Porodica, višećelijski organizam
Nasilje u porodici, bez obzira na naziv, ne tiče se samo (određene) porodice, već se tiče celokupnog društva i može da se rešava jedino kroz društvenu saradnju. Nisam bez razloga uporedila sadašnje napore države sa stavljanjem flastera na rak ranu, jer nasilje u porodici prožima društvo kao što rak prožima oboleli organizam. A kada se bolest dovoljno proširi, izuzetno je lako bolesno tkivo proglasiti za zdravo.
U prethodnom delu sam pisala o radu državnih službi. Neosporno je da bez donošenja zakona i bez rada državnih službi malo šta može da se promeni kada je u pitanju nasilje u porodici. Međutim, bez podrške celokupnog društva, rad državnih službi je prilično ograničen.
Vratimo se sada službama na kratko. Uznemirenje oko kriminalizacija nasilja u porodici je dolazilo u talasima, a poslednji veći talas je došao sa proširenjem pojma nasilja. Naime, u članu 194, stav 1, Krivičnog zakonika republike Srbije stoji:
Dakle, zakonom je postalo kažnjivo i "drsko ili bezobzirno ponašanje" čime za nasilje u porodici prestaje da se smatra samo fizičko nasilje. Ove izmene su u Krivični zakonik uvedene 2005. godine. Početkom 2011. godine Željka Buturović u svojoj redovnoj kolumni u Politici piše o tome kako pojam nasilja treba suziti. A zašto? Pa, zato što se time stvara pogrešna slika o problemu nasilja u porodici. A dokazi koje Buturović navodi kako bi dokazala svoju tvrdnju:
sa jedne strane, a sa druge:
Prema Željki Buturović jedino nasilje u porodici koje bi trebalo da bude kriminalizovano je ono koje dovodi do ubistva (ili možda čak jedino ubistvo?), odnosno one vrste nasilja koje su kriminalizovane i van porodice. A razlozi za to?
Pođimo prvo od broja žrtava porodičnog nasilja koje autorka navodi. Navedene su samo ubijene žene, trideset i jedna. Kao što sam pomenula u drugom delu (citirajući navode iznesene u članku Krvava despotija muškaraca) zvanični podaci o broju žrtava ubijenih u nasilju u porodici ne postoje. Raspoloživi podaci su obično sabrani iz medija, pa ih treba uzimati sa zadrškom (razumno je pretpostaviti da neće svaki slučaj ubistva biti zabeležen). Osim toga, navedene su samo žene ubijene u porodičnom nasilju. Ne samo što se Željka Buturović zalaže za sužavanje pojma nasilja, već može da se zaključi da se zalaže i za sužavanje pojma žrtve. Čak i ako se držimo izuzetno suženog pojma nasilja i u obzir uzmemo samo ubijene žrtve, moramo da uzmemo u obzir muške partnere, decu, roditelje, odnosno bilo kog člana porodice, ko je bio ubijen u nasilju u porodici.
Pored toga, Željka Buturović ima problema sa odredbom člana koja brani "drsko ili bezobzirno ponašanje" tj. one odredbe koja "pomera fokus sa krivičnog gonjenja na terapeutski pristup problemu" kako kaže autorka. Prateći njen model, tj. ako uzmemo u obzir samo žrtve onih vrsta nasilja koja su kriminalizovana van odredbi koje se tiču porodice, u žrtve porodičnog nasilja bi trebalo uvrstiti i one žrtve koje su u nasilju u porodici dobile lakše ili teže telesne povrede, ili su pak bile silovane (jer to spada u dela koja podležu krivičnom gonjenju, bez obzira da li su se desila u porodici ili ne). Dakle, čak i ako se složimo sa njom, na kraju ipak dođemo do većeg broja žrtava nego što je Buturović navela.
Nasilje u društvu
Nasilje u porodici je u kriminologiji uvedeno kao posebna kategorija zbog okolnosti koje ga čine različitim od drugih oblika nasilja. Pre svega, žrtva i nasilnik dele životni prostor. Žrtva je najčešće ekonomski zavisna od nasilnika i/ili nema sopstvenih prihoda (pa je napuštanje nasilnika, ili čak i samo prijavljivanje nasilja u većini slučajeva teško, ako ne i nemoguće). Osim toga, za razliku od nasilja koje se dešava na javnom mestu, za nasilje u porodici se najčešće tvrdi da se tiče samih članova porodice, da se u porodične stvari ne treba mešati itd.
Obratimo sada pažnju na razlog zbog koga Željka Buturović ima problem sa širinom pojma nasilja (kakav je sada u krivičnom zakoniku). To bi, čini se autorki, fokus prebacilo na terapeutsko rešavanje problema, a zanemarilo bi se zatvaranje kriminalnih elemenata [...a to je rezultat "pogrešne percepcije rasprostranjenosti fenomena". Autorka krivi pogrešne statističke podatke (54% žena u Srbiji doživelo neku vrstu porodičnog nasilja), iako, kako smo videli, i ona sama namešta rezultat (31 ubijena žena je prava razmera porodičnog nasilja u Srbiji)]. Buturović dalje navodi "...ako su velika većina nasilnika obični, razumni ljudi, a ne opasni kriminalci...", i ja tu moram da ponovim, kriminalac postaje kriminalac tek kada izvrši krivično delo (kriminal), i nakon toga se ne podrazumeva da je osoba koja je izvršila kriminal bolesna i da joj treba lečenje. Osim toga, da bi se videlo kakav je tačno profil osobe (opasni kriminalac ili obična razumna osoba) koja vrši nasilje u porodici, trebalo bi sagledati kontekst (poruke koje društvo šalje u vezi sa nasiljem i porodicom).
Najuopštenije gledano, u našem društvu i javnosti se nasilje tretira kao deo svakodnevice, kao najjači argument, a ako do nasilja dođe žrtva se proglašava odgovornom. Evo i primera. Trenutno je upotreba nasilja i okrivljavanje žrtve za nasilje najuočljivije u vezi sa Paradom ponosa. Prošle godine je Parada ponosa po prvi put uspešno (šta god to značilo) organizovana u Srbiji (poređenja radi, u Hrvatskoj se Parade ponosa redovno održavaju od 2002. godine). Dok su učesnici parade mirno šetali centrom grada (okruženi kordonom policije), na drugom kraju grada (krajevima grada - tj. gde god su stigli) huligani, nasilnici, branioci Obraza i ratnici direkt iz 1389. godine su rušili, palili, napadali pripadnike policije. Uprkos tome što učesnici Parade ponosa nisu učestvovali u nasilju niti su nasilje izazvali upravo oni su optuženi za rušenje glavnog grada. I ove godine, pre nego što je počela priča o održavanju Parade ponosa, pokrenuta je priča o nasilju koje bi moglo biti izazvano njenim održavanjem. I opet, organizatori i učesnici Parade se drže odgovornim za nasilje koje će se možda desiti (ako otkažu Paradu, nasilnici neće imati zbog čega da ruše i lome, stoga, na njima je da nasilje spreče; naravno, nasilnicima razlog nije uvek neophodan).
Isti princip se primenjuje i na žene žrtve nasilja. Ako je dobila batine, sigurno je nečim te batine i zaslužila. Pre pola godine, reakcija dobrog dela javnosti na vest da je pevačicu Katarinu Ostojić Kaju pretukao fan bila je upravo takva. Šta je radila napolju tako kasno? Zna se kakve žene se muvaju po takvim mestima (a ova tvrdnja povlači za sobom sledeću:) Takve žene to i zaslužuju. Podela žena na one koje zaslužuju zaštitu (dame) i one koje ne samo da ne zaslužuju zaštitu, već prema njima treba biti nasilan, je deo tradicionalnog, patrijarhalnog poretka. U tom poretku vitezovi i dame predstavljaju zaslužne građane, dok su svi ostali neprijatelji prema kojima je dozvoljeno i potrebno biti nasilan, kako bi se odbranio poredak. Kao što je navedeno u jednom tekstu koji sam prevela, takav poredak šteti i muškarcima i ženama. Na žalost, nasilje prema ženama koje ne zadovoljavaju damske kriterijume se nastavlja. Pre neki dan je mogla da se pročita vest da je fudbaler Ivica Dragutinović pretukao pevačicu Marinu Tadić u punom kafiću, bez da je bilo ko (od gostiju ili obezbeđenja) pokušao da ga zaustavi. Ali je zato među komentarima moglo da se pročita: "Ova mala fuksa sponzorusa se verovatno nabacivala fudbaleru koji je morao da na ovakav nacin reaguje. Zna se kako ove male satro pevacice dobijaju CD, nastupe na TV ...BRAVO, Ivice!"
A kad dođemo do pitanja porodice tu se susrećemo sa verovanjem da je nasilje neraskidivi deo porodičnog života. Trenutno je aktuelna rasprava o Građanskom zakoniku. Predlog je da se u Porodični zakon unese odredba koja bi zabranjivala svaku vrstu fizičkog kažnjavanja dece. Najglasniji od stručnjaka-protivnika ove odredbe je svakako Zoran Milivojević koji već godinama zastupa tezu da roditelji autoritet nad decom mogu da uspostave jedino uz pomoć batina. Po pretpostavci Milivojevića, svi roditelji u Srbiji su razumni ljudi koji bi te batine koristili samo kao vaspitno sredstvo, a ne kada su iznervirani, besni ili ih pogodi bilo koja emocija svojstvena ... ljudskim bićima u trenucima stresa (što se nesumnjivo desi roditeljima kad dete uradi nešto zbog čega zaslužuje kaznu). Pored te, Milivojević je vođen još jednom pretpostavkom. Da fizičko kažnjavanje dece i nije toliko rašireno koliko se tvrdi. Međutim, podaci vezani za fizičko kažnjavanje dece u Srbiji su više nego poražavajući. Po poslednjem istraživanju UNICEF-a čak u 67% porodica u Srbiji deca se vaspitavaju i psihičkim i fizičkim kažnjavanjem.
Srbija je društvo u kome se nasilje tretira kao validan argument, kao adekvatan način tretiranja žena koje su označene kao nepodobne, kao način uspostavljanja autoriteta; društvo u kome je većini građana teško da zamisle vaspitanje dece bez upotrebe nasilja. Takođe, Srbija je društvo u kome se o nasilju u porodici ne priča javno, već se ono tretira kao "njihova stvar", i šanse da neko ko primeti nasilje u porodici to nasilje i prijavi policiji, nisu velike. Kada se tome doda siromaštvo, alkoholizam, slabo obrazovanje, patrijarhalno vaspitanje, dobija se situacija u kojoj je tragedija neminovna. U takvom društvu, nije teško zamisliti obične, razumne ljude kako vrše nasilje u porodici. Teže je zamisliti iste te ljude koji nasilje osuđuju.
Sprečiti, jer se ne može sve izlečiti
Da bismo videli zašto je proširenje pojma nasilja, a vezano za porodično nasilje, neophodno da bi se taj problem adekvatno rešavao (na državnom nivou), vratimo se primeru sa početka - ubistvo u Varvarinu. U štampanom izdanju Politike od 3. avgusta dobijamo više podataka, i tu saznajemo (članak Sud odredio pritvor osumnjičenoj za ubistvo u Varvarinu, str. 9):
25 godina kasnije kao da čitamo o jednoj od žena iz doktorske disertacije Slobodanke Konstantinović-Vilić. Siromaštvo, istorija nasilja, izostanak reagovanja službi. Primer iz Varvarina na najtragičniji način pokazuje kako izlazak iz situacije nasilja nije lak i da je za to neophodna podrška ne samo društva ili određenih državnih službi, već je neophodno da postoji i jedno i drugo. U ovom slučaju su zakazale državne službe. U mnogim slučajevima zakaže društvena akcija.
Da je nasilnik na vreme uklonjen iz doma Mare Milojević i njene ćerke moguće da o ovom slučaju ne bismo čitali. Ali ne samo to. Kao što sam već pomenula, nasilje u porodici ima neke odlike po kojima se razlikuje od drugih vrsti nasilja. Nasilnik i žrtva dele životni prostor; žrtva je često ekonomski zavisna od nasilnika (i/ili nema svojih prihoda); patrijarhalnija sredina vrši pritisak da se porodica očuva, bez obzira na nasilje, itd. Ali i pored svega toga, žrtve ubijene u nasilju u porodici su žrtve koje je (bi bilo) najlakše sprečiti. Naime, ta ubistva su često najavljivana godinama unapred. Nasilje u porodici eskalira i kreće se od psihičkog nasilja preko lakših oblika fizičkog nasilja do teških oblika fizičkog nasilja i ubistva. Teško da bi se mogao naći mladić koji je na prvom sastanku pretukao devojku jer joj je zagoreo ručak. Ali zato većina žrtava nasilja u porodici ima priče o tome kako je u početku bio dobar, a posle i kad je ošamari/prebije to se desi samo kad zasluži, ali se posle uvek pokaje i obeća da neće više. Nasilnici se trude da uspostave kontrolu nad žrtvom, ne fizičku već psihičku i materijalnu. Žrtva je ubeđena da nema izbora, da mora da ostane sa nasilnikom, i zato je naročito besmisleno (u mnogim slučajevima i bezobrazno) optuživati žrtve za nenapuštanje nasilnika.
Odredba u Krivičnom zakoniku po kojoj je psihičko nasilje u porodici zabranjeno navodi da je kažnjivo ono ponašanje kojim se ugrožava "spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana porodice". Panika koju Željka Buturović pokušava da stvori u javnosti pričajući o muževima koji će morati na lečenje jer su se požalili da je ženi zagoreo ručak, ili Zoran Milivojević koji priča o ženama koje će prijavljivati muževe jer žele da ih država prevaspita, nije bazirana ni na kakvim činjenicama ili razumnom tumačenju zakona. I jedna i druga tvrdnja su zasnovane na nepoznavanju odnosa moći među polovima. Što je sredina siromašnija i tradicionalnija, muškarci imaju više moći - ekonomske, društvene i fizičke. I dok Željka Buturović piše o ženama koje raspolažu platama svojih muževa i ucenjuju ih decom, u novinama čitamo o siromašnoj ženi koja je ubila svog bivšeg partnera u pokušaju da spreči seksualno zlostavljanje svoje ćerke, jer se policija nije odazvala na pozive.
Psihičko nasilje u porodici je izuzetno opasno i stvarno. Na žalost, to je vrsta porodičnog nasilja koje je najlakše sakriti. Pretnje mogu da budu izgovorene i tihim glasom, a da budu jednako efikasne kada ih izgovori osoba za koju se iskreno veruje da može da ih ostvari. U ovoj fazi, pomoć društva, i terapeutski pristup problemu, na koji Željka Buturović gleda sa strahom i podsmehom, bi pomogao da se spreči eskalacija nasilja.
Ciklus
Kada se priča o nasilju u porodici koristi se izraz 'ciklus nasilja'. Tim izrazom se označava pravilnost koja je primećena u odnosu žrtve i nasilnika. Podizanje tenzije je praćeno akutnim zlostavljanjem koje je praćeno fazom medenog meseca (ponovno uspostavljanje veze) koji je pak praćen ponovnim podizanjem tenzije itd.
Ciklus nasilja u porodici u dnevnim novinama je nešto jednostavniji. Skoro svake nedelje osvane naslov o muškarcu koji je ubio svoju partnerku ili suprugu nakon godina zlostavljanja, ili zato što je odlučila da ga napusti, ili o ženi koja je odlučila da se sama obračuna sa nasilnikom. Dok sam pisala ovaj tekst osvanula je vest o ženi koja je ubila muža sekirom, a "...pretpostavlja se da su tragediji prethodile višegodišnje nesuglasice bračnog para". Dan nakon te vesti, mogla je da se pročita vest o ženi koja je zaklala svog supruga. Komšije su spremno novinarima ponudile informaciju da je taj bračni par bio "...poznat po čestim sukobima i porodičnim obračunima".
Ukoliko država odustane (pre i nego što je počela) od sistematskog obračunavanja sa nasiljem u porodici, na svim nivoima, taj ciklus će se teško prekinuti.
Nasilje u porodici, bez obzira na naziv, ne tiče se samo (određene) porodice, već se tiče celokupnog društva i može da se rešava jedino kroz društvenu saradnju. Nisam bez razloga uporedila sadašnje napore države sa stavljanjem flastera na rak ranu, jer nasilje u porodici prožima društvo kao što rak prožima oboleli organizam. A kada se bolest dovoljno proširi, izuzetno je lako bolesno tkivo proglasiti za zdravo.
U prethodnom delu sam pisala o radu državnih službi. Neosporno je da bez donošenja zakona i bez rada državnih službi malo šta može da se promeni kada je u pitanju nasilje u porodici. Međutim, bez podrške celokupnog društva, rad državnih službi je prilično ograničen.
Vratimo se sada službama na kratko. Uznemirenje oko kriminalizacija nasilja u porodici je dolazilo u talasima, a poslednji veći talas je došao sa proširenjem pojma nasilja. Naime, u članu 194, stav 1, Krivičnog zakonika republike Srbije stoji:
Ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
Prema nedavnom pisanju štampe, istraživanjem Uprave za rodnu ravnopravnost je ustanovljeno da je više od polovine žena u Srbiji (54 odsto) doživelo neku vrstu porodičnog nasilja
Prošle godine u Srbiji je ubijena trideset jedna žena, što je svakako strašan broj, ali za nekoliko miliona manja od navedenog broja žrtava nasilja.
Jedan od razloga za to je što se razblaživanjem pojma nasilja pomera fokus sa krivičnog gonjenja na terapeutski pristup problemu, što je direktna posledica pogrešno percipirane rasprostranjenosti fenomena. Ako su velika većina nasilnika obični, razumni ljudi a ne opasni kriminalci, onda se resursi usmeravaju na ono što je za njih primereno – razne radionice, edukacije i dizanje svesti koja će u dominantnoj ulozi uposliti razne društvene radnike. A jednom kad se ukoreni ideja da je nasilje vrsta bolesti ili neznanja a ne kriminal, ona se širi i na po život opasne nasilnike na koje počinje da se gleda kao na žrtve kojima nije potrebna kazna nego, kao i svakome ko se požalio da je ženi zagoreo ručak, lečenje. Iskustvo u mnogim oblastima je pokazalo da iskusne siledžije među prvima shvataju ova pravila igre, i veštim deklamovanjem politički korektnih fraza izbegavaju adekvatne sankcije.
Pored toga, Željka Buturović ima problema sa odredbom člana koja brani "drsko ili bezobzirno ponašanje" tj. one odredbe koja "pomera fokus sa krivičnog gonjenja na terapeutski pristup problemu" kako kaže autorka. Prateći njen model, tj. ako uzmemo u obzir samo žrtve onih vrsta nasilja koja su kriminalizovana van odredbi koje se tiču porodice, u žrtve porodičnog nasilja bi trebalo uvrstiti i one žrtve koje su u nasilju u porodici dobile lakše ili teže telesne povrede, ili su pak bile silovane (jer to spada u dela koja podležu krivičnom gonjenju, bez obzira da li su se desila u porodici ili ne). Dakle, čak i ako se složimo sa njom, na kraju ipak dođemo do većeg broja žrtava nego što je Buturović navela.
Nasilje u društvu
Nasilje u porodici je u kriminologiji uvedeno kao posebna kategorija zbog okolnosti koje ga čine različitim od drugih oblika nasilja. Pre svega, žrtva i nasilnik dele životni prostor. Žrtva je najčešće ekonomski zavisna od nasilnika i/ili nema sopstvenih prihoda (pa je napuštanje nasilnika, ili čak i samo prijavljivanje nasilja u većini slučajeva teško, ako ne i nemoguće). Osim toga, za razliku od nasilja koje se dešava na javnom mestu, za nasilje u porodici se najčešće tvrdi da se tiče samih članova porodice, da se u porodične stvari ne treba mešati itd.
Obratimo sada pažnju na razlog zbog koga Željka Buturović ima problem sa širinom pojma nasilja (kakav je sada u krivičnom zakoniku). To bi, čini se autorki, fokus prebacilo na terapeutsko rešavanje problema, a zanemarilo bi se zatvaranje kriminalnih elemenata [...a to je rezultat "pogrešne percepcije rasprostranjenosti fenomena". Autorka krivi pogrešne statističke podatke (54% žena u Srbiji doživelo neku vrstu porodičnog nasilja), iako, kako smo videli, i ona sama namešta rezultat (31 ubijena žena je prava razmera porodičnog nasilja u Srbiji)]. Buturović dalje navodi "...ako su velika većina nasilnika obični, razumni ljudi, a ne opasni kriminalci...", i ja tu moram da ponovim, kriminalac postaje kriminalac tek kada izvrši krivično delo (kriminal), i nakon toga se ne podrazumeva da je osoba koja je izvršila kriminal bolesna i da joj treba lečenje. Osim toga, da bi se videlo kakav je tačno profil osobe (opasni kriminalac ili obična razumna osoba) koja vrši nasilje u porodici, trebalo bi sagledati kontekst (poruke koje društvo šalje u vezi sa nasiljem i porodicom).
Najuopštenije gledano, u našem društvu i javnosti se nasilje tretira kao deo svakodnevice, kao najjači argument, a ako do nasilja dođe žrtva se proglašava odgovornom. Evo i primera. Trenutno je upotreba nasilja i okrivljavanje žrtve za nasilje najuočljivije u vezi sa Paradom ponosa. Prošle godine je Parada ponosa po prvi put uspešno (šta god to značilo) organizovana u Srbiji (poređenja radi, u Hrvatskoj se Parade ponosa redovno održavaju od 2002. godine). Dok su učesnici parade mirno šetali centrom grada (okruženi kordonom policije), na drugom kraju grada (krajevima grada - tj. gde god su stigli) huligani, nasilnici, branioci Obraza i ratnici direkt iz 1389. godine su rušili, palili, napadali pripadnike policije. Uprkos tome što učesnici Parade ponosa nisu učestvovali u nasilju niti su nasilje izazvali upravo oni su optuženi za rušenje glavnog grada. I ove godine, pre nego što je počela priča o održavanju Parade ponosa, pokrenuta je priča o nasilju koje bi moglo biti izazvano njenim održavanjem. I opet, organizatori i učesnici Parade se drže odgovornim za nasilje koje će se možda desiti (ako otkažu Paradu, nasilnici neće imati zbog čega da ruše i lome, stoga, na njima je da nasilje spreče; naravno, nasilnicima razlog nije uvek neophodan).
Isti princip se primenjuje i na žene žrtve nasilja. Ako je dobila batine, sigurno je nečim te batine i zaslužila. Pre pola godine, reakcija dobrog dela javnosti na vest da je pevačicu Katarinu Ostojić Kaju pretukao fan bila je upravo takva. Šta je radila napolju tako kasno? Zna se kakve žene se muvaju po takvim mestima (a ova tvrdnja povlači za sobom sledeću:) Takve žene to i zaslužuju. Podela žena na one koje zaslužuju zaštitu (dame) i one koje ne samo da ne zaslužuju zaštitu, već prema njima treba biti nasilan, je deo tradicionalnog, patrijarhalnog poretka. U tom poretku vitezovi i dame predstavljaju zaslužne građane, dok su svi ostali neprijatelji prema kojima je dozvoljeno i potrebno biti nasilan, kako bi se odbranio poredak. Kao što je navedeno u jednom tekstu koji sam prevela, takav poredak šteti i muškarcima i ženama. Na žalost, nasilje prema ženama koje ne zadovoljavaju damske kriterijume se nastavlja. Pre neki dan je mogla da se pročita vest da je fudbaler Ivica Dragutinović pretukao pevačicu Marinu Tadić u punom kafiću, bez da je bilo ko (od gostiju ili obezbeđenja) pokušao da ga zaustavi. Ali je zato među komentarima moglo da se pročita: "Ova mala fuksa sponzorusa se verovatno nabacivala fudbaleru koji je morao da na ovakav nacin reaguje. Zna se kako ove male satro pevacice dobijaju CD, nastupe na TV ...BRAVO, Ivice!"
A kad dođemo do pitanja porodice tu se susrećemo sa verovanjem da je nasilje neraskidivi deo porodičnog života. Trenutno je aktuelna rasprava o Građanskom zakoniku. Predlog je da se u Porodični zakon unese odredba koja bi zabranjivala svaku vrstu fizičkog kažnjavanja dece. Najglasniji od stručnjaka-protivnika ove odredbe je svakako Zoran Milivojević koji već godinama zastupa tezu da roditelji autoritet nad decom mogu da uspostave jedino uz pomoć batina. Po pretpostavci Milivojevića, svi roditelji u Srbiji su razumni ljudi koji bi te batine koristili samo kao vaspitno sredstvo, a ne kada su iznervirani, besni ili ih pogodi bilo koja emocija svojstvena ... ljudskim bićima u trenucima stresa (što se nesumnjivo desi roditeljima kad dete uradi nešto zbog čega zaslužuje kaznu). Pored te, Milivojević je vođen još jednom pretpostavkom. Da fizičko kažnjavanje dece i nije toliko rašireno koliko se tvrdi. Međutim, podaci vezani za fizičko kažnjavanje dece u Srbiji su više nego poražavajući. Po poslednjem istraživanju UNICEF-a čak u 67% porodica u Srbiji deca se vaspitavaju i psihičkim i fizičkim kažnjavanjem.
Srbija je društvo u kome se nasilje tretira kao validan argument, kao adekvatan način tretiranja žena koje su označene kao nepodobne, kao način uspostavljanja autoriteta; društvo u kome je većini građana teško da zamisle vaspitanje dece bez upotrebe nasilja. Takođe, Srbija je društvo u kome se o nasilju u porodici ne priča javno, već se ono tretira kao "njihova stvar", i šanse da neko ko primeti nasilje u porodici to nasilje i prijavi policiji, nisu velike. Kada se tome doda siromaštvo, alkoholizam, slabo obrazovanje, patrijarhalno vaspitanje, dobija se situacija u kojoj je tragedija neminovna. U takvom društvu, nije teško zamisliti obične, razumne ljude kako vrše nasilje u porodici. Teže je zamisliti iste te ljude koji nasilje osuđuju.
Sprečiti, jer se ne može sve izlečiti
Da bismo videli zašto je proširenje pojma nasilja, a vezano za porodično nasilje, neophodno da bi se taj problem adekvatno rešavao (na državnom nivou), vratimo se primeru sa početka - ubistvo u Varvarinu. U štampanom izdanju Politike od 3. avgusta dobijamo više podataka, i tu saznajemo (članak Sud odredio pritvor osumnjičenoj za ubistvo u Varvarinu, str. 9):
Ubistvo Andrejića se, kako smo već objavili, dogodilo 31. jula, petnaest minuta iza ponoći, u trošnoj baraci, u koju je nekoliko sati ranije ušao Andrejić. Prema izjavama komšija, koji stanuju pored barake, Andrejić je u pripitom stanju maltretirao Maru i njenu osamnaestogodišnju kćer Jelenu. Jelena je uspela da pobegne kod komšija, a Mara je otišla u Dom zdravlja da bi primila injekciju za smirenje. Kada se Mara vratila u baraku, Nenad je još bio tu. Sumnja se da je sa više udaraca sekirom ubila Nenada,... Prema svedočenju očevidaca svađe, Nenad je do pre nekoliko godina bio u vanbračnoj vezi sa Marom, a sada je ljubavnim i sličnim ponudama uznemiravao njenu kćer,... Komšije još kažu da su uzalud pokušavale da spreče nasilno ponašanje Nenada Andrejića i da su zbog toga pozivale i Stanicu policije u Varvarinu. Andrejić je, sudeći po svim izjavama, imao nameru da se useli u baraku kod Mare i njene kćeri. Mara je invalidski penzioner ... Baraku za stanovanje dobila je od Centra za socijalni rad u Varvarinu.
Da je nasilnik na vreme uklonjen iz doma Mare Milojević i njene ćerke moguće da o ovom slučaju ne bismo čitali. Ali ne samo to. Kao što sam već pomenula, nasilje u porodici ima neke odlike po kojima se razlikuje od drugih vrsti nasilja. Nasilnik i žrtva dele životni prostor; žrtva je često ekonomski zavisna od nasilnika (i/ili nema svojih prihoda); patrijarhalnija sredina vrši pritisak da se porodica očuva, bez obzira na nasilje, itd. Ali i pored svega toga, žrtve ubijene u nasilju u porodici su žrtve koje je (bi bilo) najlakše sprečiti. Naime, ta ubistva su često najavljivana godinama unapred. Nasilje u porodici eskalira i kreće se od psihičkog nasilja preko lakših oblika fizičkog nasilja do teških oblika fizičkog nasilja i ubistva. Teško da bi se mogao naći mladić koji je na prvom sastanku pretukao devojku jer joj je zagoreo ručak. Ali zato većina žrtava nasilja u porodici ima priče o tome kako je u početku bio dobar, a posle i kad je ošamari/prebije to se desi samo kad zasluži, ali se posle uvek pokaje i obeća da neće više. Nasilnici se trude da uspostave kontrolu nad žrtvom, ne fizičku već psihičku i materijalnu. Žrtva je ubeđena da nema izbora, da mora da ostane sa nasilnikom, i zato je naročito besmisleno (u mnogim slučajevima i bezobrazno) optuživati žrtve za nenapuštanje nasilnika.
Odredba u Krivičnom zakoniku po kojoj je psihičko nasilje u porodici zabranjeno navodi da je kažnjivo ono ponašanje kojim se ugrožava "spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana porodice". Panika koju Željka Buturović pokušava da stvori u javnosti pričajući o muževima koji će morati na lečenje jer su se požalili da je ženi zagoreo ručak, ili Zoran Milivojević koji priča o ženama koje će prijavljivati muževe jer žele da ih država prevaspita, nije bazirana ni na kakvim činjenicama ili razumnom tumačenju zakona. I jedna i druga tvrdnja su zasnovane na nepoznavanju odnosa moći među polovima. Što je sredina siromašnija i tradicionalnija, muškarci imaju više moći - ekonomske, društvene i fizičke. I dok Željka Buturović piše o ženama koje raspolažu platama svojih muževa i ucenjuju ih decom, u novinama čitamo o siromašnoj ženi koja je ubila svog bivšeg partnera u pokušaju da spreči seksualno zlostavljanje svoje ćerke, jer se policija nije odazvala na pozive.
Psihičko nasilje u porodici je izuzetno opasno i stvarno. Na žalost, to je vrsta porodičnog nasilja koje je najlakše sakriti. Pretnje mogu da budu izgovorene i tihim glasom, a da budu jednako efikasne kada ih izgovori osoba za koju se iskreno veruje da može da ih ostvari. U ovoj fazi, pomoć društva, i terapeutski pristup problemu, na koji Željka Buturović gleda sa strahom i podsmehom, bi pomogao da se spreči eskalacija nasilja.
Ciklus
Kada se priča o nasilju u porodici koristi se izraz 'ciklus nasilja'. Tim izrazom se označava pravilnost koja je primećena u odnosu žrtve i nasilnika. Podizanje tenzije je praćeno akutnim zlostavljanjem koje je praćeno fazom medenog meseca (ponovno uspostavljanje veze) koji je pak praćen ponovnim podizanjem tenzije itd.
Ciklus nasilja u porodici u dnevnim novinama je nešto jednostavniji. Skoro svake nedelje osvane naslov o muškarcu koji je ubio svoju partnerku ili suprugu nakon godina zlostavljanja, ili zato što je odlučila da ga napusti, ili o ženi koja je odlučila da se sama obračuna sa nasilnikom. Dok sam pisala ovaj tekst osvanula je vest o ženi koja je ubila muža sekirom, a "...pretpostavlja se da su tragediji prethodile višegodišnje nesuglasice bračnog para". Dan nakon te vesti, mogla je da se pročita vest o ženi koja je zaklala svog supruga. Komšije su spremno novinarima ponudile informaciju da je taj bračni par bio "...poznat po čestim sukobima i porodičnim obračunima".
Ukoliko država odustane (pre i nego što je počela) od sistematskog obračunavanja sa nasiljem u porodici, na svim nivoima, taj ciklus će se teško prekinuti.
Nema komentara:
Objavi komentar