Ne postoji „muška“ i „ženska“ matematička sposobnost

[prevod teksta There really is no difference between men and women’s math abilities]

http://xkcd.com/385/

Dugostojeći je mit o postojanju polnog jaza u vezi sa matematičkim dostignućima, po kome postoji osnovna biološka razlika u načinima na koji polovi prilaze matematici. Ta tvrdnja je izuzetno kontroverzna i često diskreditovana. A sada, nova studija ju je u potpunosti osporila. 

Do sada je možda postojao delić statističkih podataka koji bi poduprli postojanje ovog polnog jaza – doduše ništa previše uverljivo, ali sasvim dovoljno da sama ideja ne bi mogla da bude odbačena u potpunosti. Dok su mnogi koji su se bavili ovim pitanjem ukazivali na kulturološke ili društvene razloge za zaostajanje devojčica za dečacima u matematičkim dostignućima, još uvek je ostajalo prostora i za biološke teorije.

Najpoznatija od ovih je „hipoteza o većoj muškoj varijabilnosti“, po kojoj sposobnosti muškaraca imaju veći opseg od sposobnosti žena, što znači da će biti više muškaraca na ekstremima spektra, dobrom i lošem. Godine 2005, tadašnji predsednik Harvarda Leri Samers (Larry Summers) u kontroverznoj izjavi predložio je tu hipotezu kao moguće objašnjenje za mali broj čuvenih matematičarki, i to je bio jedan od dvanaestak faktora koji su ga na kraju koštali posla.

Sada, istraživači Dženet Merc (Janet Mertz) sa Univerziteta u Viskonsinu – Medison i Džonatan Kejn (Jonathan Kane) sa Univerziteta u Viskonsinu – Vajtvoter sproveli su najiscrpnije do sada istraživanje o matematičkim sposobnostima. Sakupili su podatke iz 86 različitih zemalja. Mnoge od tih zemalja ranije nisu imale pouzdane podatke o matematičkim dostignućima tako da je proširivanje baze podataka omogućilo mnogo jaču kros kulturnu analizu. I, šta su našli?

Pre svega, u mnogim zemljama polni jaz uopšte ne postoji na prosečnim ili na visokim nivoima dostignuća. U nekim zemljama, uključujući tu i SAD, polni jaz postoji, ali taj jaz se znatno smanjio poslednjih decenija, i rezultati nekih testova pokazuju da su Američke devojčice već dostigle svoje vršnjake.

Istraživači su analizirali određeni broj mladih ljudi sa izuzetno velikim matematičkim sposobnostima – naime, one koji su dobili 700 ili više poena na matematičkom delu SAT (testovi za prijem na koledž) pre navršene 13te godine. Godine 1970. je odnos dečaka prema devojčicama bio 13 prema 1, dok je danas taj odnos 3 prema 1, i nastavlja da opada. Slično tome, dok je u SAD-u 60tih godina samo 5% doktorskih diploma iz matematike dodeljeno ženama, danas je ta brojka oko 30%.

Sva ova otkrića ukazuju na to da su prividni polni jazovi samo neslaganja u obrazovanju i kulturološkim očekivanjima, a ne dokazi dubljih bioloških mehanizama. Ukoliko zaista postoji „matematički gen“ ili nešto slično tome što muškarci imaju, a dečaci nemaju, jednostavno ne bismo primećivali tolike promene tokom vremena ili u različitim zemljama, od kojih u mnogima nije primetan polni jaz.

A šta je sa hipotezom o većoj varijabilnosti kod muškaraca? Pa, može se naći mali broj dokaza koji podupiru ovu hipotezu – pod uslovom da pažljivo izaberete zemlje koje ćete analizirati. Kejn i Merc su uporedili varijabilnost muških i ženskih rezultata iz matematike u različitim zemljama i pronašli da je odnos varijabilnosti na Tajvanu 1.31, što znači da tamošnji dečaci zaista imaju znatno veću varijabilnost od devojčica.

Međutim, taj odnos u Maroku je 1.00, što znači da tamo nema apsolutno nikakve razlike u varijabilnosti među polovima. Možemo da odemo i korak dalje i da pogledamo stanje u Tunisu, gde je odnos 0.91, što u stvari znači da tamo devojčice pokazuju veću varijabilnost. Da bi ova teza bila tačna, veća varijabilnost dečaka bi morala da postoji u svim zemljama – činjenica da odnosi toliko variraju znači da su oni rezultat različitih kulturoloških faktora, ili su nasumične neobjašnjive varijacije.

Merc i Kejn su takođe uspeli da opovrgnu i niz drugih hipoteza o matematičkim sposobnostima, na primer „hipotezu o jedno-polnoj učionici“ i „hipotezu o muslimanskoj kulturi“, koje je zastupao autor knjige Freakonomics Stiven Levit (Steven Levitt). Ideja iza ovih hipoteza je da rodna nejednakost koja postoji u mnogim muslimanskim zemljama u stvari može biti korisna za devojčice; možda zato što se one obrazuju u polno-odvojenim učionicama i od toga imaju nekakve koristi.

To je interesantna, kontra-intuitivna ideja; međutim, po svemu sudeći, u potpunosti je pogrešna. Autori su, nakon bližeg analiziranja podataka došli do zaključka da su devojčice u ovim jedno-polnim učionicama ipak imale jako slabe rezultate. Dečaci iz ovih zemalja, kao što su Bahrein i Oman, imali su još gore rezultate, ali Kejn to objašnjava činjenicom da mnogi od njih pohađaju verske škole u kojima se malo polaže na matematiku.

Takođe, na devojčice koje imaju loše rezultate se vrši pritisak da napuste školu tako da se one i ne pojavljuju u statistikama, što lažno naduvava sveukupne rezultate devojčica. Stvar je u tome, kaže Kejn, da ovi različiti rezultati ne ukazuju na to da devojčice bolje rade u jedno-polnim učionicama niti ukazuje na karakteristike muslimanske kulture kao takve – tačnije je da ovi rezultati nastaju usled društvenih faktora u određenom broju zemalja, i da su jedno-polne učionice samo varijabla koja unosi pometnju.

I zaista, Merc i Kejn su uspeli da dokažu upravo suprotno od tvrdnji ovih hipoteza: opšte je pravilo da veća rodna jednakost ne samo da uklanja polni jaz već dovodi do sveukupnog poboljšanja rezultata. Konkretno, zemlje u kojima žene u velikom broju učestvuju na tržištu rada, i imaju plate slične muškarcima, obično imaju najbolje rezultate iz oblasti matematike. Istraživači komentarišu ovo otkriće:

Kejn: „Našli smo da su dečaci – kao i devojčice – bolji iz oblasti matematike ukoliko su odgajani u zemljama gde je ženska jednakost na većem nivou, i to je novi i značajan nalaz. Ima smisla da kada su žene obrazovanije i imaju dobre prihode, da su rezultati iz oblasti matematike njihove dece, oba pola, bolji.“

Merc: „Mnogi veruju da je rodna jednakost igra u kojoj neko mora da izgubi da bi neko dobio: Ukoliko se ženama da više, muškarcima će ostati manje. Naši rezultati ukazuju na to da je rodna jednakost, bar što se tiče matematičkih dostignuća, igra u kojoj svi dobijaju.“

Što se tiče predloga za uklanjanje polnog jaza i opšteg poboljšanja matematičkih rezultata, Merc kaže da su rezultati studije ukazuju da jedno-polne učionice nisu rešenje. Umesto toga, istraživači ukazuju na jedno prilično zdravo-razumsko rešenje: povećajte broj nastavnika matematike u nižim i višim razredima srednjih škola, smanjite broj dece koja žive u siromaštvu, i preduzmite korake za smanjenje rodne nejednakosti.

Sve to možda zvuči prilično jasno, ali u tome i jeste suština – to nema veze sa korišćenjem trikova ili stvaranjem savršenih uslova kako bi se aktivirala skrivena dečja matematička sposobnost. Kako Merc objašnjava, sve to ima veze sa kulturom, a ne biologijom:

Ni jedan od zaključaka do kojih smo došli ne ukazuje da je urođena biološka razlika između polova razlog za polni jaz u matematičkim dostignućima, na bilo kom nivou. Čak, ove velike međunarodne studije snažno ukazuju na to da je matematičko-polni jaz, gde se može primetiti, rezultat socio-kulturoloških faktora koji se razlikuju od države do države, a ti faktori se mogu menjati.