Šta je za večeru? [II deo]

'Žene ubice'*

Godine 1984 Slobodanka Konstantinović-Vilić je na Pravnom fakultetu u Nišu odbranila disertaciju pod nazivom 'Žene ubice'. Uzorak su činile 134 žene ubice (137 dela ubistava), osuđene za ubistva, pokušaje ubistva, podstrekivanja na ubistva, čedomorstva. Neki od podataka do kojih je došla su sledeći: najveći broj ubistava je izvršen na selu, 77.37% (106); dok je čak 125 žena od 134 ispitanica rodom sa sela. Konstantinović-Vilić to objašnjava na sledeći način:

Još uvek je žena u seoskoj sredini, inače patrijarhalnoj i homogenoj, daleko zavisnija od muškarca i podčinjena njegovoj fizičkoj i ekonomskoj moći, uokvirena jasno određenim dužnostima vezanim za kuću i decu bez prava da ravnopravno odlučuje. Uz ovakav ekonomski i socijalni položaj žene na selu treba spomenuti i tradicionalna shvatanja o moralu kada se radi o ženi sa vanbračnim detetom.

Ako imamo to u vidu neće iznenaditi podatak da je u najvećem broju slučajeva sredstvo izvršenja ubistva (zbog dostupnosti) sekira - 21.89% slučajeva i nož 16.78%. Takođe ne bi trebalo da iznenadi da su 32.08% ispitanica nepismene, dok 48.5% ima nekoliko razreda osnovne škole. Samo jedna ispitanica ili 0.74% ima završen fakultet. Najveći broj žena su domaćice, 68.65%.

Vezano za motive ispitanica Kontantinović-Vilić piše:

Najveći broj žena ubica na izvršenje ubistva pokrenuo je motiv otklanjanje fizičkog i psihičkog maltretiranja bračnog ili vanbračnog supruga. Kada smo izdvojili ovaj motiv kao dominantan, mislili smo na teško fizičko maltretiranje, svađe i vređanja koja su žene godinama podnosile.

Ovaj motiv je naveden u 32.83% slučajeva. U 17.91% slučajeva motive je mržnja i netrpeljivost, a taj motiv se razlikuje od prethodnog po tome što su "mržnja i netrpeljivost kod teško poremećenih bračnih odnosa bili obostrani - žrtva i izvršilac su podjednako uticali na formiranje ovog motiva."

Šta smo naučili za četvrt veka

Zašto sam navodila podatke iz doktorske disertacije stare preko 25 godina? Ne bi bilo fer reći da se toliko malo toga promenilo da je rad Žene ubice još uvek jednako aktuelan kao i kada je izdat. Međutim, bilo bi netačno reći da se toliko toga promenilo da više uopšte nije aktuelan; slučaj iz Varvarina se previše dobro uklapa u podatke navedene u disertaciji. U zaključku radu, pišući o mogućim merama prevencije Konstantinović-Vilić navodi:

Mnoge od mera prevencije ubistava koja žene vrše proizilaze iz upoznavanja pojedinih krimogenih faktora, posebno motiva izvršenja. Istraživanjima je utvrđeno da se žene odlučuju da izvrše ubistvo često pod uticajem faktora vezanih za njihov bračni i porodični život. Stoga bi rad savetolavišta u rešavanju bračnih i porodičnih problema pomogao da se nađe odgovarajući izlaz. Žena se često obraća organima unutrašnjih poslova da je zaštite od fizičkog maltretiranja muža ili od muža alkoholičara; obraća se Centru za socijalni rad da joj pomogne, jer nema sredstava za izdržavanje vanbračnog deteta, ali joj niko ne pruža pomoć.

Kada pominjem promene do kojih je došlo, kriminalizacija nasilja u porodici je sigurno najznačajnija promena u odnosu na stanje koje je opisano u radu Žene ubice. U današnje vreme, kada se žena obrati organima unutrašnjih poslova da je zaštite od nasilnog muža ili partnera ona ima pravo da očekuje pomoć, a organi unutrašnjih poslova imaju dužnost da joj pomognu. Međutim, iako je pomenuti zakon donet 2002. godine, malo toga je urađeno da bi se omogućilo njegovo sprovođenje. Pre nego što se osvrnemo na to, citiraću još jednu napomenu iz rada Žene ubice:

Navedene mere prevencije zahtevaju znatno veće angažovanje stručnjaka različitih profesija, potrebu za timskim radom, ali pre svega materijalna sredstva za osnivanje posebnih službi i centara za mentalno zdravlje koji bi se bavili ovim problemom.

Potreba za tim merama još uvek postoji. Ako pogledamo situaciju danas, stiče se utisak da se država više bavi površnim rešenjima, a da pravog truda da se problem nasilja u porodici reši, nema. U članku Krvava despotija muškaraca (Vreme br.1072) može da se pročita sledeći podatak:

Sabirajući i analizirajući novinske članke, u svom polugodišnjem izveštaju nevladina Mreža "Žene protiv nasilja", kojom koordinira Autonomni ženski centar (AŽC) iz Beograda, došla je do alarmantnog podatka: da je samo u prvih šest meseci u Srbiji ubijeno 28 žena, od ruke muža, sina, svekra, zeta ili muškog prijatelja, naspram 30 takvih ubistava u celoj prošloj godini.

S obzirom na to da ne postoje zvanični podaci, jako je teško pratiti ovaj fenomen, kaže se u izveštaju, a podaci su ograničeni na medijsko izveštavanje. To znači da još uvek ne postoji jedinstven sistem praćenja od strane institucija pa se tako i ne znaju prave razmere nasilja ili gde su učinjeni propusti u zaštiti života ubijenih žena.

Saradnja institucija koju pominje Konstantinović-Vilić ne postoji ni na osnovnom nivou. Kada se krene sa rešavanjem bilo kog problema pre svega bi ga trebalo sagledati što je potpunije moguće. Kod nasilja u porodici to bi značilo registrovanje svakog slučaja porodičnog nasilja i stvaranje jedinstvene arhive za te slučajeve. Pre 25 godina taj poduhvat bi bio izuzetno dugotrajan, težak i skup; u današnje vreme bi bilo dovoljno napraviti kompjutersku bazu podataka i dati pristup službama kojima se javljaju žrtve nasilja u porodici (sigurne kuće, policija, centar za socijalni rad, škole, bračna savetovališta itd).

Stvaranje baze podataka bi bila samo osnova, nakon čega bi trebalo pristupiti usklađivanju rada službi. Uz pomoć baze podataka bi bilo lakše utvrditi koje službe treba povezati na koji način. U kojim slučajevima bi policija trebalo da uputi žrtvu u bračno savetovalište, a ne u sigurnu kuću. Kada radnici centra za socijalni rad treba da upute žrtvu u policiju. Kada škola ima prava da prijavi nasilje nad detetom. Na tom nivou bi bilo neohodno podatke dobijene iz baze podataka iskoristiti za edukaciju službenika, volontera i radnika različitih službi. Edukacija bi trebalo da bude dvostruka: tehnička (o propisima i zakonima), i edukacija o radu sa žrtvama nasilja u porodici.

Ali izgleda da smo za četvrt veka naučili jako malo, a akcije koje države sprovodi na rešavanju problema nasilja u porodici se jedino mogu porediti sa stavljanjem flastera na rak ranu.      

* Svi citati i podaci navedeni iz - Žene ubice, Slobodanka Konstantinović-Vilić, Gradina, 1986