Zašto ženski naučnik?*

U URL-u mog bloga jednostavno stoji ’naučnik’, međutim, pseudonim kojim se potpisujem kao blogerka glasi ’ženski naučnik’. Zašto dodatni pridev? Da li je za moj posao kao naučnice i kao profesorke prirodnih nauka zaista bitno što sam žena?

U većini slučajeva jeste. Naime, moji razlozi za korišćenje tog nadimka su u početku bili blago cinični. Kolege su me često podsećale, bilo rečima, bilo delima da se razlikujem od „običnih“ (čitaj: muških) naučnika, te sam odlučila da dodam taj pridev kada opisujem sebe.

Čak i danas, razlikovati se na taj način – biti žena u profesiji kojom dominiraju muškarci – često znači da mene i moje koleginice smatraju manje kvalifikovanim od muških kolega. Često su mi govorili da su moja profesionalna dostignuća najverovatnije rezultat mog pola, ne mojih sposobnosti - na primer, rečeno mi je da je univerzitet „morao da zaposli ženu“, da je Nacionalna naučna fondacija (National Science Foundation) „morala da dâ određeni broj grantova ženama“, da je organizacija „morala tu nagradu da dâ ženi“ (jer su zaslužni muškarci dobijali tu nagradu svake godine tokom prošlog veka), ili da su organizatori konferencije „morali da pozovu makar jednu govornicu.“ Neki od ovih „morali su da“ primera su možda tačni, ali u većini slučajeva, u stvari su kvalifikovane žene shvaćene ozbiljno i dozvoljeno im je da dobiju priznanje koje su zaslužile, bez da se previdi njihov doprinos ili da se od njih očekuje više.

Biti žena naučnik je značilo sedenje na sastancima komiteta sa muškarcima koji su verovali da se tu nalaze zahvaljujući svojim intelektualnim darovima i mudrosti, ali da se ja tamo nalazim jer, opet, u komitetu je „morala“ da bude makar jedna žena. To je značilo da me prekidaju u pola rečenice i da se moje ideje ignorišu sve dok slične ideje ne izrazi muškarac.

To je značilo da sam slabije plaćena od muških kolega.

To je značilo da ljudi pretpostavljaju da je serija mojih radova koje sam radila sa određenim muškim kolegom rad studenta (mene) sa mentorom (moj ko-autor).

To je značilo vođenje ovakvih nadrealinih razgovora, najčešće na konferencijama, ali ponekad i sa posetiocima mog departmana:

Muški naučnik (MN), prilikom upoznavanja: Vaš suprug je takođe naučnik.
Ja: Da, to je tačno. On se bavi temama X i Y.
MN: Nisam upoznat sa tim radom, ali znam njegov rad na temama A i B (ubacite tačan opis tema mog istraživanja).
Ja: U stvari, ja radim na tim temama, moj suprug ne. Njegovo prezime je (drugačije prezime od mog).
MN: Nikad nisam čuo za njega. Osoba na koju mislim ima isto prezime kao vi. Mora da je neko drugi u pitanju.
Ja: Ali upravo ste opisali moje istraživanje. Možda mislite na moj rad.
MN: A, ne, siguran sam da je osoba sa istim prezimenom muškarac. Njegov rad je jako poznat i dosta objavljuje. Kada sam čuo vaše ime, pomislio sam da je u pitanju vaš muž.

Istinita priča. U stvari, ja sam ta osoba koja objavljuje dosta radova na teme A i B. Samo što ja nisam muškarac.

Biti profesorka prirodnih nauka, naročito kad sam bila mlađa, značilo je da svaki semestar moram da počnem sa ubeđivanjem studenata da sam „pravi“ profesor i stoga, da ako svoje muške profesore oslovljavaju sa „profesore“ ili „doktore“ mene ne bi trebalo da oslovljavaju sa „gospođo.“ To je značilo stalna susretanja sa postdiplomcima i studentima post-doktorskih studija koji su bili bezobrazno skeptični prema tome da ja mogu da ih naučim bilo čemu interesantnom. Jedna od nezaboravnih zgoda iz vremena kada sam bila asistent je kada mi je prišao student koji je pohađao jedan od mojih kurseva i rekao: „Mi smo istih godina. Zašto se ponašaš kao da znaš više od mene?“

To što sam bila mlada naučnica je značilo da sam bila vređana, da su se ophodili shishodljivo prema meni, i da su me zabrinjavajuće često intenzivno kritikovali. U nekoliko slučajeva, to je značilo i da su me fizički i verbalno zlostavljali muškarci koji nisu bili u stanju da se prema ženi ophode kao kolege.

Kako sam starila i postajala sve afirmisanija kao naučnica, ti incidenti su se proređivali, ali nisu u potpunosti prestali čak i sada kada dublje zalazim u 40-te. Ne tako davno, pre nekoliko godina, rečeno mi je da sam „previše mlada“ za odgovoran posao koji su prethodno, mnogo puta, obavljali muškarci mojih godina ili čak i mlađi. Kolega koji je 4 meseca stariji od mene, i koji je doktorirao iste godine kad i ja, bio je okarakterisan kao dovoljno star za posao, dok sam ja bila „previše mlada.“

Da li me sve ovo ljuti? Da, ali ja ne provodim dane izgarajući od netrpeljivosti i gorčine, iščekujući sledeću uvredu ili omalovažavanje. Ja volim svoj posao i prilično sam dobra – i u istraživačkom delu i u predavačkom – i to ispunjava većinu mojih dana pozitivnim iskustvima koja zesenjuju neprijatne susrete sa seksizmom. Poniženja su povremeno bila neizdrživa, ali nikada nisu prevagnula nad odličnim aspektima koji su deo moje profesije.

Na svom blogu u 80% slučajeva pišem o opštim akademskim pitanjima i sopstvenim profesorskim iskustvima, specifično, iskustvima profesorke prirodnih nauka. U ostalih 20% slučajeva, gde pišem o pitanjima vezanim za „žene u nauci“ ili o sopstvenim iskustvima kao naučnice, imam dva cilja, da dam sebi oduška (da se žalim, besnim, da svetu pretim virtuelnom pesnicom) i da obavestim čitaoce o tome kako je biti profesorka prirodnih nauka – o dobrom i o lošem.

Možda te lične priče pomognu drugima koje prolaze kroz slična iskustva; možda su te priče depresivne jer pokazuju da i relativno uspešna, sredovečna profesorka prirodnih nauka još uvek mora da se nosi sa seksizmom.

Kada pišem o tim pitanjima, dobijem mnoge pozitivne, ali i neprijateljski nastrojene komentare i i-mejl poruke, u nekim od tih poruka piše da su žene koje mrze muškarce, kao što sam ja, uzrok seksizma. Iako neki od mojih čitalaca ne žele da trošim prostor na te neprijateljske i apsurdne komentare, ja ih sve objavljujem, osim onih najvulgarnijih i najopasnijih, jer upravo oni, mnogo moćnije od mojih malih anegdota, pokazuju sa čime se mi žene svakodnevno susrećemo. Jedina tema koja izaziva toliko strasti i besa kao što je tema „žene u nauci“ jeste novac.

Bez obzira što se u zadnjih desetak godina broj studentkinja na prirodnim naukama stalno povećavao, uznemirijuće je da u mojoj profesiji, mojoj specijalnosti, na mom univerzitetu, i na mom departmanu nema više žena. Pročitala sam mnoge skorašnje izveštaje – čini se da se svake godine izda neki novi – koji su pokušali da kvantifikuju i objasne neprisustvo žena u određenim naučnim oblastima, inžinjerstvu i matematici. Znam da su razlozi za neprestanu slabu zastupljenost žena u nauci, kao i načini za rešavanje tog problema, mnogi i kompleksni.

Nisam sigurna zašto sam ovde, a mnoge druge žene koje imaju slične ili superiornije veštine i naučne interese, nisu. Ne uklapam se u stereotip neudate, bezdetne monomanijakinje, koja je uspela u karijeri samo zato što se ponašala kao muškarac. Udata sam, imam dete, i nisam preterano agresivna (iako znam da budem asertivna, što je zgodna osobina).

Ipak, evo me: pomalo retka zver – profesorka prirodnih nauka sa karijerom na istaknutom istraživačkom univerzitetu, sa željom da ne budem toliko „drugačija“ od većine profesora prirodnih nauka. Ali ja još uvek uživam u svom poslu i odlučna sam u reklamiranju svoje različitosti ukoliko to može da pomogne da se poveća, na neki način, svest o veličini problema, i samim tim pomogne da se ovaj reši.

[Original teksta, naslovljen "Why 'Female' Science Professor?" možete naći OVDE]

* U engleskom jeziku imenice nemaju rod, te je naslov ovog teksta u originalu sledeći „Why ’Female’ Science Professor?“. U ovom prevodu ja ću pratiti gramatiku engleskog jezika, jer u suprotnom veći deo teksta ne bi imao smisla.