Oblačenje ženskosti i muškosti - plavo i roze

Danas je skoro nezamislivo da ne možemo na prvi pogled da odredimo pola male bebe ili deteta. Primeri u kojima roditelji odlučuju da decu, do određenih godina, odgajaju što rodno-neutralnije, prepričavaju se kao horor-priče, odnosno dokazi da je "feminizam otišao predaleko". Kako dete može da odrasta a da ne zna svoj pol/rod od malena? Kako će to uticati na detetov razvoj? Koliko će pogubno biti? pitanja su koja mogu često da se čuju, međutim, jako retko se postavljaju pitanja - Da li je uvek bilo tako? Da li smo uvek mogli da znamo pol/rod deteta odnosno bebe na prvi pogled? Odgovor je jednostavno - ne. Američka istoričarka Džo B. Paoleti se više decenija bavila odevanjem beba i dece i kako je rod deteta uticao, ili ne, na način odevanja. Sledi prevod teksta 

Kada su devojčice počele da nose roze?

FDR, 1884.

Mali Frenklin Delano Ruzvelt sedi na stoličici, bela suknjica nežno raširena preko krila, ruke čvrsto drže šešir ukrašen perjem. Kosa do ramena i svečane cipelice sa kopčom upotpunjuju izgled.

Danas bi nam takva fotografija bila uznemirujuća, međutim društvene norme na snazi 1884 godine, kada je FDR sa dve i po godine fotografisan, nametale su da dečaci nose haljinice do šeste ili sedme godine, kada im je po prvi put i skraćivana kosa. Frenklinova odeća je smatrana rodno-neutralnom.

Međutim, ljudi danas jednostavno moraju na prvi pogled da znaju pol bebe ili deteta, kaže Džo Paoleti, istoričarka na Univerzitetu u Merilendu i autorka knjige Roze i plavo: raspoznavanje dečaka i devojčica u Americi, koja će biti objavljena kasnije ove godine (2011, prim. prev.). Stoga na primer vidimo roze traku na ćelavoj glavici male devojčice.

Zašto se stil dečije odeće tako dramatično promenio? Kako smo došli do dva „tima“ – dečaci u plavim i devojčice u roze dresovima?

„U stvari to je priča o tome šta se desilo sa neutralnom odećom“, kaže Paoleti, koja je 30 godina istraživala značenje dečije odeće. Vekovima su, kaže ona, deca nosila nežne bele haljinice do šeste godine. „Ono što je nekada bila stvar praktičnosti – obučete bebu u belu haljinu i pelene; beli pamuk može da se iskuvava – postala je stvar ’O Bože, ukoliko obučem svoje dete u pogrešnu stvar, postaće perveznjak/inja’“ kaže Paoleti.

Put ka rodno-određenoj odeći nije bio ni brz ni pravolinijski. Roze i plava su postale boje za bebe kada i druge pastelne boje, sredinom 19tog veka, međutim te dve boje nisu viđene kao označitelji roda do neposredno pred Prvi svetski rat – i čak i tada, popularnoj kulturi je trebalo vremena da tačno odredi stvari.

Na primer, u članku iz juna 1918 godine iz trgovačke publikacije Earnshaw's Infants' Department piše „Opšte prihvaćeno pravilo je da je roze za dečake, a plavo za devojčice. Roze kao određenija i jača boja prikladnija je za dečaka, dok je plava, koja je nežnija i delikatnija, lepša za devojčice.“ Drugi izvori su tvrdili da je plava bolja za plavuše, roze za brinete; ili plava za bebe sa plavim očima, roze za bebe sa braon očima, navodi Paoleti.

Time magizin je 1927 objavio grafikon na kome su prikazane prikladne boje za devojčice i dečake, kako su ih prikazivale vodeće prodavnice u SADu. U Bostonu, Filene’s je predložio roditeljima da dečake oblače u roze. Isto je predložio i Best & Co. u Nju Jorku, Halle’s u Klivlendu i Marshall Field u Čikagu.

Današnji dominantan kolorit nije ustanovljen do 40tih godina 20 veka, i rezultat je interpretacije preferenci Amerikanaca od strane proizvođača i prodavaca. „Moglo je da bude i suprotno“, kaže Paoleti.

Dakle deca baby-boom generacije su odrasla u rodno-određenoj odeći. Dečaci su se oblačili kao njihovi očevi, devojčice kao njihove majke. Devojčice su morale da nose haljine u školu, iako je bilo prihvatljivo da za igru nose manje kitnjasti stil i muškaračastu odeću.

Šabloni za šivenje dečije odeće
1970

Kada je pokret za ženska prava stigao 60tih godina, sa svojom porukom protiv ženstvenosti i mode, uniseks izgled je postao popularan – ali skroz suprotan od onog iz vremena malog Frenklina Ruzvelta. Sada su male devojčice nosile odeću muškog – ili makar neženstvenog – stila, lišene naznaka o rodu. Paoleti je našla da tokom 70tih, katalog Sears-a dve pune godine nije prikazivao malo dete u roze odeći.

„Feministkinje su smatrale da se devojčice i preko odeće uvlače u podređene uloge namenjene ženama“ kaže Paoleti. „’Ako devojčice više oblačimo kao dečake, a manje kao nakinđurene devojčice imaće više opcija i osećaće se slobodnijim da budu aktivne.’“

Džon Mani, istraživač seksualnog identiteta u bolnici Džons Hopkins u Baltimoru, tvrdio je da se rod primarno uči kroz društvene i nagoveštaje iz okoline. „Sedamdesetih godina je ovo bila jedna od glavnih pokretačkih snaga argumenta da veći uticaj ima ’odgoj a ne priroda,’“ kaže Paoleti.

Rodno-neutralna odeća je ostala popularna sve do negde oko 1985. Paoleti se seća te godine jer je ta godina bila tačno između rođenja njene dece, devojčice 1982 i dečaka 1986 godine. „Odjednom nije bila u pitanju samo plava benkica; bila je plava benkica sa medom koji drži loptu,“ kaže Paoleti. Pelene za jednokratnu upotrebu su proizvođene u roze i plavoj boji.

Prenatalno testiranje je dosta uticalo na promenu. Budući roditelji su saznavali pol svog nerođenog deteta i onda su kupovali robu za „devojčicu“ ili „dečaka“. („Što je odeća individualiziranija, to može bolje da proda“, kaže Paoleti.) Pomama za roze stvarima se proširila od spavaćica i posteljine za krevece do krupnih stavki kao što su kolica, sedišta za automobile i slično. Dobrostojeći roditelji su mogli da urede sobu za prvo dete, devojčicu, a zatim krenu iz početka kada je sledeće dete dečak.

Paoleti nagoveštava da su neke mlade majke koje su odrasle tokom 80tih lišene roze stvari, čipke, duge kose i Barbika, odbacile uniseks izgled za sopstvene ćerke. „I kad su feministkinje, one na te stvari gledaju drugačije nego baby boom feministkinje,“ kaže ona. „One misle da čak i ako njihova ćerka želi da bude hirurškinja, nama ničeg lošeg u tome da bude izuzetno ženstvena hirurškinja.“

Još jedan bitan faktor je bio porast konzumerizma među decom poslednjih decenija. Prema ekspertima za razvoj dece, deca tek postaju svesna svog roda negde između 3 i 4te godine, a ne shvataju ga u potpunosti do 6 ili 7me godine. Međutim, u to isto vreme, deca su subjekti sofisticiranih i nametljivih reklama koje imaju tendenciju da podržavaju društvene konvencije. „I tako ona misle, na primer, da duga kosa i haljina nekoga čine ženskim,“ kaže Paoleti. „Jako su zainteresovana – i jako su istrajna u onome što im se sviđa i što im se ne sviđa.“

Brat i sestra, 1905

Dok je istraživala i pisala svoju knjigu, Paoleti kaže da je stalno razmišljala o roditeljima dece koja se ne uklapaju u rodne uloge: da li bi trebalo da oblače svoju decu kako bi se uklopila, ili bi trebalo da im dozvole da se izraze kroz svoju odeću? „Jedna stvar koju sada mogu da kažem je da mi se ne sviđa baš previše binarnost rodova – ideja da postoje izuzetno muževne i ženstvene stvari. Gubitak neutralne odeće je nešto o čemu bi ljudi trbalo više da razmišljaju. I sada takođe postoji sve veća potražnja za neutralnom odećom za bebe i malu decu.“

„Postoji cela zajednica roditalja koji se bore sa time da ’Moj sin zaista ne želi da nosi dečačku odeću, više voli odeću za devojčice.’“ Ona se nada da će deo publike koja će čitati njenu knjigu biti i ljudi koji rod proučavaju klinički. Svet mode je možda decu podelio na roze i plavi tabor, ali u svetu individua, ništa nije crno-belo.

BONUS, doba današnje:

Devojčica se buni protiv nametnutih podela na igračke za devojčice i dečake: