Pre nedelju dana Dejan Cvetić je svoju suprugu Natašu izbacio kroz prozor, zatim je sišao u dvorište i usmrtio je ubodima nožem u vrat. Nataša Cvetić je imala 32 godine. Još jedan slučaj nasilja u porodici koji se završio kao ubistvo. Još jedan slučaj gde je ubica od ranije poznat policiji, između ostalog i po prijavama za nasilje u porodici. Još jedan slučaj gde je žena nastradala u trenutku kada je bila u procesu napuštanja nasilnika koji ju je godinama maltretirao.
Ali ja bih se sada osvrnula na jedan drugi aspekat ovog slučaja. Naime, Dejan Cvetić je bio dobrovoljac u ratovima devedesetih.
Pišući o slučajevima nasilja u porodici, više puta sam pomenula da su to zločini koje je moguće predvideti. U članku o ubistvu Kasandre Perkins, mlade žene koju je ubio bivši partner, američka spisateljica i blogerka Džesika Valenti piše:
Problemi povratnika iz ratova ne postoje samo u intimnim vezama, ali kao i problemom nasilja u porodici, njihovim problemima se retko ko bavi. Međutim, čak i kada to zanemarimo, odnosno kada uzmemo u obzir da zakonodavni organi ne prepoznaju povratnike iz rata kao kategoriju ugroženih/onih koji mogu da ugroze, da li bi ipak trebalo očekivati da se drugačije reaguje na pretnje nasiljem ili ubistvom kada dolaze od povratnika iz rata? Da, iz jako jednostavnog razloga. U Srbiji postoji veliki broj ilegalnog oružja, od čega je najveći broj upravo sa ratišta devedesetih. U ovom slučaju žena nije ubijena iz vatrenog oružja, ali je bio preveliki broj slučajeva ubistva-samoubistva gde je detonirana ručna bomba, ili ubistva vatrenim oružjem, a ubica je povratnik iz rata.
Kada je u pitanju nasilje u porodici mora se obratiti pažnja na svaki detalj. Ne može se pretnja svake osobe uzimati jednako (ne)ozbiljno, treća pretnja se ne sme tretirati kao prva, deseti poziv kao bilo koji. Čak i ako žrtva odbije da podnese tužbu i vrati policiju sa vrata (ako je na primer policiju pozvao neko/a iz komšiluka) mora se napraviti zapisnik. Prijava osobe koja pre toga ima veći broj krivičnih dela ne može da dobije istu pažnju kao i prijava osobe bez prethodnih prijava/osuda. Jednostavno, poziv za sprečavanje jedne instance nasilja za koje se zna da eskalira ne sme se tretirati kao bilo koji poziv.
Ali ja bih se sada osvrnula na jedan drugi aspekat ovog slučaja. Naime, Dejan Cvetić je bio dobrovoljac u ratovima devedesetih.
Pišući o slučajevima nasilja u porodici, više puta sam pomenula da su to zločini koje je moguće predvideti. U članku o ubistvu Kasandre Perkins, mlade žene koju je ubio bivši partner, američka spisateljica i blogerka Džesika Valenti piše:
Najveća je verovatnoća da će ženu nasilni partner ubiti u trenutku kada pokuša da ga napusti - u stvari, verovatnoća da će osoba u nasilnoj vezi biti ubijena raste za 75% u trenutku kada napušta nasilnika. Trudnoća i rađanje dece pogoršavaju nasilje u vezi i mlade afro-amerikanke su 11 puta ugroženije od belih žena tokom trudnoće i u prvoj godini od rađanja deteta.
Ovo nije visoka matematika - znamo kako žene umiru kada ih ubijaju partneri. Znamo šta tome prethodi i znamo kako veza izgleda pre no što do ubistva dođe.
Većina stvari u vezi sa nasiljem u porodici je poznata i ukazuje na to da su to zaista zločini koje moguće sprečiti. Pre svega, činjenica je da su to zločini koji eskaliraju i da retko ostanu neprimećeni od strane okoline pre nego što dođe do ubistva. Najčešće su prijavljivani policiji. Takođe, često su nasilnici bivši učesnici ratova. Kod nas, ratova devedesetih.
Problemi povratnika iz ratova ne postoje samo u intimnim vezama, ali kao i problemom nasilja u porodici, njihovim problemima se retko ko bavi. Međutim, čak i kada to zanemarimo, odnosno kada uzmemo u obzir da zakonodavni organi ne prepoznaju povratnike iz rata kao kategoriju ugroženih/onih koji mogu da ugroze, da li bi ipak trebalo očekivati da se drugačije reaguje na pretnje nasiljem ili ubistvom kada dolaze od povratnika iz rata? Da, iz jako jednostavnog razloga. U Srbiji postoji veliki broj ilegalnog oružja, od čega je najveći broj upravo sa ratišta devedesetih. U ovom slučaju žena nije ubijena iz vatrenog oružja, ali je bio preveliki broj slučajeva ubistva-samoubistva gde je detonirana ručna bomba, ili ubistva vatrenim oružjem, a ubica je povratnik iz rata.
Kada je u pitanju nasilje u porodici mora se obratiti pažnja na svaki detalj. Ne može se pretnja svake osobe uzimati jednako (ne)ozbiljno, treća pretnja se ne sme tretirati kao prva, deseti poziv kao bilo koji. Čak i ako žrtva odbije da podnese tužbu i vrati policiju sa vrata (ako je na primer policiju pozvao neko/a iz komšiluka) mora se napraviti zapisnik. Prijava osobe koja pre toga ima veći broj krivičnih dela ne može da dobije istu pažnju kao i prijava osobe bez prethodnih prijava/osuda. Jednostavno, poziv za sprečavanje jedne instance nasilja za koje se zna da eskalira ne sme se tretirati kao bilo koji poziv.
Nema komentara:
Objavi komentar