Šta devojke vole?

Ako je verovati tekstu na četvrtoj strani jučerašnjih (24.07.2012) niških Narodnih novina devojke vole decu, dok mladići vole - čipove. U pitanju je članak o tek završenom upisu na fakultete, koji je i ove godine u Nišu prošao bez previše iznenađenja. Devojke su se i ove godine pretežno opredeljivale za humanističke nauke, dok su mladići dominirali na tehničkim fakultetima. Šta na to imaju da kažu zaposleni na Mašinskom fakultetu u Nišu (napomena, nije navedeno koji zaposleni, da li su u pitanju pomoćni radnici, asistenti, predavači, prodekani, dekan; mi to ne možemo da znamo):

Tehničke nauke su teške, zahtevaju više rada i zalaganja, ali to ne znači da devojke ne mogu da ih savladaju.

Čemu ovo "ali"? Ako devojke mogu da ih savladaju, "ali" postaje apsolutno besmisleno i služi samo da bi se stereotip naveo i u istoj rečenici pobio. Odnosno, ne pobio, već da bi se naveli izuzeci koji dokazuju pravilo:

Šta više, kod nas su upravo one među najboljim studentima, ali se teže odlučuju da upišu mašinstvo. 

Zaposleni na Mašinskom daje i procenu zašto je tako.

Jedan od razloga je i to što moraju da razmišljaju o budućnosti. Mada sa tehničkim fakultetom imaju veću prolaznost u inostranstvu, one su uvek svesne i odricanja koje ih čeka zbog toga, ali i činjenice da kao inženjeri moraju da rade i na terenu, a to znači više odsustvovanja od kuće. Po prirodi stvari one su te koje brinu o deci.

Zaposleni na Mašinskom fakultetu ne greši. To jeste jedan od razloga zašto devojke ne upisuju tehničke fakultete. Takođe niko ne spori činjenicu da devojke zaista više upisuju humanistiku dok su mladići brojniji na tehničkim fakultetima. Zabrinjavajuće je što se niko ne pita zašto je tako, odnosno niko ne dovodi u pitanje "prirodu stvari".

Radna grupa formirana prošle godine kako bi proučila stereotipe u udžbenicima za osnovne i srednje škole došla je do sledećeg zaključka (vezano za rodne stereotipe):

Iako je broj ženske i muške dece koja pohađaju osnovnu školu približno jednak, u udžbenicima koji bi trebalo da na rodno osetljiv i nediskriminativan način predstavljaju svu decu, analiza pokazuje brojčanu nesrazmeru. Tako, recimo, u udžbeniku za prirodu i društvo za treći razred, ženski likovi se javljaju u 48, a muški u 80 slučajeva. Ukoliko se prikazuje zanimanje, žene su najzastupljenije u stereotipnim ulogama - vaspitačice, učiteljice i medicinske sestre, dok su poljoprivrednici i predstavnici drugih profesija su po pravilu muškarci.

Da li se zaista može reći da devojke biraju humanističke nauke, a mladići biraju tehničke nauke? Pitanje nije jednostavno i ne može se na njega odmahnuti glavom i reći "tako je zbog prirode stvari". Pitanje koje bi trebalo postaviti zaposlenima na Mašinskom fakultetu je Šta ste uradili da biste privukli devojke da upišu vaš fakultet. Poznato je da Mašinskom večito nedostaju studenti; kako nikome nije palo na pamet da taj nedostatak popune tako što će privući devojke?

Isto pitanje, samo za mladiće, trebalo bi postaviti dekanu Filozofskog fakulteta. Evo šta dekan, Goran Maksimović, poznat po jednom uzbuđenju ovog upisnog roka, aferi Karleuša, a manje poznat kao apologeta Ratka Mladića (beseda povodom Vidovdana 2012 u Eparhiji niškoj), ima da kaže na temu odnosa mladića i devojaka na Filozofskom fakultetu u Nišu:

Osim na studijskoj grupi za istoriju gde je oko 30 odsto momaka, na ostalim studijskim grupama decenijama unazad je više devojaka... Nekako po prirodi stvari su filološki departmani feminizirani, nekako su više ženski. Uglavnom na 50 mesta dođe po pet dečaka. Tehničke nauke su oduvek smatrane grubim naukama, nekako više za dečake, ali to više, u savremenim uslovima života ne mora da znači da devojke ne mogu da studiraju i tehniku.

Dakle, devojke mogu na tehničke fakultete, a mladići, da li oni mogu na "feminizirane" departmane? Pre svega, jako je uznemirujuće što dekan, inače "srpski istoričar književnosti, književni kritičar, antologičar" ne upotrebljava reč feminiziran na pravi način. Mi samo možemo da pretpostavimo da je hteo da kaže da na tim departmanima dominiraju žene, međutim feminiziran ne znači to. Takođe, zašto se osvrće na tehničke fakultete, a ne na sopstveni fakultet? Zašto se u savremenim uslovima života mladići ne mogu više okretati humanistici na isti način na koji se devojke mogu okretati tehničkim naukama? Da li je i to pitanje "prirode stvari"? Zar njemu nije u interesu da privuče studente na svoj fakultet?

Sve su to pitanja koja bi trebalo da dobiju odgovore. Međutim, šta očekivati od novinara(ke?) V.Petrović koji u članku između ostalog navodi:

Jan Komenski je muškarac pa, opet najznačajniji je pedagog 17. veka koji je postavio osnove ovoj nauci. Nije mu smetalo da se bavi pedagogijom i pored toga što je pripadnik jačeg pola.

kao i:

U tom smislu se, izgleda, ništa već decenijama ne menja ma koliko pripadnice lepšeg pola insistirale na jednakosti sa muškarcima.

i varijacija na istu ovu temu kao zaključak članka:

Podela na muške i ženske profesije odavno je ukinuta, ali većina ne misli tako. I pored svih insistiranja na ravnopravnosti, žene se uglavnom opredeljuju za zanimanja koja ih mnogo ne odvajaju od porodice.

Završiću citatom iz članka Blaming Women's Choices for the Gender Pay Gap koji se bavi nejednakim platama muškaraca i žena, koji odgovara na poslednje dve primedbe (ako se mogu tako nazvati) novinara V.P., kao i zaposlenima na Mašinskom fakultetu i dekanu Maksimoviću:

Korišćenje 'izbora' kako bi se opisali ishodi ženskih karijera prećutno ignoriše mnoga suptilna ograničenja koja utiču na takve odluke. Od detinjstva pa nadalje, gledamo medije koji češće prikazuju muškarce u profesionalnim zanimanjima i u rodno-stereotipnim poslovima. Istraživači su, ne iznenađujuće, pronašli da što više deca gledaju TV, to lakše prihvataju rodne stereotipe u vezi sa zanimanjima. Zašto je prihvatanje rodnih stereotipa bitno? Rodno stereotipne poruke o određenim veštinama (npr, "muškarci su u proseku bolji u ovome od žena") smanjuje uverenje žena u sopstvenu sposobnost - čak i kada imaju rezultate na istom nivou kao i njihove muške kolege. U takvim situacijama, smanjeno pouzdanje žena u sopstvene mogućnosti se prenosi na neodlučnost da streme za karijerom koja zahteva takve sposobnosti.

...

Pojedinačne žene ponekad mogu da izbegnu efekte rodnog jaza tako što će načiniti određene izbore, kao što su izbor zanimanja gde dominiraju muškarci, više radnih sati, izbegavanje roditeljstva. Međutim, ovi izbori se dešavaju u okruženju koje obiluje suptilnim seksizmom i diskriminacijom: postoji više prepreka za žene nego za muškarce što se tiče određenih izbora, i posledice nekih izbora su zapanjujuće različite za muškarce i žene.

Štaviše, ova pojedinačna rešenja nemaju uticaja na nivou društva; ona deluju jedino ukoliko žene koje ih sprovode ostanu u manjini. Na primer, ukoliko bi većina žena počela da se bavi poslovima u kojima ternutno dominiraju muškarci, sve ukazuje na to da bi se plate za ta zanimanja smanjile. Ali, time što čine da je teško ići protiv glavnog toka, sile diskriminacije obezbeđuju da većina žena ne počne da se bavi tim zanimanjima. I sve dok nekoliko žena može da pređe preko prepreka, održava se iluzija da bi to mogla i bilo koja žena - to je samo stvar slobodnog izbora. Međutim, izbori žena neće biti slobodni sve dok njihove sposobnosti i njihov rad nisu jednako vrednovani kao i muški, i sve dok muškarci i žene ne snose iste posledice za izbore u oblasti rada i porodice.