Od 28. februara do 9. marta ove godine, dnevne novine Blic su objavljivale seriju tekstova bombastično nazvanu "Borba polova u Srbiji". Tekstovi su pisani "na osnovu najnovijih statističkih podataka i istraživanja," a "sve ove teme, za čitaoce 'Blica' komentarišu i objašnjavaju brojni sagovornici, sociolozi, demografi, psoholozi, genetičari..."
Pre nego što pređemo na same tekstove da kažemo koju i o naslovu samog serijala. "Borba polova" je fraza koja se odomaćila i često se koristi upravo za ovakve tekstove - koji bi trebalo da, uz minimalne komentare, prenesu statističke podatke. Međutim, ta fraza daje najrečitiji komentar od svih. Odnos polova se sagledava kao borba, a u takvim okvirima nužno postoji pobednik/ca i gubitnik/ca. Dakle, ukoliko statistički podaci pokazuju da devojčice i devojke bolje prolaze u školama, to nužno znači da dečaci i mladići gube bitku u školskim klupama i iz toga se mora zaključiti da je neophodna reforma školstva kako bi se postigla/održala ravnopravnost. Međutim, da li se time zaista zagovara ravnopravnost? Ostanimo sa primerom školstva. Statistički podaci koji se navode ukazuju na brojčano stanje. Na primer, navede se da danas devojke čine 56% diplomiranih na određenom univerzitetu ili u određenoj zemlji (izmišljeni podaci). To se uporedi sa ranijim godinama i primeti se da broj devojaka koje završavaju fakultete raste, dok broj momaka opada. Iz toga se zaključi da školski sistem favorizuje devojčice/devojke odnosno da neguje i da je prilagođen je 'ženskim sposobnostima'. Naravno, nakon toga sledi zaključak da se vodi rat protiv dečaka.
Pre svega, osnova tih pretpostavki je da se dečaci suštinski razlikuju od devojčica, odnosno da su devojčice mirnije, vrednije, dok su dečaci aktivniji, teže im je da skoncentrišu, teže im je da sede na jednom mestu. Te pretpostavke su rezultat (ali i uzrok) načina na koji se dečaci i devojčice vaspitavaju od malih nogu (kod dečaka se hvali akcija, a kod devojčica pasivnost), a koji su, pak, rezultat najstarije patrijarhalne dogme: muško = aktivno; žensko = pasivno. Zatim, ni jedan statistički podatak sam po sebi ništa ne kazuje. Ukoliko se ne uzme u obzir kontekst (prostorni, istorijski itd. već u zavisnosti od podatka) statistika nam malo toga može reći. Naime, što se tiče obrazovanja, mora se uzeti u obzir da devojke i žene tek u poslednjih pedesetak godina više ulaze u sfere višeg i visokog obrazovanja, i stoga ne čudi da njihov broj stalno raste. I na kraju, ravnopravnost ne znači da treba da postoji jednak broj dečaka i devojčica odnosno muškaraca i žena u obrazovanju, politici ili u pozorištu. Ravnopravnost bi trebalo da označava postojanje jednakih mogućnosti za sve. Međutim, kada se odnos polova stavi u okvir borbe, i kada se dođe do zaključka da dečaci/muškarci gube tu borbu, zagovaranje ravnopravnosti se svede na očuvanje status quo-a i, eventualno, vraćanje nekoliko koraka unazad.
 |
| ...ali ne taj status quo... |
Prva dva teksta u serijalu posvećena su dužini života; prvi je naslovljen "Muškarci žive kraće zato što teže podnose poraze!", a drugi "Muškarci najduže žive u Žitorađi, a žene u Svrljigu". U prvom tekstu autorka, Vesna Marić Brajović, i stručnjaci između ostalog navode i sledeće:
Dakle, sklonost alkoholu, neumerenoj i lošoj ishrani, pušenju (nije mi baš jasno uključivanje kocke na ovaj spisak - možda ima veze sa nasiljem ili stresom, ali ne bih da nagađam) sve to ne utiče toliko na dužinu života koliko genetika. Majka priroda je (prirodno?) na ženskoj strani i tu nema pomoći. Možda bismo je prevarili ako bismo krenuli da vaspitavamo dečake da ne treba da udovolje svakom svom telesnom hiru? Jer to očigledno funkcioniše kod devojčica.Muškarci su više skloni alkoholu, neumerenoj i lošoj ishrani, pušenju i kocki, što bitno utiče na obolevanje, a samim time i na dužinu njihovog života.- S druge strane, smrtnost na porođaju drastično je opala posle Drugog svetskog rata, žene ne rađaju više po osmoro i više dece, što je uticalo na to da budu zdravije i samim tim dugovečnije. Ne može se reći da su ratovi i veliki broj poginulih mladih muškaraca uticali na pad prosečne starosti muškaraca. Žene jednostavno žive duže jer se genetski razlikuju od muškaraca, tako je svuda u sveti - objašnjava Nikitović.
Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut, navodi da na dužinu života muškarca utiču prvenstveno fiziološki faktori, odnosno testosteron je faktor rizika za oboljenja srca i krvnih sudova.- Muškarci su često manje emocionalno pismeni od žena, što znači da teže prepoznaju i da neoadekvatno ispoljavaju i koriste emocije. Zato su češće skloni psihosomatskim bolestima, a takođe je to i razlog zašto teže podnose stres. U današnje vreme i muškarac i žena obezbeđuju egzistenciju, iako se tradicionalno od muškarca to više očekuje. Ali žene su veštije u savladavanju emocija, a samim tim i stresa i raznih promena koje život sa sobom nosi. One takođe imaju veći dijapazon uloga u životu nego muškarci, pa kada jednu od njih izgube kao što je posao, mogu lakše da se okrenu onim drugim, da budu samo majke, supruge, domaćice - kaže Bubera.
 |
| Genetika |
Drugi tekst je skup statistika i jednostavno nudi informacije o dužini životnog veka širom Srbije. Oba teksta su, kao i svi tekstovi u serijalu, praćena izjavama poznatih o muško - ženskim odnosima. Nakon prvog teksta data su mišljenja Rade Đuričin i Cuneta Gojkovića, a nakon drugog teksta Aje Jung i Raše Popova. Svakako najzanimljivija je izjava Aje Jung:
Bilo bi bez veze da kažem da u današnje vreme nema mnogo džentlmena jer nema ni mnogo dama.Ova rečenica bi se mogla uzeti kao lajt-motiv cele ove serije tekstova. Kakvi god odnosi polova (mada u prva dva teksta, kao i u većini ostalih malo se govori o odnosima), žene su krive.
U sledećem nastavku, borba zahvata brak.
Nema komentara:
Objavi komentar