Ove godine je usvojena nacionalna strategija koja ima za cilj veću zaštitu žena od nasilja u porodici. U godini u kojoj je ta strategija usvojena u zemlji u kojoj je usvojena (da ne bude zabune, u pitanju je Srbija) beleži se neverovatan porast slučajeva ubistava u nasilju u porodici. Većim delom su žrtve žene, međutim bilo je i nekoliko slučajeva gde su žrtve bili muški partneri. Poslednji slučaj koji je okupirao pažnju medija desio se u Kuršumliji.
Svega ovoga ne bi bilo…?
Početkom septembra, u centru Kuršumlije, ubijena je Zorica Šejić. Ubio ju je bivši suprug Jugoslav Šejić, koji je nakon što je pucao u bivšu suprugu pokušao samoubistvo. Na žalost, ova vest se po mnogo čemu ne razlikuje mnogo od vesti koje smo čitali od početka godine i ona je još jednom demonstrirala koliko malo pažnje država u stvari poklanja problemu porodičnog nasilja.
U ovom konkretnom slučaju preko medija smo saznali da je žrtva tokom poslednjih godinu dana bivšeg supruga tri puta zbog pretnji prijavila policiji. Pretio je njoj lično, ali je takođe pretio da će baciti bombu na kuću njenih roditelja u kojoj je Zorica živela. U Blic-u smo mogli da saznamo da je „…Zoričina prijava protiv muža, inače vojnika po ugovoru u 301. jedinici skladišnog bataljona Centralne logističke baze, još je u tužilaštvu, koje nije znalo u kojem pravcu da sprovede istragu…“ Takođe smo saznali „…da protiv Šejića nisu preduzete ozbiljne mere, jer je radio u Vojsci Srbije i nije imao problema sa zakonom…“ U Večernjim novostima je objavljena izjava sestre žrtve koja je navela da je ubica imao problema sa alkoholom. Pored ovoga, u Press-u smo saznali da je „… ovaj profesionalni vojnik … već duže vreme imao psihičke probleme, kao posledicu učešća u ratnim dejstvima tokom NATO bombardovanja na Kosovu i Metohiji…“ Zašto je do ovog ubistva došlo i da li će neko iz vojske, policije ili pravosuđa preuzeti odgovornost za ove propuste?
Lako je doneti strategiju, ali ako ne postoji volja da se strategija i sprovede ona ostaje samo mrtvo slovo na papiru, a broj žrtava porodičnog nasilja nastavlja da raste iz dana u dan.
Preko preče, naokolo bliže
O ovom slučaju je dosta pisano po medijima, a ja ću sada da se osvrnem na jedan blog post. Milan Jovanović, poznatiji kao Strongman, na svom blogu (deo B92) napisao je povodom ovog slučaja post naslovljen Nismo svi Brankica, i u njemu je uspeo i da promaši temu i da kaže ono što bi trebalo da se kaže.
Nezadovoljstvo zbog neadekvatnih mera policije i sudstva u slučaju Zorice Šajić, Strongman je suprotstavio reagovanju policije i sudstva u slučaju pretnji upućenih Brankici Stanković, autorki Insajdera. I u tome je Strogman promašio temu. Ova dva slučaja nisu ista, i imaju samo jednu sličnost: pretnje su upućene ženskoj osobi. Dok je u slučaju Brankice Stanković pretnja došla od grupa koje su poznate po nasilju, imaju policijske dosijee i još bitnije, pretnja je izrečena javno (pred kamerama), u slučaju Zorice Šejić pretnje nisu došle pred svedocima (ili bar nisu bile snimljene), i osoba koja je pretila nije imala policijski dosije. Osim toga, slučaj Zorice Šejić spada u slučajeve nasilja u porodici, što ga čini delikatnijim od slučaja pretnji upućenih javnoj ličnosti. Naravno, da je policija ili pravosuđe odradilo svoj posao kako treba, odnosno da su preduzeli ozbiljne mere, verovatno bi došli do saznanja zbog kojih bi Jugoslav Šejić, ako ništa drugo, bio suspendovan sa radnog mesta na kome ima pristup oružju.
Paradoksalno, u istom delu gde greši, Strongman je izuzetno u pravu:
Ova dva slučaja ne mogu da se uporede na tom nivou, ali iz slučaja Brankice Stanković (koji se i pored pritiska javnosti i medija ipak razvlačio po sudovima) novinari i javne ličnosti bi mogle da nauče nešto. Bez obzira na sve, još uvek imaju određenu moć. A upravo ta moć je potrebna da bi se izvršio pritisak na pravosuđe i policiju da nacionalnu strategiju za zaštitu žena od nasilja koju su sami doneli, počnu da shvataju ozbiljno.
U Srbiji je problem porodičnog nasilja u poslednjih godinu dana poprimio alarmantne razmere. Uvek je teško pisati o tome bez da se pomenu promene do kojih treba doći da bi se krenulo sa njegovim rešavanjem. Može da se priča o pravljenju jedinstvene baze podataka, o edukaciji policije, o saradnji institucija, ali sve to predstavlja tek deo drugog koraka. Prvi korak mora da bude obelodanjivanje problema. Ukoliko kao društvo negiramo da problem postoji, nikada ga nećemo rešiti.
U tom smislu, Strongman-ov post postaje izuzetno bitan. I ne samo taj. U postu koji je prethodio ovom, Strongman piše o porodičnom nasilju, i nadam se da će nastaviti da piše o toj temi. Javne ličnosti imaju moć da skrenu pažnju na problem, i da pomognu u njegovom obelodanjivanju. Naravno, ne možemo da očekujemo od njih mnogo više od toga, a ne bi ni trebalo. Novinari su ti koji imaju moć da upru prstom u odgovorne. Oni imaju moć da postave pitanja i zahtevaju odgovore. Na žalost, novinari se obično opredele za jednostavno navođenje činjenica, bez da postave i najjednostavnije pitanje - "Zašto". U slučaju Zorice Šajić navodi se da je ubica imao problema sa alkoholom, a nigde se ne postavlja pitanje zašto je alkoholičar radio na mestu na kome je imao pristup oružju. Ne postavlja se pitanje zašto policija to nije uzela u obzir. Ne postavlja se pitanje kome je od nadležnih promaklo da je vojnik napustio stražarsko mesto, i tako dalje. Bezbroj pitanja koja nisu postavljena i slučaj čiji epilog skoro sigurno nećemo saznati.
Kad neke stvari postanu (dovoljno) javne, pritisak javnosti čini svoje i na njih se mora reagovati. A za to nema potrebe da se usvaja nacionalna strategija. Dovoljno je da novinari na kratko odustanu od senzacionalizma i da jedan slučaj otprate od početka do kraja.
Svega ovoga ne bi bilo…?
Početkom septembra, u centru Kuršumlije, ubijena je Zorica Šejić. Ubio ju je bivši suprug Jugoslav Šejić, koji je nakon što je pucao u bivšu suprugu pokušao samoubistvo. Na žalost, ova vest se po mnogo čemu ne razlikuje mnogo od vesti koje smo čitali od početka godine i ona je još jednom demonstrirala koliko malo pažnje država u stvari poklanja problemu porodičnog nasilja.
 |
| Nasilje ne prolazi samo od sebe |
U ovom konkretnom slučaju preko medija smo saznali da je žrtva tokom poslednjih godinu dana bivšeg supruga tri puta zbog pretnji prijavila policiji. Pretio je njoj lično, ali je takođe pretio da će baciti bombu na kuću njenih roditelja u kojoj je Zorica živela. U Blic-u smo mogli da saznamo da je „…Zoričina prijava protiv muža, inače vojnika po ugovoru u 301. jedinici skladišnog bataljona Centralne logističke baze, još je u tužilaštvu, koje nije znalo u kojem pravcu da sprovede istragu…“ Takođe smo saznali „…da protiv Šejića nisu preduzete ozbiljne mere, jer je radio u Vojsci Srbije i nije imao problema sa zakonom…“ U Večernjim novostima je objavljena izjava sestre žrtve koja je navela da je ubica imao problema sa alkoholom. Pored ovoga, u Press-u smo saznali da je „… ovaj profesionalni vojnik … već duže vreme imao psihičke probleme, kao posledicu učešća u ratnim dejstvima tokom NATO bombardovanja na Kosovu i Metohiji…“ Zašto je do ovog ubistva došlo i da li će neko iz vojske, policije ili pravosuđa preuzeti odgovornost za ove propuste?
Lako je doneti strategiju, ali ako ne postoji volja da se strategija i sprovede ona ostaje samo mrtvo slovo na papiru, a broj žrtava porodičnog nasilja nastavlja da raste iz dana u dan.
Preko preče, naokolo bliže
O ovom slučaju je dosta pisano po medijima, a ja ću sada da se osvrnem na jedan blog post. Milan Jovanović, poznatiji kao Strongman, na svom blogu (deo B92) napisao je povodom ovog slučaja post naslovljen Nismo svi Brankica, i u njemu je uspeo i da promaši temu i da kaže ono što bi trebalo da se kaže.
 |
| Izuzetno javna pretnja Brankici Stanković |
Paradoksalno, u istom delu gde greši, Strongman je izuzetno u pravu:
Postoji slučaj kada su i policija i sud zdušno reagovali ali tada su im jaja bila pritegnuta ogromin pritiskom javnosti i medija. Jeste, reč je o Brankici Stanković.
Zorica nije imala sreće da je Brankica i za neki dan će joj rodbina davat prvu subotu.
Sedma rupa na svirali sila
U Srbiji je problem porodičnog nasilja u poslednjih godinu dana poprimio alarmantne razmere. Uvek je teško pisati o tome bez da se pomenu promene do kojih treba doći da bi se krenulo sa njegovim rešavanjem. Može da se priča o pravljenju jedinstvene baze podataka, o edukaciji policije, o saradnji institucija, ali sve to predstavlja tek deo drugog koraka. Prvi korak mora da bude obelodanjivanje problema. Ukoliko kao društvo negiramo da problem postoji, nikada ga nećemo rešiti.
U tom smislu, Strongman-ov post postaje izuzetno bitan. I ne samo taj. U postu koji je prethodio ovom, Strongman piše o porodičnom nasilju, i nadam se da će nastaviti da piše o toj temi. Javne ličnosti imaju moć da skrenu pažnju na problem, i da pomognu u njegovom obelodanjivanju. Naravno, ne možemo da očekujemo od njih mnogo više od toga, a ne bi ni trebalo. Novinari su ti koji imaju moć da upru prstom u odgovorne. Oni imaju moć da postave pitanja i zahtevaju odgovore. Na žalost, novinari se obično opredele za jednostavno navođenje činjenica, bez da postave i najjednostavnije pitanje - "Zašto". U slučaju Zorice Šajić navodi se da je ubica imao problema sa alkoholom, a nigde se ne postavlja pitanje zašto je alkoholičar radio na mestu na kome je imao pristup oružju. Ne postavlja se pitanje zašto policija to nije uzela u obzir. Ne postavlja se pitanje kome je od nadležnih promaklo da je vojnik napustio stražarsko mesto, i tako dalje. Bezbroj pitanja koja nisu postavljena i slučaj čiji epilog skoro sigurno nećemo saznati.
~~~
Kad neke stvari postanu (dovoljno) javne, pritisak javnosti čini svoje i na njih se mora reagovati. A za to nema potrebe da se usvaja nacionalna strategija. Dovoljno je da novinari na kratko odustanu od senzacionalizma i da jedan slučaj otprate od početka do kraja.
Nema komentara:
Objavi komentar