Te divne, fantastične grudi

Velike, male, okrugle, kruškaste, koje vise ili koje "prkose gravitaciji" (izraz koji se često čuje u filmovima i časopisima, a retko u životu), apsolutno su fascinantne. Hipnotičke, može se reći. Ali nisu sve one fascinantne i hipnotičke, već samo ženske.

Magija

Zašto bi samo ženske grudi imale tu privilegiju i čast (?) da izmamljuju uzdahe, zašto ne pokleknemo kad vidimo muškarca obnaženih grudi u sred leta u gradu. Još bolje pitanje: zašto ženu koja odluči da je letnji dan u gradu previše vruć i skine gornji deo odeće, otkrivajući grudi, treba uhapsiti za egzibicionizam, a muškarca u istom slučaju, ne? Šta obnažene ženske grudi čini tako opasnim da se stalno moraju držati pokrivene?

Ovde se može napraviti paralela sa nošenjem vela kod žena u islamskom svetu. Žensko telo sme da vidi samo njen muž, jer njeno telo pripada njemu. Samim činom gledanja drugi muškarci bi ukaljali dostojanstvo žene. Na Zapadu isto važi za ženske grudi; one su svačije, samo ne ženine. Zato što ona ne raspolaže njima, žena grudi mora držati skrivene i otkrivati ih tek pred 'pravim vlasnicima'. O tome piše Ajris Merion Jang (Iris Marion Young) u eseju 'Osećanje grudi' (Breasted Experience, u zbirci eseja Throwing like a Girl):

Na našem twitter-u toga nema

Žene koje boli k....

Na društvenoj mreži twitter sam pre desetak dana naišla na sledeći tweet osobe iz Srbije:

ne mogu da pričam sa feministkinjama ne mislim da su žene veće žrtve nasilja nego muškarci i boli me kurac za statistiku

Sam po sebi, tweet nije toliko interesantan; feministkinje, iako slabo prisutne u našem društvu izuzetno su omražene, a poricanje nasilja nad ženama je jedna od najustaljenijih metoda koja se koristi da bi se dokazala štetnost feministkinja. Najjednostavnije rečeno, poriče se postojanje problema kojima se feministkinje bave. Dok je kod nas ta praksa tek u začetku, i uglavnom se svodi na članke u novinama (uz poneku knjigu), na Zapadu ona već ima i svoje zvezde koje se skoro isključivo time bave (o nekima od njih sam već pisala).

Bezimene anti-feministkinje

Navedeni tweet je interesantan jer ga je napisala žena.

Možda je do nas?

„Opsednutost fizičkim izgledom u 21. veku polako je počela da poprima pandemijske razmere“ upozorava nas Dana Stanković u tekstu Za prsa ispred drugih (Politika). Dalje nas upozorava da je lepota XXI opasna i plitka i za pozitivan primer se okreće istoriji. „Za razliku od starih Grka (ne Grkinja, prim.aut.), koji su se trudili da naprave ravnotežu između duha i tela, imperativ modernog doba je u atraktivnoj spoljašnosti“ sledeće je upozorenje. Ako bismo uzeli samo te dve rečenice, prve dve rečenice, prva dva pasusa članka (ovde namerno izvučene iz konteksta) mogli bismo da pomislimo da su u XXI veku muškarci pandemijski opsednuti fizičkim izgledom. Kod starih Grka muškarci su predano radili na svom fizičkom izgledu, baveći se raznim sportovima i učestvujući u raznima nadmetanjima kao što su Olimpijske igre (udatim ženama bio je zabranjen pristup; kazna, ukoliko ne ispoštuju ovo pravilo - smrt). U starogrčkom svetu, jedino su se devojčice iz Sparte bavile fizičkim aktivnostima. Takođe, dečaci su išli u škole, devojčice su ’obrazovanje’ dobijale u kući, gde su učene da budu dobre domaćice, odnosno da kuvaju, čiste, tkaju. Dakle, ravnoteža duh-telo kojoj bi da se vrati Dana Stanković, po uzoru na starogrčke primere, odnosila se samo na dečake/muškarce. Ali, možda se i njen tekst bavi praksama ulepšavanja kod muškaraca modernog doba?

Život poslušnih tela

[Za otvaranje bikini sezone, sa sopstvenim dopuštenjem prenosim sopstveni, neznatno izmenjeni tekst, originalno objavljen u Betonu januara 2009. godine]

„Fizički izgled je jedna od naših najvažnijih osobina“ uverava nas Željka Buturović na svom blogu (B92), u postu objavljenom 27. maja 2008, pod nazivom Prava lepota.

Želja da se fizički izgled verno opiše ili prikaže, možda čak i izračuna, praćen je željom za njegovim unapređenjem čiji je krajnji cilj (uvek) lepota. Metode dostizanja krajnjeg cilja su se tokom istorije menjale, kriterijumi koji su determinisali završnu tačku u tom putovanju su takođe trpeli, i još uvek tpre izmene, dok se jedna stvar naizgled ne menja. Lepota, kao čisto fizička osobina, pre svega je vezana za žensko telo. Stoga nije čudno da rasprave i pitanja upravo o tim metodama i kriterijumima neprestano prožimaju feminističku teoriju.

Samo tako, samo tako, to srce želi

Sredinom aprila u Politici je objavljen članak Kazna za bezosećajnost. Članak je napisao njihov redovni saradnik (u rubrikama Život i stil, Ženska strana i u Magazinu), a i naš znanac, psihoterapeut Zoran Milivojević. Sam po sebi, članak je nebitan, skup opštih mesta, ali zato jedna komentatorka govori i više od reči.

Ivana | 

Volim da čitam Milivojevića, jer ne ostaje usko u okvirima psihologije tako da uvek saznam nešto novo a korisno. Sviđa mi se što Ženska strana ne potcenjuje svoje čitateljke, njihovo znanje, obrazovanje, životno iskustvo, kao što rade mnoge novine okrenute ka ženskim čitaocima. Samo tako nastavite.

Zoran Milivojević,
preuzet iz Politike

Da vidimo šta to novo i korisno nudi Milivojević u svojim tekstovima i javnim nastupima:

Fizička kazna je majka svih kazni i ona je jedna od legitimnih vrsta kažnjavanja, ali često grešimo i izjednačavamo je s fizičkim zlostavljanjem. A tu postoji vrlo oštra razlika. Fizička kazna je zasnovana na tome da se kod deteta izazove neprijatnost, odnosno bol, a ne da dođe do nekih povreda. Roditelji koji udare dete to mogu da učine kao gest ljubavi jer do tog deteta im je stalo i oni žele da to dete promeni ponašanje. Ako ne kažnjavate fizički dete onda vas dete ne doživljava kao autoritet. [Da li je batina izašla iz raja, intervju, Politika]

Kafana kod RTS-a [II deo]

[Nastavak post-a Kafana kod RTS-a I deo]

„Dobra stara vremena“ 

Mandić nas uvodi i u drugu problematiku. Nadovezujući se na priču Petra Bokuna o problemu koji je proizišao iz gubitka velikog broja mladića u I svetskom ratu, on daje, iznenađujuće tačnu izjavu o tome kako ljubav, u to vreme, nije bila bitna za brak. Pričom Petra Bokuna, koja je nekim čudom uspela da se završi edipovim kompleksom, nećemo se baviti ovde. Ali šta će zastupnik teze da su sve žene sponzoruše zaključiti o vremenu u kome ljubav nije bila neophodna za brakove? Da je bilo bolje, naravno.

Petar Bokun, edipovac

Kafana kod RTS-a [I deo]

Uđu četiri matora muškarca u studio kod plavuše. Počnu da vode kafanski razgovor. Kraj.

U pitanju je emisija Da, možda, ne emitovana 22. aprila. Tema emisije je postavljena na sledeći način „Kad Srbe duša boli.“ Gosti su bili Zoran Milivojević, psihoterapeut; Petar Bokun, neuropsihijatar, Aleksandar Mandić, reditelj i Mihajlo Pantić, pisac. Autorka i voditeljka, Olivera Kovačević, emisiju otvara govorom:

Mi večeras govorimo o raspetosti u nama, zašto smo i kao narod, a pre svega kao pojedinci raspeti i između čega? Kako naći u stvari tu meru normalnosti kada živite u Srbiji kada ste okruženi sa toliko problema i kako čovek sam u svojoj mikro zajednici da se orijentiše između ljubavi između mržnje poniženja i dostojanstva, odnosno, prvo pitanje koje našim gostima postavljam, zbog čega nas sve duša boli kada nas boli ili zbog čega njih duša boli.

Ako bolje pogledamo goste Olivere Kovačević, možemo da zaključimo jednu od dve stvari: žene ne boli duša (tu se možemo poigravati formulacijom teme emisije, pa zaključiti da žene ili nisu „Srbi“, tj. muškarac pravoslavac, ili nemaju dušu pa i ne može da ih boli, ali da ne komplikujemo stvari), ili, žene ne znaju kako da artikulišu tu bol pa bolje da nam muškarci to objasne. To su jedina dva objašnjenja zašto među gostima nema i neke gošće. Tema je uopštena, navodno se tiče svih nas, zar ne bi bilo najlogičnije imati odnos gostiju 2:2 (ili 3:3, kako god). Ima žena poznatih psihološkinja, rediteljki, spisateljica. Zar nije žena dobila NIN-ovu nagradu za roman 2010 godine (o [ne]kvalitetu dela koje je nagrađeno nećemo ovde; poenta je da joj je nagrada dodeljena i for better or for worse, njen roman se smatra najboljim)?