Ko je pravi?

Zahvaljujući anonimnom komentatoru/ki saznala sam ko stoji iza organizacije skupa o kome sam pisala u prethodnom postu. U pitanju je kampanja "Budi muško" koju sprovodi Centar E8. Krenimo od pozitivnog.

Kampanja je namenjena "mladićima, srednjoškolcima, na formiranju stavova i ponašanja koji podržavaju rodno ravnopravne društvene norme, zdrave životne stilove i protive se nasilnom ponašanju prema zajednici, ženama i svojim vršnjacima." Ovo je fantastična poruka i srednjoškolski uzrast je dobra polazna tačka. Nadam se da će u sledećim godinama proširiti kampanju i obratiti se i dečacima osnovnoškolskog uzrasta. Nikada nije previše rano da se nauči da nasilje nije način za rešavanje problema. Ono što je jako dobro u kampanji je što uči dečake i mladiće kako bi oni to znanje preneli svojim vršnjacima. Uticaj vršnjaka se stalno zanemaruje, a taj uticaj može biti presudan. Ukoliko vaše ponašanje nije prihvatljivo vašim vršnjacima ubrzo će i vama postati neprihvatljivo. Ima još mnogo toga pozitivnog u ovoj kampanji, ali ja bih se sad osvrnula i na jedan negativan aspekt.

Sam naslov kampanje bi trebalo da nam ukaže da je jedna od njihovih težnji da se promeni značenje izraza "budi muško". Te ako trenutno taj izraz znači - "Budi snažan" ili "Ne pokazuj emocije", da bi u budućnosti trebalo da znači "Budi saosećajan", "Pokaži emocije". Nema ničeg lošeg u toj nameri, osim jedne stvari. Problem sa izrazom "Budi muško" nije samo u tom najbanalnijem značenju, odnosno u onome šta se tu podrazumeva da su osobine muškarca. Problem je u tome što se ta poruka često upućuje i ženama, nagoveštavajući da je 'biti muško' = ' 'biti dobar/a'. Promena značenja izraza "Budi muško" bez promene odnosa društva prema 'ženskom' ("Nemoj da se ponašaš k'o žena/baba/tetka" ima negativno značenje, dok se "Budi žensko" govori samo ženama i samo kada ona treba da se vrati u pasivnu, žensku ulogu - 'budi nežna', 'budi lepa', i sl.) ne bi mnogo promenila stvari.

Iako se kasnije pokazalo da ovo nije zaista citat Igi Popa ipak mislim da ova fotografija i citat govore dosta:

"Nije me sramota da se obučem 'kao žena'
jer ne smatram da je sramotno biti žena."

Sličnu poruku je poslao i komičar Edi Izard. Naime on često nastupa obučen u suknje, nosi cipele sa štiklama, našminkan je. Gostujući kod Krega Kilborna, voditelj je konstatovao: "Nastupaš u ženskoj odeći" na šta je Edi Izard odgovorio: "To nije ženska odeća, to je moja odeća. Platio sam je svojim novcem".

Nije sramota biti slab ili zaplakati jednostavno zato što je to sramota - to je sramota zato što se ta ponašanja vezuju za ženskost i označena su kao ženska ponašanja. A kada se među pozitivnim porukama kao što je na primer "Muško - ženska prijateljstva postoje" nađe i blago agresivna poruka "Plaćajte malo vi nama pića" opet se priča okreće na mi protiv njih, gde su te druge - žene.

U okviru ove kampanje od prošle godine se dodeljuje i nagrada "Pravi muškarac", i tu nailazimo na sledeći problem. Da bi postojao pravi muškarac mora postojati i onaj ko to nije, lažni (loš) muškarac, a upravo ta dihotomija je ono protiv čega bi ova kampanja trebalo da ustane. Ta dihotomija pravi / lažni muškarci je ono što dovodi do povećanja nasilja. Šta mislite kako će reagovati neko kada mu kažete da on nije pravi muškarac zato što nikada nije zaplakao? Problem je kada se stvari postave tako da je sam identitet pojedinca ugrožen, jer će on osetiti potrebu da ga (identitet) na svaki način odbrani. Ne postoji samo jedan pravi način da se bude muškarac i to se mora stalno ponavljati. Nije dovoljno nabrajati pozitivne osobine koje navodno krase pravog muškarca. To mnoge ostavlja van definicije, time ih čineći ranjivim.  

Zašto je toliko bitno obraćati pažnju na sve moguće detalje kada se rade ovakve kampanje? Ponoviću, ukoliko se pogrešno identifikuje uzrok problema nećete moći da ga rešite. Čak, možete da dovedete do produbljivanja problema, a to smo videli u komentarima na fotografiju sa skupa "Budi muško".

Ne verujem da bi ovi mladići pozitivno reagovali kada biste im rekli da nisu pravi muškarci ako su nasilni prema ženama. 

Pogrešna adresa

Krećemo od screen-shot-a

Tu se nalaze sve informacije koje imam o ovom skupu, i na osnovu ove slike i komentara koji se nalaze ispod nje pokušaću da dođem do nekih zaključaka o tome sa kojim problemima se muškarci suočavaju u Srbiji danas, koga krive za to i kako bi se trebalo nositi sa tim problemima.

Fotografiju je postavila devojka i naslovila ju je "stop nasilju nad muškarcima". Ništa loše sa tom porukom, mada je malo nedorečena (vratićemo se na ovo). Jedini način da zaključimo kome se obraća ovaj skup, odnosno kome je upućena poruka "stop nasilju nad muškarcima", je na osnovu transparenata koje drže učesnici skupa. Pogledajmo prvo transparente koji se nalaze s desne strane fotografije.

2 + 2 = matematika nije dovoljna za razumevanje društvenih pojava

Pre nešto više od godinu dana objavila sam prevod teksta pod nazivom Ne postoji "muška" i "ženska" matematička sposobnost. Taj tekst predstavlja prikaz iscrpnog istraživanja koje pokazuje kako razlike u matematičkim rezultatima dečaka i devojčica faktički ne postoje (globalno gledano).

Ponavljam ilustraciju
http://xkcd.com/385/

U intervjuu objavljenom na sajtu Blica (u okviru Blic TVa) direktor Matematičke gimnazije u Beogradu Srđan Ognjanović izjavio je sledeće:

Teško je reći zašto su muškarci bolji matematičari i to me intrigira već 40 godina. Ne samo u matematici, već i u drugim prirodnim naukama muškarci su dominantni, tako je bilo kroz istoriju, a tako je i sada. Ima i žena naučnica i koje su sjajne u matematici, ali to je zanemarljiv broj - kaže Ognjanović, i dodaje kako se to ranije tumačilo nekim istorijskim relacijama kada su žene bile predodređene da budu majke i domaćice, što danas nije slučaj.

U blagu odbranu direktora Ognjanovića, on nije tek tako izjavio ovo. Postavljeno mu je pitanje "Zašto su muškarci bolji matematičari od žena?" i on je na to pitanje odgovorio. To naravno ne umanjuje problematičnost tog stava kada ga izriče direktor matematičke gimnazije, osoba koja je ranije radila sa decom kao profesor matematike. Time se dovodi u pitanje njegova kompetentnost za obavljanje posla direktora gimnazije. Kako tretira devojke koje upišu tu gimnaziju? Da li ih nepotrebno kažnjava? Da li ih ne šalje na takmičenja? Da li je tokom profesorskih dana više nagrađivao dečake? Ali to nisu pitanja kojima ja mogu da se bavim. To su pitanja kojima bi trebalo da se bavi prosvetna inspekcija (mada su šanse da se tako nešto desi manje od šansi da Srđan Ognjanović promeni stav o matematičarkama).

Bilo bi interesantno saznati kako se došlo do toga da intervju sa direktorom matematičke gimnazije otpočne pitanjem "Zašto su muškarci bolji matematičari od žena?" Kako je moguće da se to smatra pitanjem koje se treba postaviti osobi koja se bavi obrazovanjem muške, ali i ženske dece? Kako će učenice te gimnazije reagovati kada vide ovaj intervju? A kako učenici? Da li će zadirkivati drugarice iz razreda? Da li je novinarki i urednicima Blica to uopšte palo na pamet, ili su kao i uvek izabrali put kojim se uvek ide, put popločan stereotipima?

1.4 dete

2.4 deteta je britanski sitkom popularan 90tih godina. Naslov predstavlja broj dece u prosečnoj britanskoj porodici u to vreme i samim time bi trebalo da nam ukaže da se serija bavi običnom, prosečnom porodicom. Naravno, kako to biva u sitkomima dogodovštine te porodice deluju smešno upravo zbog svega što im se dešava, a ne spada u domen prosečnosti.

Kada se u Srbiji govori o prosečnom broju decu, skoro uvek se govori o broju dece po ženi. Naravno, to je samo jedan od načina da se o toj temi razgovara, i sasvim validan način, međutim kada je u pitanju reproduktivno zdravlje, po pisanju medija bi moglo da se zaključi da je u Srbiji došlo do nekog neverovatnog otkrića i da muškarci nisu neophodni za reprodukciju. Ali Srbija teško da je utopija feministkinja od slame.

Prenoseći vest iz Večernjih novina na sajtu B92 može se pročitati:

Već dve godine ona iznosi 2,8 pobačaja po ženi, dok je stopa rađanja tek 1,4 deteta po ženi.

Po ovoj neslavnoj statistici dospeli smo u sam evropski vrh.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Dr Milan Jovanović Batut, skoro polovina žena koja se odluči za prekid neželjene trudnoće u najplodnijem je dobu - između 25. i 34. godine. Njih je 48,5 odsto, dok je onih mlađih od 20 godina 3,8 odsto. 

Najveći broj abortusa zabeležen je kod žena koje već imaju dvoje dece (36,3 odsto). Udeo onih koje nemaju decu kreće se oko 27 odsto, prenose Novosti. 

Dakle, abortuse u najvećem broju koriste žene koje već imaju decu, ili se nalaze u godinama kada bi se očekivalo da mogu da se staraju o deci. Zatim nailazimo na sledeće podatke:

Rezultati istraživanja Instituta društvenih nauka i Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Dr Vukan Čupić još su mračniji: oko 90 odsto žena koje namerno prekidaju trudnoću stare su između 20 i 40 godina, više od 90 odsto je udato, a 80 odsto već ima jedno ili dvoje dece.

Samo u državnim bolnicama u 2011. obavljeno je 21.154 prekida trudnoće, od čega 15.963 namernih. Polovinom godine biće poznati podaci i za prošlu godinu, a očekuju se slični rezultati. Kada se sve sabere, za šest godina na ginekološkim stolovima državnih institucija neplaniranu trudnoću okončalo je više od 115.000 žena. Poređenja radi, toliko stanovnika ima Smederevo. 

Na privatnim klinikama abortiralo je nekoliko puta više. Procene su da se godišnje obavi ukupno 150.000 prekida trudnoća, od čega kod devojčica između 15 i 19 godina, između 7.000 i 16.000. 

"To je samo kompliment" ili dobroćudan kao rak

Zamislimo situaciju - u većem društvu jedna osoba tvrdi da žene ne treba da služe vojsku jer "to nije prirodno". Ili da rade u rudnicima. Ili da se bave prirodnim naukama. Skoro je sigurno da bi se u takvom društvu našla makar jedna žena koja bi se pobunila. Možda zato što zna neke žene u vojsci, koje rade u rudnicima, bave se prirodnim naukama, možda zato što se sama bavi nekom od tih stvari, ili pak zna da bi mogla kada bi htela i imala mogućnosti. U istom tom društvu, skoro sasvim sigurno, svako bi razumeo zašto se ona buni; možda je ne bi podržali, možda bi joj se i oni usprotivili, ali ne bi tvrdili da nema zbog čega da se buni.

A zamislimo sada ovu situaciju. Žena koja se bavi prirodnim naukama napiše dobar rad. Objavi ga u prestižnom naučnom časopisu. Nakon toga krenu da stižu komplimenti, i među njima je i nekoliko varijanti ovog - "Nisam mogao da verujem da jedna tako lepa žena može da napiše ovako dobar rad". Ukoliko naučnica odluči da se usprotivi takvoj tvrdnji, najverovatnije će se suočiti sa primedbama da ne zna da primi kompliment, kako bi trebalo da se opusti i da uživa u slavi, kako ne bi trebalo da bude tako agresivna.

[Napomena: prvi primer je situacija kojoj sam prisustvovala, dok je drugi primer kompozit ispovesti naučnica koje sam čitala na internetu.]

"Ne, hvala"

Sama svoja najgora kritičarka ili šta je "prava" lepota

Pre skoro 10 godina godina - 2004 godine - Dove je započeo reklamnu kampanju "Real beauty". Kampanja  "ima korena u slušanju žena" i "započela je globalni razgovor o potrebi šire definicije lepote". Ove godine, u okviru kampanje "Real beauty", izašao je ovaj spot:

Suština spota je sledeća. Dove je angažovao čoveka koji izrađuje portrete za potrebe policije i koji je obrazovanje stekao na akademiji FBI. Žene koje su učestvovale u ovom 'istraživanju' nisu znale šta će tačno raditi. One su došle na mesto gde ranije nikada nisu bile i rečeno im je da se upoznaju i popričaju sa jednom osobom koju nikada ranije nisu videle. Kasnije su uvedene u veliku prostoriju gde je portretista. Između njih je zavesa tako da on ne može da ih vidi. Zatim traži od njih da opišu sebe i na osnovu toga izrađuje njihov portret. Zatim u istu prostoriju ulazi osoba sa kojom je ta žena na početku provela određeno vreme u razgovoru; i ta osoba opisuje istu ženu. Na kraju su nam pokazani portreti jedan pored drugog - kako žena opisuje sebe i kako je stranac opisuje. Razlike između portreta su prilično velike i žene reaguju izuzetno emotivno kada ih vide po prvi put.

Celokupna kampanja, pa i ovaj spot, deluju jako pozitivno i ohrabrujuće. Poručuju ženama da su lepe iako ne izgledaju kao manekenke sa reklama. Poručuju ženama da treba sebe da vide onako kako ih drugi vide - kao lepe osobe. Ali, da li su to zaista apsolutno pozitivne poruke? Konkretno, šta je tačno poruka ovog spota i da li je ta poruka pozitivna?

Na prvi pogled bi se moglo reći da je poruka ovog spota da su žene previše kritične prema sebi, najčešće bez potrebe. Međutim, to nije poruka koja je zaista poslata. Ženama je poslata poruka, još jednom, da one u stvari ne poznaju sebe na najbanalnijem nivou. Ne znaju kako izgledaju. Ali više od toga. Poslata ima je poruka da treba da u vezi svog izgleda treba da slušaju druge ljude, da drugi ljudi, čak i kada su obični stranci na ulici, bolje od njih znaju najosnovnije stvari o njima.

Ova poruka se ženama stalno šalje u reklamama - od reklama za kućnu hemiju (jadna žena koja se muči da obriše kuhinjski pod, a onda se pojavi Mr. Musculo da joj pokaže kako se to radi, na primer), pa do kozmetike, gde raznorazni stručnjaci koriste stručne izraze ne bi li ženama objasnili zašto njihova koža posle pedesete godine dobija bore i uz još stručnih izraza kako da se sa tim borama izbore. U svakom slučaju, uvek postoji neko ko od žene bolje zna šta njoj treba ili kako da uradi nešto što ona ionako svakodnevno radi.

U ovom slučaju ta poruka je duplo uvredljiva. Prva uvreda je ova koju sam već pomenula - ženama se poručuje da ne poznaju sebe i sopstveno telo. Druga uvreda je u tome da se ženama na neki način, dobronamerno doduše, prigovara što su toliko stroge prema sebi, a zanemaruje se da taj način razmišljanja nije nastao u vakumu, već je nastao u sistemu gde se žene kažnjavaju za svaku boru, svakih pola kilograma "viška" i svaku sedu vlas. Kada vidimo kako ih stranci opisuju, lako bi moglo da se desi da se naljutimo na te žene jer zbog "svoje opsesije zamišljenom lepotom", ne vide "pravu" lepotu. Marketinški tim je ovu reakciju sprečio prikazivanjem emotivnih reakcija samih žena.

Ali to nije dovoljno. Gorak ukus ove kampanje i ovog spota su jedino što ostaje, jer i oni, još jednom, poručuju da je lepota jedna od najbitnijih, ako ne i najbitnija, osobina jedne žene. A kako god lepota bila definisana, i koliko god široka bila ta definicija, lepota će za vas uvek biti definisana od strane nekoga drugog.

"Zamislite da je Ljubiša osetio da mu je potrebna pomoć"

U selu Velika Ivanča kod Mladenovca Ljubiša Bogdanović je juče rano ujutru ubio 13 osoba. Izveštaji medija idu od nazivanja Bogdanovića monstrumom, do priča komšija kako je bio miran i dobar čovek. Međutim, problem je mnogo dublji i mnogo složeniji.

Gostujući u Kažiprstu psiholog Aleksandar Dimitrijević govori upravo o tome - o mnoštvu uzroka, o tome kako verovatno nećemo saznati šta je tačno uzrok ovog masovnog ubistva, takođe i o tome ko treba da radi na prevenciji ovakvih zločina, i kako bi tome trebalo pristupiti. Toplo vam savetujem da pogledate snimak ove emisije.