuzetno teškim. Ukoliko se povređenima uskraćuje pravo da povredu definišu i o njoj govore skoro je nemoguće prepoznati je kao povredu. Neretko se čuju glasovi muškaraca koji tvrde da bi njima prijalo da na ulici čuju kompliment vezan za izgled, međutim to je nešto što oni jednostavno ne mogu da tvrde. Mi ipak ne živimo u svetu koji muškarce objektifikuje na načine na koje objektifikuje žene. Glorifikacija mišićavog muškog tela je u vezi sa glorifikacijom snage i sposobnosti, odnosno akcije. Muškarci se glorifikuju kao akteri, a ne kao objekti.
Projekat Stop Telling Women to Smile ("Prestanite ženama da govorite da se osmehnu") predstavlja umetničku seriju autorke Tatjane Fazlalizade. Ona je umetnica iz Bruklina i kroz svoj rad se direktno obraća prestupnicima. Njeni portreti žena sa porukama nalaze se na javnim mestima, dajući ženama glas upravo tamo gde im je neophodan.
Drugi projekat posvećen objektifikaciji žena u javnom prostoru i koji je fokusiran na davanje prostora ženama da govore o svojim iskustvima je Everyday Sexism ("Svakodnevni seksizam"). Na blogu i na twitter-u, žene dele svoja iskustva sa objektifikacijom na javnim mestima.
Postoji još mnoštvo projekata pokrenutih od strane žena koji služe otkrivanju objektifikacije i njenih štetnih efekata na živote žena. Jer, naravno, suprotno naslovu (stoga navodnici), objektifikaciju jedino treba tražiti u iskustvu osoba koje su objektifikovane.
1. instrumentalizacija: tretiranje osobe kao alata za svrhe onoga ko objektifikuje
2. uskraćivanje autonomije: tretiranje osobe kao da ima manjak autonomije i samoopredeljenja
3. inertnost: tretiranje osobe kao da joj nedostaje mogućnost delovanja (agency), a možda i mogućnost akcije
4. razmenljivost: tretiranje osobe kao da može biti zamenjena drugim objektima
5. povredljivost: tretiranje osobe kao da ima manjak telesnog integriteta
6. vlasništvo: tretiranje osobe kao da je vlasništvo nekoga drugog (može se kupiti i prodati)
7. uskraćivanje subjektiviteta: tretiranje osobe kao nekoga čija iskustva ili osećanja (ako ih uopšte imaju) ne treba uzimati u obzir.
Godine 2009 Rej Lengton dodaje još tri aspekta:
8. svođenje na telo: tretiranje osobe kao tela, odnosno delova tela
9: svođenje na izgled: tretiranje osobe primarno na osnovu izgleda, ili toga kako deluju na čula
10: ućutkivanje: tretiranje osobe kao da su neme, kao da nemaju mogućnost govora.
Teško bi bilo reći da je jedan od ovih aspekata važniji od drugih, naročito kada pričamo o tome u teoriji. Međutim, kada pričamo o praksi malo je lakše identifikovati aspekat koji bi možda bio važniji, i to bi bio sedmi aspekat koji navodi Marta Nusbaum. Naravno da je taj aspekat povezan sa drugim aspektima i ima efekta samo u sperzi sa svim drugim aspektima, ali uskraćivenja subjektiviteta znači da se iskustva žena sa objektifikacijom odbacuju kao netačna i/ili nepostojeća. Dakle, jedinim osobama koje mogu da identifikuju i opišu objektifikaciju i kako ona utiče na njihove živote uskraćuje se pravo da je identifikuju i opišu. Sa druge strane insistira se na slušanju glasova žena koje tvrde da njima svakodnevna objektifikacija ne smeta i da čak uživaju u 'pažnji' stranaca, iako te žene čine manjinu. Slično tome je insistiranje na glasovima LGBT osoba koje tvrde da Parada ponosa donosi više zla no dobra.
Jedan od najgorih argumenata koji se navodi kada se povede priča o seksualizaciji i objektifikaciji žena u medijima, naročito u marketingu, je ono što bi se moglo nazvati "tako je jer je tako i stoga tako mora biti", odnosno "tržište to traži". To je takođe jedan od najčešćih argumenata. Paradoks je da taj argument upravo dokazuje da je objektifikacija toliko ukorenjena u društvu da se pritužbe na predstave žena u medijima odbacuju pre nego što se i saslušaju. One nisu subjekti te stoga nemaju prava na mišljenje o tome kako su predstavljene u društvu. Od žena se očekuje da prihvate te predstave, da ih ne dovode u pitanje, odnosno od žena se očekuje da vide sebe onako kako ih mediji predstavljaju - kao ukrase. Ali ne samo to, od žena se očekuje da tu predstavu dožive kao kompliment.
Problem uskraćivanja subjektiviteta je usko povezan sa ućutkivanjem, a to čini rešavanje problema objektifikacije i seksualizacije žena u medijima izuzetno teškim. Ukoliko se povređenima uskraćuje pravo da povredu definišu i o njoj govore skoro je nemoguće prepoznati je kao povredu. Neretko se čuju glasovi muškaraca koji tvrde da bi njima prijalo da na ulici čuju kompliment vezan za izgled, međutim to je nešto što oni jednostavno ne mogu da tvrde. Mi ipak ne živimo u svetu koji muškarce objektifikuje na načine na koje objektifikuje žene. Glorifikacija mišićavog muškog tela je u vezi sa glorifikacijom snage i sposobnosti, odnosno akcije. Muškarci se glorifikuju kao akteri, a ne kao objekti.
Projekat Stop Telling Women to Smile ("Prestanite ženama da govorite da se osmehnu") predstavlja umetničku seriju autorke Tatjane Fazlalizade. Ona je umetnica iz Bruklina i kroz svoj rad se direktno obraća prestupnicima. Njeni portreti žena sa porukama nalaze se na javnim mestima, dajući ženama glas upravo tamo gde im je neophodan.
Drugi projekat posvećen objektifikaciji žena u javnom prostoru i koji je fokusiran na davanje prostora ženama da govore o svojim iskustvima je Everyday Sexism ("Svakodnevni seksizam"). Na blogu i na twitter-u, žene dele svoja iskustva sa objektifikacijom na javnim mestima.
Postoji još mnoštvo projekata pokrenutih od strane žena koji služe otkrivanju objektifikacije i njenih štetnih efekata na živote žena. Jer, naravno, suprotno naslovu (stoga navodnici), objektifikaciju jedino treba tražiti u iskustvu osoba koje su objektifikovane.
Nema komentara:
Objavi komentar