Apstinencija od dihotomije

Knjiga Mit o čistoti Džesike Valenti (Purity Myth, Jessica Valenti) bavi se trendom povezivanja morala žena sa njihovom seksualnošću. Valenti ovu pojavu sagledava kroz analizu ’pokreta nevinosti’ kako ga ona naziva. Taj pokret je prisutan u školama, preko seksualnog obrazovanja kome je jedino dozvoljeno da propoveda apstinenciju, preko medija, koji podižu paniku oko devojaka koje su izuzetno seksualne/seksualizovane, sve do zakonodavstava koje priznaje samo ’nevine’ žrtve. Povrede koje nastaju usled održavanja i insistiranja na modelu ponašanja svetica/kurva su najprimetnije kada se pogleda odnos prema ženama žrtvama nasilja.

Širom Sjedinjenih država, veliki broj silovanja i slučajeva nasilja nad ženama prolazi nekažnjeno i ostaje neprimećeno. Jedna od šest žena će tokom svog života biti žrtva seksualnog napada; četiri puta je veća verovatnoća da će žtva napada biti mlada žena. Ali umesto da ove statistike i ove strašne priče budu skandali na nacionalnom nivou, i umesto da se mediji i vlada mobilišu oko epidemije nasilja sa kojom se žene suočavaju, reakcija je u najvećem broju slučajeva tišina – ili, još gore, optuživanje.

Nadali bismo se da su dani optuživanja žrtve i određivanja šta može da prođe kao silovanje davna prošlost. Međutim, danas su pogrešno usmerena krivica i apologije silovanja još i gore – jer bi trebalo da znamo bolje. Pre više od trideset godina, feministkinje su se borile da na nacionalnom nivou osvetle problem nasilja nad ženama. Imali smo pristup knjigama kao što su Protiv naše volje: muškarci, žene i silovanje, Suzan Brounmiler (Against Our Will: Men, Women, and Rape, Susan Brownmiller); videli smo usvajanje ligislative, kao što je revolucionarni akt Nasilje nad ženama (Violence Against Women Act), koji je milione dolara fondova dodelio sigurnim kućama i službama koje opslužuju žrtve seksualnih napada; gledali smo Optuženu (The Accused) i desetine drugih filmova i televizijskih serija o tome kako silovanje nije krivica žene.

Ali mit o seksualnoj čistoti još uvek suvereno vlada, i on u velikoj meri utiče na način na koji američko društvo razmišlja o nasilju nad ženama. Sve dok se za žene pretpostavlja da su „čiste“, i sve dok se naša moralnost definiše našom seksualnošću, seksualno nasilje nad nama će i dalje biti i prihvaćeno i očekivano. 

Količini nasilja nad ženama naravno doprinosi i poruka koja se šalje muškarcima. Polazeći od dve reklame, za Milwaukee Best beer i Snickers, u kojima se ismevaju ’ženskasti’ muškarci, Valenti dolazi do sledećeg zaključka: 

Poruka je jasna: da bi osoba bila muškarac, ta osoba po svaku cenu ne sme da bude ženstvena. U stvari, najbolji način da se bude muškarac, je da se jednostavno ne bude žena. Negativna definicija muškosti nije ograničena na reklame, naravno – ona je svuda prisutna. Prisutna je u američkoj politici: kandidati koji se na fotografijama predstavljaju u lovačkim pozama i ponižavaju protivkandidate nazivajući ih „seka persama“. Ona je u pop-kulturi: televizija, filmovi, muzika, i, da, reklame prikazuju „prave“ muškarce kao one koji odbacuju ženskost, a poniziti muškarca je jednostavno - dovoljno je obući ga u haljinu i nazvati ga Bambi. I, možda najviše od svega, ugrađena je u mit o seksualnoj čistoti, koji je zasnovan na tradicionalnim rodnim ulogama u kojima su muškarci „muškarci“, žene čedne, a hijerarhija zasnovana na rodu je suštinska.

Strah da će se biti ženstven – nešto što Stiven Dž. Dukat, autor knjige Faktor mekušca: rodni jazovi, sveti ratovi, i politika anksiozne muškosti (The Whimp Factor: Gender Gaps, Holy Wars and the Politics of Anxious Masculinity, Stephen J. Ducat), naziva „femifobijom“ – osnova je za trenutno američko shvatanje muškosti.

„Za mnoge muškarce, muškost je teško osvojeno, a dragoceno i krhko psihološko dostignuće koje stalno mora biti dokazivano i branjeno. Naočigled su spoljašnji faktori oni od kojih dolazi najveća pretnja ... stvarna pretnja koju mnogi muškarci osećaju je ona nesvesna, unutrašnja: osećaj da nisu „pravi“ muškarci.“

Dukat, koji je takođe i psihoterapeut, smatra da su i za femifobiju i mušku amksioznost oko toga da li su „muževni“ na pravi način zaslužni kako naša maskulinizovana politička klima tako i činjenica da neki muškarci ne mogu da održe intimne veze, i što su opsednuti time da u vezi budu dominantni.

„Problem je psihološka cena razvijanja muškog identiteta u kulturi koja ponižava žensko i insistira na tome da granice između muškog i ženskog ostanu jasne i neprobojne,“ piše Dukat.

Taj psihološki strah tera mnoge muškarace da napadaju žensko – bilo da je to ismevanje feminiziranih gej muškaraca, bilo da je ulaganje posebnih napora da dokažu svoju muškost, ili jednostavno napadanje samih žena.

U Srbiji se mit o čistoti kroz školstvo ne manifestuje na tako otvoren način; mi čak i nemamo seksualno obrazovanje (pa makar i zastupalo apstinenciju). Tome služe mediji. Oni spremno učestvuju u održavanju i podgrevanju dihotomije kurva/svetica, povremeno podižući moralnu paniku oko oskudno odevenih devojčica u školskim klupama. Naravno to nije slučaj samo za izveštaje vezane za školstvo. U medijima ne nedostaje i negativne definicije muškosti (muško je ono što nije žensko). A povrede nastale od toga, kao i nezainteresovanost pravosuđa da se pravim problemima (nasilje nad ženama) bavi na adekvatan način, takođe možemo pratiti u medijima.