The more you know

Pokret za muška prava - u originalu Men's Rights Movement (MRM), pokret je koji se bavi pitanjima diskriminacije muškaraca. MRM je nastao 70tih godina odbacivanjem feminističkih principa. Naime, u drugom talasu feminizma, razvojem pokreta i teorije, došlo se do zaključka da patrijarhalni pokret nanosi štetu i muškarcima. Kako se šteta koju od patrijarhata trpe muškarci i žene razlikuje, bilo je sasvim logično da se u okviru feminističkog pokreta deo ljudi bavi isključivo tim pitanjima, koristeći iste teorijske i aktivističke alate. Onaj deo koji je odbacio feminističke principe i oformio MRM počeo je za sva zla koja muškarci trpe da okrivljuje žene, a pre svega feministkinje. U okviru feminizma se naravno nastavlja sa bavljenjem temama koje se tiču muškaraca.  

Kod nas još uvek nema pokreta za muška prava, ali su narativi kojima se MRA služe već uveliko prisutini; to su poznati narativi, duboko ukorenjeni u mizoginiji. Tekst koji prenosim pokazuje da mogu da budu izuzetno opasni.

Kada MRM narativi ubijaju

Takozvani „pokret za muška prava“ jako je uporan u nameri da ubedi javnost kako je problem nasilja u porodici prenaglašen od strane feministkinja, i da mnoge, čak i većina žrtava lažu policiju i sudove, koji im veruju na reč jer je pravosuđe u kandžama svemoćnog feminističkog režima. Ovaj narativ ima velku moć jer se naslanja na duboko ukorenjene stereotipe o ženama kao lažljivim, manipulativnim sponozorušama. Na žalost, rasprostranjena spremnost da se poveruje u sva anti-feministička trabunjanja o lažljivim ženama u ortaštvu sa policijom, može dovesti i do tragedije, kako pokazuje ovonedeljna Draga Saveta:

Progoni me greška: Prošle godine devojka mog prijatelja nestala je zajedno sa njihovo dvoje male dece. Očajnički je želeo da ih nađe, ali nije verovao policiji, pa ih nije obavestio o nestanku. Nekoliko nedelja kasnije, kada sam bio u poseti sestri koja živi u mestu nekoliko sati od mesta gde smo prijatelj i ja živeli, video sam njegovu devojku. Izgledalo je kao da radi u frizerskom salonu. Pozvao sam prijatelja, rekao mu da sam je video i gde. Moj prijatelj je pronašao svoju devojku, pratio je kući, ubio nju i jedno od njihovo dvoje dece nakon čega je izvršio samoubistvo. Nisam imao pojma da je njegova devojka pobegla zato što ju je zlostavljao; ništa mi nikad nije ukazivalo na to da je nasilan. Ipak, progoni me ta greška. U poslednjih godinu dana sam se raspao. Ne mogu da zadržim posao ili da održavam veze. Dve nevine osobe su mrtve zbog mene, a jedno dete će da odrasta kao siroče zbog mene. Niko ne zna moju vezu sa tim slučajem. Plašim se da bi mi terapeut savetovao da priznam porodicama žrtava. Možda je to ono što zaslužujem: da me mrze. Ne znam šta da radim sa sobom. 

Naglasak u tekstu je moj. Previše je kasno za ljude u ovoj situciji, ali želim da je izdvojim kao dobar primer zašto je bitno da naučimo kako da prepoznamo anti-feminističke narative i da naučimo da budemo skeptični prema njima. Ideja da se policiji ne može verovati sa istragom očiglednog slučaja kindapovanja, gde je momak nevin u svakom pogledu, upravo je vrsta priče koju MRA guraju. Kako je ovaj slučaj pokazao, verovatnije je da ne može da pozove policiju jer se protiv njega vode neki postupci za zlostavljanje bivše devojke, i verovatno ima zabranu prilaska.

Ovo pominjem zato što stalno susrećem muškarce, čak i pro-feministički nastrojene, koji su zavedeni tvrdnjama MR aktivista da je sudski sistem nekako anti-muški i da je lako i rasprostranjeno da žene bez dokaza lažno optužuju muškarce, da im se automatski veruje i to koristi kako bi se muškarcima oduzela roditeljska prava. Možda, kao i pisac ovog pisma, imaju prijatelje koji se kunu da se njima upravo to desilo. Ali bi tužne priče nalik ovoj trebalo da služe da nas podsete na značaj procenjivanja dokaza koji postoje u stvarnom svetu nasuprot priča vaših prijatelja kojima nedostaju detalji i koji se oslanjaju na mizogine stereotipe kako bi vas ubedili.