25. novembar - Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama

Prenosim saopštenje Mreže ŽENE PROTIV NASILJA:

FEMICID U SRBIJI

01.januar - 21. novembar 2013. godine

Femicid je rodno zasnovano ubistvo, učinjeno nad ženama, devojkama, devojčicama pa i bebama ženskog pola od strane osoba muškog pola. [1]

U Srbiji je od 01. januara do 21. novembra 2013. godine u porodično-partnerskom kontekstu ubijena 41 žena, govore medijski članci koje je analizirala Mreža Žene protiv nasilja. Prošle godine u Srbiji ubijene su 32 žene, 2011. godine 29 žena, a 2010. godine 26 žena. To znači da broj ubijenih žena u porodično partnerskom kontekstu u Srbiji iz godine u godinu raste.

U 2013. godini, kao i predhonih godina, sve ubijene žene su poznavale učinioca, a od toga deset žena ubio je sin, deset suprug, devet partner, tri bivši partner, dve bivši suprug, dve bratanac i dve vanbračni suprug. Jednu ženu ubio je vanbračni partner, jednu unuk i jednu svekar.

Četrnaest žena ubijeno je nožem, dvanaest pištoljem, dve sekirom, dve su udavljene. Jedna žena je pretučena, jedna ubijena lovačkom puškom, a devet žena ubijeno je na druge načine[2].

Dvadeset ubistava desilo se u kući/stanu koji je zajedničko vlasništvo, jedanaest u njenoj kući/stanu, a deset u drugim prostorima[3]

Četiri žene je bila starosti od 18 do 25 godina, četiri starosti od 26 do 35 godina, sedam starosti od 36 do 45 godina i devet starosti od 46 do 55 godina. Pet žena je bilo starosti od 56 do 65 godina, a dvanaest žene su bile starosti preko 65 godina. Pedeset i osam osoba ostalo je bez majke, od toga su 16 maloletna deca.

11 od 41 žene prijavile su nasilje i pre nego što se ubistvo desilo, dok je u ostalim slučajevima nepoznato da li je žena prijavljivala nasilje pre nego što se ubistvo desilo.

Važno je napomenuti da je minimum 41 žena ubijena. Pretpostavljajući da nisu svi slučajevi ubistava dospeli u medije, postoji osnovana sumnja da je ovaj broj i veći. Državne institucije imaju ogromne ingerencije u zaštiti života i bezbednosti građana/-ki. Imajući to u vidu, smatramo da država mora da obezbedi ostvarivanje prava žena i odgovarajućim sredstvima, bez odlaganja, sprovodi politiku sprečavanja, kažnjavanja i iskorenjivanja nasilja prema ženama i njegovog najbrutalnijeg oblika, femicida.

NI JEDNA ŽENA MANJE – NI JEDNA MRTVA VIŠE!

Saopštenje napisala:

Vedrana Lacmanović

Mreža Žene protiv nasilja

Autonomni ženski centar, Beograd

---

[1] Da bi se neko ubistvo okarakterisalo kao femicid učiniocu mora biti relevatan pol žrtve, tj. upravo činjenica da je žrtva žena. Kao takav, femicid je zločin protiv žena, motivisan mržnjom prema ženama, prezirom i osećajem nadmoći, u kom učinilac misli da ima pravo da oduzme život ženi.
[2]Tri žene ubijene su macolom, jedna štapom, jedna oštrim predmetom, jedna metalnom šipkom, jedna motkom, jedna čekićem, a jedna je poilvena lepkom i spaljena.
[3] Ostalih deset žena ubijeno je: dve na ulici, jedna u cvećari u kojoj je radila, jedna u šumi, jedna u poker klubu, jedna u komšijinoj kući, jedna u automobilu, jedna u kući njenog sina, jedna u kući njenih roditelja, jedna u kafiću.

Razgolićeni seksizam medija

Ilustracija uz tekst u Politici
Seksizam u srpskoj politici

Nakon dve nedelje medijske hajke koju je predvodio Blic, Vanja Hadžović je dala ostavku na mesto savetnice u Ministarstvu spoljnih poslova. A sudeći po komentarima na internetu ljudima još uvek nije jasno u čemu je problem.

Pa probajmo još jednom - pitanje njenih kvalifikacija je pokrenuto 10.11.2013. u Blicu, ali nije jasno šta je konkretno bio povod tog pisanja. Piše se kako je ona "najintrigantnija mlada savetnica u Vladi Srbije" ali ostaje nejasno zašto je tako. Piše se kako je završila Megatrend i da je nedavno upisala Diplomatsku akademiju. Takođe se pominje da je na internetu "moguće naći veliki broj vrlo provokativnih fotografija mlade savetnice". Tekst bi trebalo da zvuči neutralno, ali je sasvim jasno da dovodi u pitanje kredibilitet mlade savetnice, ne zna se zbog čega tačno (vraćamo se na ovo nešto kasnije).

"Vest" ubrzo preuzimaju drugi tabloidi, i Vanja Hadžović od mlade savetnice postaje "golišava savetnica" - njen kredibilitet postaje upitan pre svega zbog "vrlo provokativnih fotografija", dok se njeno završavanje neadekvatnog smera na fakultetu, sumnjivog fakulteta, zapošljavanje bez konkursa koristi kao odbrana kada se skrene pažnja da je napadana samo zbog fotografija.

Vratimo se sada na prvi tekst i navode u njemu. Dakle, nije jasno zašto je baš ona, baš Vanja Hadžović najintrigantnija mlada savetnica. Da li je ona jedina zaposlena u Vladi Srbije bez konkursa, ako je tako zašto to ne piše? Da li je ona jedina zaposlena iako njeno obrazovanje ne odgovara u potpunosti zahtevima posla, ako je tako zašto ne piše? Da li je jedina koja je završila Megatrend i zaposlena u Vladi Srbije? Ovo poslednje definitivno ne. Sam Blic je decembra prošle godine pisao o Megatrendizaciji Srbije. Da li je ona jedina koja na privatnom FB nalogu ima fotografije sa plaže u bikiniju? Odgovor na ovo je takođe definitivno ne, ali je ona jedina čije fotografije su objavljene u medijima. I tu se postavlja pitanje - zašto?

Savetnicama se savetuje da od sada nose ovakve kupaće kostime

Ako je zaista problem njena nestručnost, ne bi se morale objavljivati njene fotografije, a svaki tekst o njoj ne bi bio praćen njenim "golišavim" fotografijama. Međutim, upravo tako je bilo. Osim toga, ono što Blic naziva "izuzetno provokativnim fotografijama" jednostavno su fotografije u bikiniju ... na plaži ... kako provokativno.

Priča o "golišavoj savetnici" je trajala dve nedelje i epilog je jedna savetnica manje u Ministarstvu spoljnih poslova. Da li je pokrenuta priča o zapošljavanju kadrova bez konkursa (zaista nemoguće da je ona baš jedna jedina), zapošljavanju nestručnih kadrova, ispitivanju kriterijuma zapošljavanja ne samo u Ministarstvu spoljnih poslova već i u drugim ministarstvima? Naravno da ne. Jer to nije ni bio cilj. 

Dozvolite da vam mensplejnujemo ili Sa'ću ja da ti kažem

Mensplejnovanje, odnosno mansplaining, predstavlja snishodljivo objašnjavanje uz pretpostavku da osoba kojoj se objašnjava nikako ne bi mogla da zna bilo šta o pojmu koji se objašnjava. Kako samo ime nagoveštava, termin najčešće označava objašnjavanje koje muškarci nude ženama. Pojavu je najbolje opisala, iako je nije ona imenovala, Rebeka Solnit u tekstu Muškarci koji objašnjavaju stvari. U tekstu ona opisuje razgovor sa jednim muškarcem, u opuštenoj atmosferi, na zabavi. Trebalo bi naglasiti da je Rebeka Solnit književnica, autorka više knjiga u kojima se bavi raznim temama, od politike preko životne sredine do umetnosti. Njen sagovornik je, kako nam ona kaže "impozantan muškarac koji je zaradio brdo para baveći se advertajzingom ili nečim sličnim."

Razgovor je otpočeo muškarac pitanjem I, čujem da ste napisali par knjiga? da bi nakon njene konstatacije da je u stvari napisala nekoliko knjiga, on upitao o čemu su. Kada je Rebeka Solnit krenula da priča o temi svoje poslednje knjige (u tom trenutku) - Edvard Majbridž i industrijalizacija svakodnevnog života, na sam pomen Majbridža muškarac se ubacuje i kreće da priča o značajnoj knjizi koja je baš te godine izašla na istu temu. Iako je domaćica zabave nekoliko puta pokušala da se ubaci u razgovor i muškarcu ukaže na to da on govori o knjizi svoje sagovornice, muškarac nije odustajao. Bio je ubeđen da on sigurno bolje zna - i to je mensplejning. To nije jednostavno objašnjavanje, niti pak jednostavna ubeđenost da on zna bolje od vas - to je apsolutno neuvažavanje sagovornice do te mere da je neće ni saslušati niti joj dozvoliti da odgovori.

Najgora vrsta mensplejninga je ona koja se tiče svakodnevnog života - sada ćemo vam (ženama) mi (muškarci) objasniti zašto neka pojava nije seksistička i ne treba da vam smeta. Ništa gore od toga. Muškarci koji tvrde da bolje poznaju ženska životna iskustva od samih žena koje ih svakodnevno žive. Ali i ništa češće od toga.

Mensplejning nije nužno vezan za rod, može biti vezan i za rasu, klasu, seksualnu orijentaciju itd.

~ ~ ~ 

Prošle nedelje je Lilly Allen objavila spot za pesmu Hard out here. Nesumnjivo inspirisana (između ostalog i) 'slučajem' Miley Cyrus i Robina Thicka, Lilly Allen pokušava da ukaže na seksizam sveprisutan u muzičkoj industriji. Kažem pokušava, jer, i pored svih kvaliteta koje pesma nesumnjivo ima, ima i jedan ogroman problem - rasizam i seksizam spram žena obojene kože [napomena o ovom terminu kao dodatak na kraju teksta].

Sloboda rodnog govora ili lingvističke frustracije

Kao što će "ruža pod bilo kojim imenom prijatno mirisati" (V.Šekspir, Romeo i Julija, čin II, scena 1), tako će optužba da je nedojebana upućena ženi jednako smrdeti bez obzira kako i ko je uputi. Iako se na prvi pogled čini da je optužiti neku da je nedojebana samo navođenje činjeničnog stanja, a u svrhu rasvetljavanja ponašanja ili izjave, ta optužba je u stvari i vrsta poziva. Ta žena je nedojebana > treba je dojebati (bez obzira na svu besmislenost pojma 'dojebanosti') > treba joj pokazati kako stoje stvari > treba joj pokazati ko je glavni. Jer svemoćni penis će sve izlečiti, od seksualne orijentacije do zahteva da se poštuje slaganje u rodu i broju.

Mene trenutno, zahvaljujući Večernjim novostima i Dragoljubu Petroviću, interesuje veza nedojebanosti i slaganja u rodu i broju.

I kao što rekoh, bez obzira na odabrani izraz, nedojebanost jednako smrdi, mada moram priznati da je jedan lingvista mogao da smisli i poetičniji/bolji/razumljiviji način da preimenuje nedojebanost. "Prestale da se same seksaju" - zvuči kao da su navodno neimenovane frustrirane žene prestale da masturbiraju, pa se onda možemo zapitati odakle lingvisti ta informacija, zašto ga to brine i tako dalje. Sve u svemu nezgrapna fraza nedostojna jednog lingviste - čak bih mogla da kažem da nije u duhu srpskog jezika. Ostavljam mogućnost da je autorka teksta, Jovanka Simić, preuzela na sebe odgovornost da termin koji je lingvista originalno upotrebio pokušala, najbolje što je mogla, da upriliči za novinsko izdanje. Ali za tu tvrdnju nema dokaza, te ostajemo pri tome da je kovanica "frustrirane žene koje su prestale da se same seksaju" delo lingviste Dragoljuba Petrovića.

Malo pre sam pomenula "navodno neimenovane" žene, jer kada priča o ženama koje se bore za rodnu osetljivost jezika svima nam je jasno o kome govori Petrović - to su pre svega lingvistkinje, njegove koleginice, konkretnije Svenka Savić, Marijana Čanak, Veronika Mitro i Gordana Štasni, autorke knjige Rod i jezik. Pre neki dan je u Danas-u objavljen tekst o rodno senzitivnom jeziku i autorka teksta, Marjana Stevanovič, zaključuje

Međutim, ni u akademskoj zajednici, gde bi prvo trebalo, još nije prepoznat značaj takve prakse. U stvari, za ovaj nezgodan jezički problem već je pronađeno rešenje, začuđujuće jednostavno - postojanje diskriminacije u jeziku se prosto negira.

Ali kao što vidimo, nije u pitanju prosto negiranje problema, već se ide i korak dalje. Krijući se iza skuta preminule lingvistkinje Milke Ivić, Dragoljub Petrović protiv rodno senzitivnog jezika ne priča u bilo kakvom kontekstu, već u kontekstu "gušenja srpstva i srpskog jezika". Dakle, nije u pitanju puka negacija, već proglašavanje onih koje se bore za rodno senzitivan jezik gušiteljkama srpstva, ni manje ni više. One se ne ignorišu, one se označavaju za agresorke.

U toj borbi Večernje novosti čine sve što mogu. Objavljuju tekst Žene ruše Hilandar?, čime se nastavlja tema žene koje uništavaju srpstvo, ali zašto ostati na tome? Zašto ne ispoštovati učenje lingviste Dragoljuba Petrovića do kraja...

...ili otići korak dalje i ženama negirati i feminizam. Dakle, ne samo da ženama mesto nije među akademicima, lingvistima, profesorima, hirurzima i svim onim zanimanjima ili pozicijama koja Petroviću ružno zvuče u ženskom rodu, ženama nije mesto ni među aktivistima koji se bore za prava žena.

Simbolično isključivanje žena kroz upotrebu rodno nesenzitivnog jezika možda nije trenutno najvažnije feminističko pitanje kod nas. Ali je ono pitanje koje nam najjasnije pokazuje koliko smo daleko od ravnopravnosti.

Tačan odgovor, nastavak

Nakon lošeg snalaženja u emisiji Buđenje, prilikom najavljivanja ovogodišnjeg Oktobarskog salona, Mia David nudi izvinjenje u emisiji "Život kao takav". Svaka pohvala za Miu David što je javno priznala grešku i ponudila izvinjenje.

[Oko šestog minuta] Vas četiri ste feministkinje i izložba je feministička, i pošto sam ja najavljujući u jednom od programa pre nekoliko dana napravila jedan gaf koji, ili ne znam kako bih rekla, napravila jednu nespretnu konstrukciju, izjavu koja je izazvala jako puno reakcija, ja bih volela da o tome malo pričamo. Mislim prvo bih htela da se izvinim svima koje sam povredila tom svojom izjavom, koja zaista nije bila zlonamerna, i mislim da je jako važno da o tome pričamo, zato što baš ako prihvatimo ideju da izjava nije bila zlonamerna, postavlja se u stvari to pitanje te edukacije svih građana o tome šta je feminizam, šta su u stvari, kako o njemu treba govoriti, šta su mesta koja su bolna, kako da jačamo tu scenu i kako da učinimo da u stvari te teme budu i prisutnije i da u stvari, meni se čini da nedostatak obrazovanja uvek najveći problem. 

Sa Oktobarskog salona

Rebrandiranje feminizma

Milica Jovanović je ljubazno prevela tekst If you're a feminist you'll be called a man-hater. You don't need rebranding autorke Laurie Penny. Hvala Milici i uživajte.

Ako ste feministkinja optužiće vas da mrzite muškarce. 

Nema potrebe da se vi menjate

Niko ne voli feministkinje. Tako makar kažu istraživači sa Univerziteta u Torontu na osnovu studije koja je pokazala da se ljudi i dalje oslanjaju na stereotipe o „tipičnoj” feminističkoj aktivistkinji, uključujući da je „zapuštena“ i da „mrzi muškarce“. Ovi stereotipi izgleda ozbiljno slabe privlačnost borbe za ženska prava kao životnog stila. Feminizam je u haosu i mora da se sredi. Da bi bio „relevantan savremenoj mladoj ženi“ treba da obrije noge i sredi frizuru.

Tako misli i Elle. Magazin za modu i lepotu, istorijski ne naročito bitan priručnik za rodnu revoluciju, ovog meseca je svoj doprinos dao reportažom o „rebrendiranju feminizma“, pozivajući tri advertajzing agencije da doteraju izgled rodnih politika. Rezultat su dijagrami i ružičaste relativizacije kojima se prikrivaju ružne, nezgodne crte ženskog oslobađanja. Takva je, na primer, i reč feminizam koja nekima naročito smeta. Smatraju da bi bilo bolje da dok govorimo o poslu, platama i seksualnom nasilju uzmemo u obzir kako se muškarci osećaju, da ta priča ne zvuči toliko preteće, da bude lepo upakovana; misle da je bolje da govorimo o „ekvalizmu“ (equalism), ako već moramo da govorimo. Oni koji imaju interesa da se status quo održi, više bi voleli da se mlade žene ponašaju onako kako se od njih očekuje – da čine sve oko sebe, uključujući i naše politike, što je moguće lepšim i prijatnijim.

Rebrendiranje feminizma kao poželjnog životnog stila, primamljivog aksesoara, kome je lako prilagoditi se kao detoks dijeti i koji je jednako dobroćudan, nije nova ideja. Niti je Elle prvi modni i lifestyle časopis koji se bavi tim zadatkom. Nažalost, izgleda da nema mnogo toga što bi se u feminizmu moglo „rebrendirati“, a da se ne izgubi njegova suštinska energija, koja je složena, zahtevna i puna pravednog gneva. Možda ga možete lakirati i učiniti seksi, ali vam na kraju postane jasno da se od reči „feminizam“ strepi zato što je to zastrašujuća ideja za svakog ko ima koristi od muških privilegija. Feminizam zahteva od muškaraca da prihvate svet u kome neće imati super poseban tretman samo zato što su rođeni kao muškarci. Nema tog zabavnog fonta koji će ovaj zahtev učiniti prihvatljivijim.

Nisu „savremene mlade žene“ te koje treba uveravati da je feminizam i dalje neophodan i „relevantan“. Tehnološke promene su izazvale pravi cunami aktivizma vezanog za rod i politike, od inicijativa kakve su Unslut projekat i Svakodnevni seksizam (Everyday Sexism) do postepenih kulturoloških promena kao što su burne reakcije na seksualno nasilje u Indiji. U svim tim pokretima, mlade žene predvode front, zajedno sa nešto preostalih borkinja iz starijih generacija koje još nisu iznurene decenijama ismevanja i marginalizacije. Dok modna štampa i industrija lepote i dalje investiraju u predstavu mlade žene kao prilagodljive, pristupačne i beskrajno opsednute potrebom da se dopadne dečacima, žene i devojke u stvarnom svetu bore se protiv kulture koja istrajava u pokušajima da reprezentuje naše želje i rebrendira naše politike kao pufnasti tržišni artikal.

Stereotip o ružnoj, nedojebanoj feminstkinji postoji s dobrim razlogom – to je još uvek najbolja, poslednja linija odbrane od svake žene koja je pomalo preglasna, pomalo previše politizovana. Samo joj reci da je, ako tako nastavi, niko neće voleti. Možda grešim, ali oduvek sam verovala da je smisao feminističke politike – smisao svake radikalne politike – između ostalog i u tome što su neki principi važniji od toga da se dopadne svima, posebno onim muškarcima koji bi radije da se žena tiho osmehuje i nosi dugu kosu.

Rečima stare sifražistkinje i aktivistkinje za ljudska prava, Suzan B Antoni: „Oprezni, pažljivi ljudi koji vode računa o svojoj reputaciji ili društvenom ugledu nikad ne donose promene. Oni koji su istinski predani, spremni su da stanu uz prezrene ideje i njihove zastupnike, bez obzira na posledice.“

Nisam baš stara, ali imam dovoljno godina da primetim da sam muškarcima bivala najprivlačnija upravo u onim periodima života kada sam bila najranjivija, najnemoćnija i najnesigurnija. Periodi u kojima sam najjača i najhrabrija, dani u kojima sam bila najponosnija na svoja postignuća – to je vreme kada su me zvali komplikovanom kučkom. Takav je izbor pred ženama, i danas, kao i bilo kada u istoriji: koliko smo spremne da žrtvujemo da bismo se svidele muškarcima.

Tačan odgovor

Najavljujući ovogodišnji Oktobarski salon u emisiji Buđenje, oko 12tog minuta, Mia David je naišla na sasvim očekivano pitanje - očekivano budući da su na ovogodišnjem Oktobarskom salonu zastupljeni feministički radovi:

Gorica: Uglavnom postoji predrasuda kada se kaže feminizam misli se da su to žene koje mrze muškarce.
Dragan: Da, da, da sto posto.
Mia: Da postoje predrasude...
Dragan: ... i ružne žene.
Gorica: ... da ružne žene koje mrze muškarce.
Mia: ... i da su često lezbejke. Ove su sve žene [učesnice Oktobarskog salona, prim. AJ] nisu ružne, sve su udate, i imaju decu, i kako bih rekla mogu biti svuda oko nas.
Gorica: Jadni njihovi muževi.
Dragan: Da, šta on sve trpi, to mora da su neke šonje.

Svaka feministkinja ili osoba koja pomene feminizam naišla je na ovo "Ali sve feministkinje mrze muškarce, sve su ružne, dlakave i lezbejke". Koren ove predrasude se nalazi u muško-centričnom svetu u kome živimo - ona mora da je feministkinja zato što ni jedan muškarac nije hteo da je oženi pa je sada besna i zato mrzi muškarce, a ni jedan je nije hteo jer je ružna i dlakava i zato sada spava sa ženama. U muško-centričnom svetu "prave lezbejke" ne postoje, postoje samo one koje su na lezbejstvo "primorane" jer ih muškarci ne žele.

U muško-centričnom svetu muškarci su uvek u centru pažnje, uvek imaju svog glasnogovornika, uvek imaju svog predstavnika; uvek se sve vrti oko njih. Uključujući i žene; one se bore za njihovu pažnju. Čim se osa malo izmesti, osete se ugroženim - zato što znaju da ne biti u centru pažnje u svakom trenutku znači biti nevidljiv, tačnije nevidljiva. To znaju jer vide i svesni su (bez obzira na sve) kakav tretman dobijaju one/i koji su označeni kao Druge/i.  

I tu nastaje zabuna i tu se rađa ova predrasuda - feminizam odnosno feministkinje i feministi se ne bore da se svetla pozornice upere u žene, i da se stvori žensko-centričan svet, već se bore za uništavanje sveta u kome jedna grupa ljudi dominira pozornicom. Bore se za svet u kome svaka/o ima jednake mogućnosti.

I to bi bio jedan od mnogih odgovora koji je Mia David mogla da ponudi, međutim, ona se odlučila da podrži predrasudu i da feministkinje koje učestvuju na Oktobarskom salonu "odbrani" time što će ih nasilno vratiti u muško-centričan svet - eto one su lepe, udate, one su majke, dakle privlačne su muškarcima, i stoga su dobre. Ta izjava je za svaku osudu, i Mia David bi morala da ponudi zvanično izvinjenje pre svega organizatorkama - kolektivu Red Min(e)d, kao i učesnicama i učesnicima Oktobarskog salona, a zatim i svim feministkinjama i feministima.

O istoj temi na Ženama sa Interneta.