Šta je nama naša borba dala ili, šta su one imale, a mi nemamo

[Još jednom, gošća autorka. Ovog puta, uz dopuštenje autorke, sa bloga Duchesse rides again prenosim tekst Šta je nama naša borba dala. Ili: Šta su one imale a mi nemamo. 

Drugi deo naslova se odnosi na partizanke, aktivne učesnice NOB-a. Ukoliko vas ta tema interesuje, odnosno ukoliko vas interesuje i šta su partizanke radile nakon rata pročitajte knjigu Ivane Pantelić Partizanke kao građanke; izlazila je i kao feljton u Danas-u]

Ne bi trebalo da bude razlike, ali u praksi je ima. Žene ne mogu da se izlažu istim naprezanjima kao muškarci, jednostavno postoje razlike koje treba uvažiti i prilagoditi se psiho-fizičkim mogućnostima. Žene uglavnom mogu da obavljaju komandne zadatke, da rade u administraciji, vezi ili obaveštajnoj službi. Retko će raditi u specijalnim snagama i na borbenim zadacima.

Ovako nam se, u tekstu pod degutantnim naslovom: Štikle za cokule, obraća gospodin Aleksandar Radić, vojni analitičar (?!), u pokušaju da objasni zašto je, zaboga, 1.600 dama odlučilo da sexy visoke potpetice zameni nezgrapnim vojnim čizmama i postane pripadnik nove, profesionalne Vojske Srbije. Na stranu to što je autor teksta, iz svima nam omiljenog lista 24sata, pretpostavio da svaka od tih 1.600 devojaka voli da se natačinje na štikle, mene je više zaintrigirala pojava gospodina Radića i njegovog "zanimanja".

Pažljivo pročitajte sledeći spisak i odstranite uljeza:
1. Vojno lice
2. Vojni službenik
3. Oficir u rezervi
4. Profesionalni vojnik
5. Vojni analitičar

Shouldn't be too hard, ajmo redom:
- Vojno lice, bio oficir ili podoficir, završio je vojnu školu, nižu il višu, i aktivan je u sistemu Ministarstva odbrane i Vojske.
- Vojni službenik, ono što se nekada zvalo "civilno lice u vojnoj službi", je civil koji radi u sistemu Ministarstva odbrane i Vojske.
- Oficir u rezervi je osoba koja u miru nema nikakve veze s Vojskom, a u slučaju rata postaje aktivan oficir. Završio školu za rezervne oficire.
- Profesionalni vojnik je osoba kojoj plaćamo oko 300 evra mesečno da bismo imali profesionalnu vojsku, za razliku od one kad smo terali svakog Srbina da rado ide u vojnike. Profesionalni vojnik prolazi ekstenzivnu obuku kako bi se kvalifikovao za tih 300 evra.
- Vojni analitičar je osoba koja od veze sa vojskom ima samo sopstvenu pretenziju da se o istoj proserava. Da, dame i gospodo, drugovi i drugarice: proserava.

Whothafuck is Miroslav Lazanski, i whothafuck is Aleksandar Radić, hoće li meni neko objasniti?


Wikipedija o Miroslavu Lazanskom kaže da je završio Pravni fakultet, a pretpostavljam da je mnogo voleo da piše o vojsci i ratu (bambambam, pogodio sam te!!!) pa mu je tetka, gospodja Biljana Plavšić, umesto dosadnog rada u advokatskoj kancelariji omogućila da postane vojni reporter i konsekventno ekspert za sve stvari vojne. Biografiju Aleksandra Radića, pak, nisam uspela da nadjem nigde na netu, ni Wikipedija ne kaže ništa o njemu, al zato on ima štošta da kaže o tome kako žene u vojsci ne mogu da idu ne iste zadatke kao muškraci, jerbo su, je li, psiho-fizički posebne. Takoreći special. Gospodin Radić je, izgleda, vrstan psiholog, koji je prvo sproveo istraživanje psihofizičkih sposobnosti žena, pa je isto ukrstio sa sopstvenim ekstenzivnim vojnim iskustvom na terenu, i došao do ekspertskog zaključka o tome za šta smo mi sposobne a za šta ne. Dakle, da ponovim, sposobne smo da radimo za stolom kao ćate (Helga, najavi me pukovniku Von Stromu), kao oficiri veze (soko zove orla), malo kao obaveštajci (Mata Hari, sex sa neprijateljem u cilju izvlačenja podataka od krucijalne važnosti za nacionalnu bezbednost), malo na komandnim zadacima (al svi znamo da od toga u zemlji Srbiji ništa, hihihih) i retko, ali zaista retko na borbenim i specijalnim zadacima. Nakon što su pali svi muški oficiri, podoficiri, desetari, redovi, nakon što je kuvar bacio kašiku na neprijatelja, može žena u borbu. Jest.

E sad. Ili nešto u njegovom ekspretskom radu ne valja, ili su se narečene psihofizičke sposobnosti modernih žena značajno srozale u odnosu na doba omraženog nam komunizma, kada nam je naša borba dala da se, bez obzira na X ili Y hromozom, borimo rame uz rame sa muškim drugovima za zajednički cilj. Prema danas dostupnim podacima o učešću žena u II svetskom ratu, a uzevši u obzir ekspertsku procenu gospodina Radića, možemo zaključiti da su one tada bile daleko sposobnije od nas, dok je psihofizički sklop muškaraca, valjda, ostao nepromenjen, ko će ga znati. Naime, prema podacima koje na svom blogu iznosi gospodin Milan Karagaća, u Narodnooslobodilačkoj Vojsci Jugoslavije, aktivno se borilo preko 100.000 žena, a koliko ih je bilo u prvim borbenim redovima, može se videti iz činjenice da je od tih sto hiljada 25.000 poginulo, 40.000 ranjeno, a preko 3.000 su ostali teški invalidi. Za narodne heroje proglašena je 91 žena, od čega je 28 bilo iz Srbije, 3.344 žene su nosioci Partizanske spomenice 1941, a više od 2.000 su postale oficiri. Zamislite, žene pa oficiri i to pre više od 50 godina, a Vojska Srbije će tek ove godine dobiti svoju prvu generaciju žena oficira, sveže izručenih sa Vojne Akademije, kako bismo pokazali svojim drugarima iz Partnerstva za mir da smo i mi napredni i da imamo devojčice potporučnike, koje, doduše, nemaju bogznakave psihofizičke sposobnosti pa ih nećemo slati na neke posebne zadatke, ali zato bogami, mogu da rade kao oficiri veze, obaveštajci, i najverovatnije, sve odreda, za stolom, u administraciji kao sekretarice sa činovima. Innit lovely?

I za kraj, da se manemo mi cifara, evo par primera o tome kako su se žene, uz jednake psihofizičke napore, borile zajedno sa muškarcima, u toku drugog svetskog rata. Da li su one imale ideale koje mi nemamo, koji su ih opijali u toj meri da su goloruke jurišale na tenkove, il samo nisu imale štikle, ne znam, al znam da ću ubuduće preskakati sve tekstove u kojima se pominje gospodin Analitičar vojni, Aleksandar Radić.

Ranković Mateje Anđa

Rođena je 26. aprila 1909. u selu Izbištu, Vršac, Vojvodina, u siromašnoj seljačkoj porodici. Tekstilni radnik. Poslije okupacije zemlje, do jeseni 1941. ilegalno je radila u Beogradu.

Poginula je u jurišu, 11. juna 1942. na Gatu, kod Gacka, u dotad najkrvavijem i najžešćem sukobu 2. proleterske brigade s četnicima u sjeveroistočnoj Hercegovini. Četnici su tog dana iznenadili 4. bataljon 2. proleterske brigade. U krvavoj borbi prsa u prsa palo je 50 proletera, među njima i Anđa Ranković.

U ovoj borbi pokazala posebnu hrabrost i prisebnost. Sama je uništila grupu četnika koji su jurišali da je živu zarobe. O njenoj smrti, njeni drugovi su zapisali: "Silna je bila, i pribrana. Išla je ispred nas sviju, i samo govorila: Naprijed, drugovi!"

Bosnić Pere Milka

Rođena je 1928. godine u selu Vrtoče kod Drvara, Bosna i Hercegovina. Milka je pred rat završila osnovnu školu. Išla je u prvi razred građanske škole.

U toku borbe protiv neprijateljskih padobranaca jedan naš tenk našao se u opasnosti da ga neprijatelj uništiti. U jednom trenutku, Nijemci su na tenk nabacili ćebe, tako da je vozaču bio zaklonjen vidik. U tom kritičnom trenutku pored tenka je prolazila grupa zarobljenih Drvarčana koje su Nijemci sprovodili. Medu njima bila je i šesnaestogodišnja skojevka Milka Bosnić. Uviđajući opasnost u kojoj se nasla posada tenka, Milka je iskočila iz kolone zarobljenika, pritrčala tenku i zbacila ćebe. Razbjesnjeli Nijemci, okomili su se na hrabru skojevku i sasjekli je bajunetama.

Karamandi Stavre Elpida

Rođena je 1. januara 1920. godine u Lerinu, Grčka. Majka joj se preudala i preselila u Bitolj.

U aprilu 1942. godine stupila je u Bitoljski partizanski odred "Pelister". Međutim, 3. maja 1942. godine, Odred je opkoljen mnogobrojnom bugarskom vojskom i policijom. U višesatnoj borbi, u kojoj je Elpida pokazala izvanrednu hrabrost, oko nje padaju njeni drugovi i drugarice. Jedan mitraljeski rafal i nju teško ranjava. Potpuno nemoćna da izvrši samoubojstvo, uhvaćena je. Hrabro je podnijela sve muke na koje je stavljena prije no što je umrla.

Mede Janeza Pavla

Rođena je 1. januara 1923. godine u Velikom Podlugu, u opštini Leskovec kod Krškog, Slovenija.

Kao partizanka, ona je učestvovala u pohodu Druge grupe odreda u Štajersku, u svim teškim borbama na Gabrškoj gori, na Žirovskom vrhu, Blegošu i na Jelovici.

Pavla Mede, s partizanskim imenom Katarina, hrabro je podnosila teškoće napornog marša, kad je bataljon padao iz zasjede u zasjedu; kad se, na Gorenjskoj, morao probiti kroz četiri teške njemačke ofanzive i kad se samo uz najveće napore, preko strmih stijena, probijao preko Karavanki. Tu istrajnost je pokazala i kasnije, kad je bataljon, u maršu 25. augusta 1942, u teškoj borbi izvojevao veliku pobjedu kod sela Robež pod Obirom i, najzad, 28. augusta 1942, stigao u Štajersku.

Pavla Mede je bila odlučna žena, neustrašiv borac. U bataljonu je drugarice često poticala time što im je pričala o svojim dotadašnjim borbama. Učila ih je kako se rukuje oružjem.

U svim borbama Pohorskog bataljona, u novembru i decembru 1942, Pavla Mede se posebno odlikovala. U bici od 5. novembra, na Mislinjskom sedlu, sa ženskim vodom je bitno doprinijela pobjedi partizana. U raportu Glavnom štabu slovenačkih partizanskih četa, piše: "Bataljon ima specijalan ženski vod (11 partizanki), koji se u svim borbama odlično pokazao... Vodnik, drugarica Katarina, spada među najhrabrije partizanke u Štajerskoj". Slično čitamo, 10. januara 1943. u izvještaju štaba IV operativne zone Glavnom štabu, gdje o Pavli Mede piše da je bila odlična u borbi i u radu.

Osmog januara 1943. je Pavla Mede, junačka partizanka Katarina, pala u posljednjem boju Pohorskog bataljona, na Osankarici.

Kufrin Ivana Milka

Rođena je 15. oktobra 1921. godine u selu Purgariji, Jastrebarsko, Hrvatska. Potječe iz seljačke porodice.

S jednim vodom čete vrši česte diverzantske akcije na pruzi Zagreb — Karlovac, uništava pojedina ustaška uporišta, šireći partizansku bazu sela Okića i Horvata. U Hrvatskom Leskovcu, zajedno s Milanom Mraovićem Simićem, razoružava željezničku stražu i zarobljava 9 domobrana sa 6 pušaka. Već poslije nekoliko borbi, postaje komesar 3. čete bataljona "Josip Kraš", s kojom vrši svakodnevne akcije u neposrednoj blizini Zagreba. Sa svojom četom uništava nekoliko vozova kod Zdenčine i Horvata, a u jednom od njih zarobljava dva policijska agenta i talijanskog vojnog atašea.

Milka je vješto manevrirala svojom četom, iznenađivala neprijatelja i pojavljivala se tamo gdje se najmanje nadao. Takva smionost stvarala je kod ustaša i domobrana veliku paniku i prisilila ustaške vlasti da za izvjesno vrijeme, u augustu 1942. godine, obustave noćni saobraćaj na pruzi Karlovac — Zagreb, od 20 do 5 sati.

Preživela rat.