Ratna zona

Svako malo pa se pojavi članak koji objavljuje da se vodi rat protiv muškaraca ili dečaka i najčešće se kao najveći neprijatelji (neprijateljice) muškaraca i dečaka navode žene. I zaista, u tim člancima je sve prikazano kao rat - neko mora da pobedi, a neko da izgubi. Te tako, proklamuje se da kako žene osvajaju određene oblasti, tako ih muškarci gube - bilo to tržište rada ili obrazovanje. U Srbiji je još 2007. godine Jovana Papan objavila da se vodi rat protiv muškaraca, mada mora se priznati da je izabrala čudnu početnu ilustraciju problema. Na početku teksta Papan opisuje sada već čuvenu epizodu rijalitija 48h svadba u kojoj mladoženja priznaje da povremeno udaro po neki šamar svojoj budućoj supruzi. A kao dokaz da se vodi rat protiv muškaraca Papan koristi činjenicu da su se mnogi nakon prikazivanja epizode pobunili, i da je otpočela javna debata o nasilju u porodici.

Krajem novembra ove godine pojavio se tekst izvesne Suzan Venker, (originalno) naslovljen Rat protiv muškaraca. Letimičnim pogledom na tekst uspela sam da primetim da je prilično uvredljiv - za žene i za muškarce. Na svu sreću, našao se neko ko je bio spreman da tekst pročita i iskritikuje - naš stari znanac Majkl Kimel.


Mitski rat protiv muškaraca

Pre nekoliko godina, pojavio sam se u poznatom TV talk-show-u nasuprot četvorice „besnih belih muškaraca“: četvorice muškaraca koji su verovali da su, zbog programa afirmativne akcije koje su pokrenule, kako su tvrdili, feministkinje, bili žrtve diskriminacije na radnom mestu.

Svaki muškarac je ispričao svoju priču; kako je bio kvalifikovan za posao ili za unapređenje koje nije dobio zbog ove navodne obrnute diskriminacije protiv belih muškaraca. Jedan od njih je svoje izlaganje završio rečenicom koja je poslužila kao naziv te emisije: „Crnkinja je ukrala moj posao,“ izjavio je.

Kada su me pitali da odgovorim, imao sam samo jedno pitanje za ove muškarce, pitanje o nazivu emisije. U stvari moje pitanje je bilo vezano za jednu reč u nazivu emisije. Želeo sam da mi razjasne reč „moj.“ Zašto je muškarac verovao da je to njegov posao? Zašto naziv emisije nije bio „Crnkinja je dobila posao“ ili „Crnkinja je dobija taj posao“? Odgovor, kako sam tvrdio, je da su ti muškarci osećali da imaju prava na taj posao, i da ti muškarci svaki napor da se tržište rada izjednači vide kao gubitak.

DNK

Setio sam se tih muškaraca dok sam čitao zbrkani i besan tekst Suzan Venker protiv feministkinja kao izvora nesreće koja prožima muško-ženske odnose. Pomislio sam koliko je bolno kada si navikao da imaš sve da sada imaš samo 80%. Kakav gubitak! Jadni mi! Jednakost je grozna kada ste bili privilegovani – a muškarci su toliko dugo bili privilegovani da verujemo da su uslovi isti za sve.

U svom žvrljanju protiv žena, Suzan Venker tvrdi da su žene same sebi najveći neprijatelji, i da je uspon žena izazvao „kraj muškaraca“, da se muškarci pretvaraju u besne, ozlojeđene neženje zato što žene od muškaraca očekuju toliko mnogo. Oduzimaju im muškost, bune njihov DNK, koji samo teži ka tome da brani i zarađuje pare za porodicu. Žene ne dozvoljavaju muškarcima da budu muškarci.

Feministkinje su, piše Venker, zavele žene da izguraju muškarce sa njihovog postolja kako bi „uzele ono što su ih naučili da im po pravu pripada.“ Kao rezultat toga, nastavlja Venker, žene su počele da veruju u izreku „žene dobre/muškarci loši“ – uverenje koje je „uništilo odnose među polovima.“ Muškarci su, kaže nam ona, „umorni od toga da im se priča da ako žene nisu srećne, da su za to krivi muškarci.“

Ali umesto toga ona tvrdi da ukoliko muškarci nisu srećni da su za to krive žene – zato što traže isti ushićujući osećaj samostalnosti i sopstva za koje muškarci tvrde da je njihovo prirodno pravo stečeno rođenjem. Kako se samo usuđuju?

OK, šta nije u redu sa ovom slikom? Ovaj labavi argument povezuje užasnu istoriju sa savremenim analizama bez empirijske osnove. Rezultat nužno mora da bude loša politika.

Uverenje žene dobre/muškarci loši bilo je osnova ne femnizma, već anti-feminizma još od 19 veka. Ti nevini „anđeli doma“ je trebalo da smire divlje zveri, jer su muškarci bili skloni napadima besa, pijanstva i drugih izopačenosti. Ukoliko žene ne bi ukrotile muškarce, tvrdili su anti-feministi, nastupio bi pakao na zemlji.

Pop psiholozi su se pridlužili političkim analitičarima (pundits) i tvrde, kao i Venker, da ukoliko su žene nesrećne, same su za to krive. Koliko savetodavnih kolumni o „pravilima“, opomena o nedostatku muškaraca ili plahovitih medijskih ispovesti žena iz više srednje klase koje su završile Jejl i odlučile da napuste tržište rada (samo da bi mu se vratile kada deca napune 5 godina) moramo da izdržimo? Bezbroj. Ne mora se biti originalan da bi se bilo u krivu.

U stvari, feminizam je preokrenuo jednačinu koju Venker nudi. Podsticao je žene da budu ’loše devojke’ – da traže sopstvena zadovoljstva, da idu napred, samostalno, da napuste loše brakove, i da kontrolišu sopstvena tela. Ohrabrio je muškarce da budu dobri – u stvari, zahtevao – insistirajući na tome da muškarci mogu i da bi trebalo jednako da se uključe u roditeljstvo, da budu ravnopravne kolege i saradnici, da zaustavimo silovanje i nasilje koji toliko ugrožavaju jednakost žena.

Empirijski dokazi pokazuju da se muškarci lagano prilagođavaju novim uslovima. Većina od 400 mladih muškaraca (od 16 do 26 godina) koje sam intervjuisao za potrebe moje knjige Zemlja momaka (Guyland) pretpostavljaju, bez ozlojeđenosti, da će njihove supruge biti jednako posvećene svojim karijerama kao i oni. Zašto? Zato što će im trebati dodatni prihod. I oni pretpostavljaju da će biti angažovani očevi, da će provoditi više vremena sa svojim porodicama nego njihovi roditelji ili pak njihovi roditelji. Zašto? Pa zato što u stvari žele da budu angažovani očevi.

Svi oni imaju prijateljice (bez obzira šta nam poručuje film „Kad je Hari sreo Sali“), što pospešuje njihovu sposobnost da budu ravnopravne kolege i saradnici sa ženama koje smatraju sebi jednakima.

Zaustavite ludilo. Ne postoji rat između polova. Muškarci i žene mogu da budu, i treba da budu, saveznici. I svakog dana postaju sve ravnopravniji i sve srećniji.

Muškarci uopšte nisu toliko nesrećni i ozlojeđeni koliko Venker tvrdi – zato što ona razgovara samo sa onima koji osećaju da imaju prava na toliko stvari da žale, kao i Raš Limba (Rush Limbaugh), kako je ponovni izbor predsednika Obame gubitak „naše zemlje“.

Istina je da u svom nastojanju da uzvisi muškarce, ona nas u stvari vređa. Ko kaže da ne možemo da budemo srećni sa potpuno ravnopravnim saradnicama i koleginicama? Ko kaže da ne možemo da uživamo u čarima deljenog roditeljstva? Ko kaže da smo biološki programirani da u isto vreme budemo silovateljske zveri vođene testosteronom i lenjivci sa daljinskim upravljačem koji su nesposobni da u kuhinji podignu prst?

Venker slika nepopustljivo katastrofalan portret muškaraca, ali taj portret srećno opovrgavaju stvarni američki muškarci. I nećemo da trpimo blaćenje muškaraca koje Venker nudi. I mi želimo sve – i jedini način na koji svi možemo imati sve, je da sve podelimo na pola.