Primer prvi (22.04.2012)
Kako bi dobila što bolje informacije autorka teksta se obratila dr Nataliji Mićunović, direktorki Uprave za rodnu ravnopravnost. I već u predstavljanju sagovornice, Dragana Čigoja demonstrira netačnost drugog dela uvodne tvrdnje. Naime, ona dr Nataliju Mićunović najavljuje kao direktora Uprave za rodnu ravnopravnost. Mada, u odbranu novinarke, ona je ipak u uvodu navela da se ženama "muškarci obraćaju sa advokatica, ... "
U samom tekstu postoji veliki nesklad. Dok Natalija Mićunović daje konkretne mere koje bi trebalo preduzeti kako bi se postigla ravnopravnost polova, Dragana Čigoja vraća loptu na žensku stranu (i insistira na toj vrsti podele).
Ako pređemo preko gomile stereotipa u ovom pasusu (u stvari impresivno koliko je stereotipa moguće smestiti u ne tako digačak pasus) možemo spaziti jedan koji prožima sve ostale. Kao jedini mogući princip ustrojstva ljudskog društva vidi se dominacija jednog pola (grupe ljudi) nad drugim. Novinarka ignoriše svoju sagovornicu, Nataliju Mićunović, koja jasno priča o saradnji, partnerstvu i jednakosti, i dolazi do zaključka da već živimo u vremenu u kome su žene dominantne. Ova vrsta izvrtanja izjava ili pak ignorisanja sagovornika/ce, što je ovde slučaj, predstavlja jednu od najgrubljih grešaka u novinarstvu. Ali, ipak to je samo tekst o nekakvim lepim, uspešnim i snažnim ženama.
Izveštavajući o promenama u francuskom jeziku, konkretno o izbacivanju titule madmoiselle (gospođica) iz upotrebe u zvaničnim dokumentima, Katarina Đorđević piše:
Ko su te gospođice kojima francuska vlada oduzima pravo građanstva? Može li se to uopšte desiti? Naravno da ne. Niko neće biti uhapšen ukoliko se nekoj Francuskinji obrati sa gospođice, niti je njoj zabranjeno da traži da joj se neko tako obraća. To jedino znači da država neće nepotrebno zahtevati od žena da naznače svoj bračni status. S' obzirom na to da žene raznorazna građanska prava imaju same po sebi, nevezano za muža, to je sasvim logično. Ali, postoji još nešto što je vezano za titulu gospođice:
Urednica Ela je u pravu što se tiče visine zarada, dužine porodiljskog odsustva, i prisustva žena u političkom životu. Međutim, izjaviti da zato što to nije postignuto ne treba da se insistira na ukidanju titule gospođica jednostavno nema smisla. Takođe, ona je sama svesna zašto želi da titula gospođica ostane u upotrebi, jer označava mladu i lepu devojku, spremnu na udaju (za neudate starije žene postoje drugi nazivi, doduše ne zvanični), i urednici Ela prija kada pretpostave da je gospođica. Ali, tu se krije i paradoks. Ako je bračni status bitan, ako se žena određuje u odnosu na muškarca ili na osnovu privlačnosti koju još uvek (ili ne) poseduje, da li onda ima smisla insistirati na jednakim platama? Možda ne gubi smisao u potpunosti, ali prestaje da zvuči ozbiljno.
Izbacivanje reči gospođica iz zvanične upotrebe jeste bitan korak, i jeste vezan za postizanje jednakih plata, i boljih uslova za trudnice, porodilje i majke kao i veće prisustvo žena u političkom životu. Time je ženama jasno, i zvanično stavljeno do znanja da su one same građanke Francuske, a ne one kao udate ili pak trenutno neudate. Osim toga, urednica Ela bi, kao žena koja ima preko 40 godina, trebalo i sama da zna da se svaka žena (u određenim godina) oseća pomalo postiđeno kada još jednom, na zvaničnom dokumentu, štiklira kvadratić neudata. To stalno postavljanje pitanja o bračnom statusu, na najbanalnijim mestima, na primer prilikom kupovine avionske karte ili slanja pošte, žene stavlja pod mikroskop i stalno ih podseća da društvo od njih očekuje da se udaju (i da eventualno rode decu). I zato ukidanje termina gospođica predstavlja uspeh.
Podizanje panike oko ukidanja jednog termina na zvaničnim dokumentima (pogledajte taj znak uzvika nakon prve rečenice) jeste prilično jeftin novinarski trik, ali ono što dolazi na kraju je prilično gruba novinarska greška.
Još jednom se tu našla Natalija Mićunović. Ne bih da pretpostavljam čija greška je u pitanju, ali na novinarki je da tekst uobliči i preda uredniku/ci. Natalija Mićunović pominje dve žene na francuskoj političkoj sceni, i nekako je u objavljenom tekstu pomešano koja je na kojoj strani, a i jednoj i drugoj je čak i pogrešeno ime. Dakle, Segolen Roajal (Ségolène Royal) je francuska političarka, funkcionerka Socijalističke partije, levičarka, dok je Marin Le Pen (Marine Le Pen) predvodnica desničarskog Nacionalnog fronta. Ali čemu proveravati činjenice; ipak je to samo tekst o nekakvim gospođicama.
U nedeljnom dodatku Politike pod lupom se našla tema Žena: i lepa i uspešna i snažna. Glavno pitanje na koje bi članak trebalo da odgovori postavljeno je u uvodu "Da li se popravio njihov položaj otkako je krajem 2009. u Srbiji počeo da važi Zakon o ravnopravnosti polova a muškarci im se obraćaju sa advokatica, psihološkinja, policajka, direktorka..." Sasvim validno pitanje, i jedno na koje bi sigurno trebalo potražiti odgovore (makar prvi deo pitanja; drugi je višestruko netačan što će i sama novinarka demonstrirati nešto kasnije u tekstu).
 |
| Lepa, uspešna, snažna |
Kako bi dobila što bolje informacije autorka teksta se obratila dr Nataliji Mićunović, direktorki Uprave za rodnu ravnopravnost. I već u predstavljanju sagovornice, Dragana Čigoja demonstrira netačnost drugog dela uvodne tvrdnje. Naime, ona dr Nataliju Mićunović najavljuje kao direktora Uprave za rodnu ravnopravnost. Mada, u odbranu novinarke, ona je ipak u uvodu navela da se ženama "muškarci obraćaju sa advokatica, ... "
U samom tekstu postoji veliki nesklad. Dok Natalija Mićunović daje konkretne mere koje bi trebalo preduzeti kako bi se postigla ravnopravnost polova, Dragana Čigoja vraća loptu na žensku stranu (i insistira na toj vrsti podele).
Natalija Mićunović - Ono što bi doprinelo razvoju "ravnoteže između karijere i porodice" u Srbiji su podsticajne politike za muškarce da uzimaju deo roditeljskog odsustva, razvoj socijalnih servisa kao što su vrtići, produženi boravci u osnovnim školama, gerantološki centri i smanjenje nepotrebnog i neproduktivnog prekovremenog rada. Naravno bez muškaraca nema rodne ravnopravnosti! Samo razvijanjem partnerskih odnosa sa muškarcima i obezbeđivanjem njihove podrške možemo postići očekivane rezultate.
Dragana Čigoja - Dr Mićunović ističe da bez muškaraca nema rodne ravnopravnosti ali bi bilo dobro da se zapitamo ko odgaja i vaspitava naše muškarce. Naravno, njihova majka! Osnovi psihološke teorije govore o tome da sve potiče iz porodice, a Frojdova psihoanaliza tvrdi da na mušku decu poseban i odlučujući uticaj ima njihova majka.
Obrni okreni, ako je verovati novinarki, žene su krive. I ne samo to, žene su u stvari u boljoj poziciji sada i uvek bile:
Često se u poslednje vreme može čuti kako počinje "era žena", kako će žene voditi glavnu reč u svetu, da će ljudi više brinuti o svojim i tuđim osećanjima, više se obazirati na duhovni, nego na telesni razvoj, voditi računa kako se i čime hrane... Sve je to oličenje matrijarhata i ženskog bića. Ipak, kad bolje razmislimo, možda vekovima živimo u skrivenom matrijarhatu? Da upitamo naše bake kod koga je oduvek bio novčanik i čija je bila "poslednja", šta li će nam reći...?
 |
| Pitajte ih... |
Primer drugi (02.05.2012)
Nema više gospođica u Francuskoj!
Pravo građanstva oduzela im je francuska vlada koja je nedavno donela odluku da ženski bračni status nije bitan i da se reč „madmoazel” izbaci iz upotrebe u zvaničnim dokumentima – na poreskim prijavama, glasačkim listićima i brojnim drugim dokumentima.
 |
| Au revoir, madmoiselle |
Iako su francuske feministkinje oduševljeno pozdravile ovu odluku, Mišel Fitusi, urednica u francuskom magazinu „El” kaže: „Za mene to nema nikakav značaj! Naprotiv, kada me neko nazove gospođicom, meni to predstavlja veliko zadovoljstvo, jer imam više od 40 godina. Međutim, bila bih neuporedivo srećnija kada razlika u platama između žena i muškaraca ne bi iznosila 27 odsto, kada porodiljsko odsustvo ne bi trajalo svega dva meseca i kada bi u francuskom parlamentu sedelo više od 18,5 odsto žena koje bi seborile da poboljšaju život prosečne i zaposlene žene.”
Urednica Ela je u pravu što se tiče visine zarada, dužine porodiljskog odsustva, i prisustva žena u političkom životu. Međutim, izjaviti da zato što to nije postignuto ne treba da se insistira na ukidanju titule gospođica jednostavno nema smisla. Takođe, ona je sama svesna zašto želi da titula gospođica ostane u upotrebi, jer označava mladu i lepu devojku, spremnu na udaju (za neudate starije žene postoje drugi nazivi, doduše ne zvanični), i urednici Ela prija kada pretpostave da je gospođica. Ali, tu se krije i paradoks. Ako je bračni status bitan, ako se žena određuje u odnosu na muškarca ili na osnovu privlačnosti koju još uvek (ili ne) poseduje, da li onda ima smisla insistirati na jednakim platama? Možda ne gubi smisao u potpunosti, ali prestaje da zvuči ozbiljno.
Izbacivanje reči gospođica iz zvanične upotrebe jeste bitan korak, i jeste vezan za postizanje jednakih plata, i boljih uslova za trudnice, porodilje i majke kao i veće prisustvo žena u političkom životu. Time je ženama jasno, i zvanično stavljeno do znanja da su one same građanke Francuske, a ne one kao udate ili pak trenutno neudate. Osim toga, urednica Ela bi, kao žena koja ima preko 40 godina, trebalo i sama da zna da se svaka žena (u određenim godina) oseća pomalo postiđeno kada još jednom, na zvaničnom dokumentu, štiklira kvadratić neudata. To stalno postavljanje pitanja o bračnom statusu, na najbanalnijim mestima, na primer prilikom kupovine avionske karte ili slanja pošte, žene stavlja pod mikroskop i stalno ih podseća da društvo od njih očekuje da se udaju (i da eventualno rode decu). I zato ukidanje termina gospođica predstavlja uspeh.
Podizanje panike oko ukidanja jednog termina na zvaničnim dokumentima (pogledajte taj znak uzvika nakon prve rečenice) jeste prilično jeftin novinarski trik, ali ono što dolazi na kraju je prilično gruba novinarska greška.
Jake političarke, ali malo poslanica
Natalija Mićunović, direktorka Uprave za rodnu ravnopravnost u čijoj je organizaciji grupa novinara iz Srbije posetila francusku prestonicu kaže da, uprkos snažnoj feminističkoj tradiciji, francusko društvo i dalje ima tradicionalan odnos prema ženama.
– Iako većina žena radi, one su uglavnom zaposlene u školstvu, zdravstvu i negujućim profesijama. Bez obzira na to što su na francuskoj političkoj sceni prisutne jake žene – Segoan Roajal na desnici i Mari le Pen na levici, samo 18,5 odsto žena sedi u Narodnoj skupštini. Francuskinje su u odnosu na žene Srbije u većem broju prisutne na tržištu rada – zaključuje Natalija Mićunović.
Još jednom se tu našla Natalija Mićunović. Ne bih da pretpostavljam čija greška je u pitanju, ali na novinarki je da tekst uobliči i preda uredniku/ci. Natalija Mićunović pominje dve žene na francuskoj političkoj sceni, i nekako je u objavljenom tekstu pomešano koja je na kojoj strani, a i jednoj i drugoj je čak i pogrešeno ime. Dakle, Segolen Roajal (Ségolène Royal) je francuska političarka, funkcionerka Socijalističke partije, levičarka, dok je Marin Le Pen (Marine Le Pen) predvodnica desničarskog Nacionalnog fronta. Ali čemu proveravati činjenice; ipak je to samo tekst o nekakvim gospođicama.
 |
| Liberté, égalité (?), fraternité |
Zasto mislite da je rodno senzitivni govor olicenje rodne ravnopravnosti? Recimo, meni licno, smeta kada kazem da sam student ili novinar, a "dusebriznici" me ispravljaju. Povrh svega, uzasava me izopacavanje jezika tipa: psiholoskinja,trenerka, sudinica?!? wtf?
OdgovoriIzbrišiNigde nisam rekla da je rodno senzitivni jezik oličenje rodne ravnopravnosti. Međutim, kada za ženu kažete da je "novinar" onda podrazumevate da taj posao pripada muškarcu a samo ga trenutno obavlja žena. Ukoliko ne možete da kažete "novinarka" to znači da u toj profesiji uvek zamišljate muškarca, pa vas onda stvarnost ponekad ispravi.
IzbrišiZašto je psihološkinja izopačivanje jezika? U srpskom jeziku postoji slaganje u broju i rodu, tj psihološkinja je gramatički ispravno. Reći za ženu da je psiholog znači kršiti pravila jezika. Takođe, vremena se menjaju, nekada je bilo nezamislivo reći doktorka, ali sada, kada se rpiča o rodno osetljivom jeziku nekako niko ne navodi tu reč, ali će navesti hirrurškinja - zato što hirurgijom trenutno dominiraju muškarci, kao što su nekada dominirali celokupnom medicinom.
Dakle, vremena se menjaju, i jezik se menja. To nije nešto što može da se zaustavi ili bi trebalo.
Srpski jezik je problematičan po pitanju roda i zanimanja, kao što je gore već navedeno npr. trener- trenerka (što u srpskom jeziku ima drugačije značenje), sekretar- sekretarica, čak iako bi smo uzeli oblik sekretarka koji bi bio muški oblik reči sekretarica koji bi se odnosio na isti posao? Doktorka je prihvaćeno ALI je ta reč kasnije prihvaćena, ne znam da li bi ikome bilo ''prirodno'' da kaže lekarka, pošto je reč lekar ''naša'' reč, već stalno čujem ''ona je lekar''. Ili šta uraditi sa medicinska sestra? Činjenica ovo nije zvaničan naziv struke ali je najčešće korišćen. Ili psihijatar? Ili pilot?
IzbrišiVerujem da bi dobro pitanje bilo i zašto se kod nas muški rod zanimanja prihvata samo u nominativu, tj. neće nikome biti prirodno da tokom obraćanja ženi u nekoj struci koristi muški rod u npr. akuzativu.
Moja pretpostavka jeste da je većina naziva struka u muškom rodu dobila status ''imena'' i da se tretira kao vrsta srednjeg roda (iako to nije). Konkretno primer psiholog, kako je npr. psihologija već godinama dominantno ''ženska'' profesija. Možda se upetljalo konotativno i denotativno značenje reči.