Krajem maja meseca sam pomenula podatak objavljen u Blicu o broju žena koje su ubijene od strane supružnika ili partnera. Do tada 14 žena je stradalo. Danas je Blic objavio užasavajuć podatak:
Milunka Ž. (53), koju je pre pet dana nožem ubio suprug Miloš Ž. (56) u njihovoj porodičnoj kući u Konarevu kod Kraljeva, trideseta je žrtva ubijena u porodičnom nasilju u Srbiji od početka ove godine.
Broj žrtava se duplirao za nešto više od mesec dana. Kada sam prvi put pisala o ovome pomenula sam da će broj žrtava u ovoj godini biti istovetan ili čak veći nego prethodne godine. Sada je sasvim izvesno da će broj žena ubijenih u porodičnom nasilju prevazići broj žena žrtava 2010. godine kada je 31 žena izgubila život na taj način.
U članku se navodi da su "...[n]ajčešći razlozi zbog kojih se muževi odlučuju da oduzmu život ženi leže u ljubomori, neuzvraćenoj ljubavi, nesuglasicama koje, iako sitne, mogu na kraju dovesti do fatalnog ishoda..." Milan Kostić, specijalista kliničke psihologije objašnjava da ubice nisu nužno psihopatološki slučajevi, već ubistvu mogu pribeći i 'normalni ljudi'.
Sve ovo možda, a najverovatnije i jeste tačno. Međutim, iako se pominje da ubice nisu nužno psihopatološki slučajevi, već normalni ljudi koju ubijaju svoje partnerke zbog ljubomore ili pak neuzvraćene ljubavi, to se ne problematizuje. Ne problematizuje se koliko je još uvek rašireno shvatanje da žena pripada mužu, da je on vlasnik njene sudbine (i da samim time raspolaže njenim životom). Iako se u članku pominje da muškarci najčešće svoje partnerke ubijaju vatrenim oružjem ne pominje se da je u određenom (ako ne i većem) broju slučajeva to vatreno oružje 'suvenir' iz nedavnih ratova na ovim prostorima. Da li treba podsetiti da su 'suveniri' iz rata najčešći krivci kada deca i mladi stradaju igrajući se vatrenim oružjem? Ovo ukazuje na ogroman problem koji država ima sa neregistrovanim vatrenim oružjem, a koji se ne rešava iz godine u godinu (ili se rešava masovnom legalizacijom, što u stvari stvara drugi problem).
Milan Kostić takođe navodi da su "...[u]bistva supružnika obično ... rezultat neprepoznavanja određenih detalja, reči na koje se ne obraća pažnja, pretnji preko kojih se olako prelazi..." I tu se mora ponoviti još jednom da nasilje nije lična stvar. Verujem da u dobrom delu slučajeva problem nije neprepoznavanje detalja, već njihovo aktivno ignorisanje, i to ne od strane žrtve, već od strane okoline (nasilje se tretira kao 'lična stvar'). Žrtve nasilja u porodici često ne vide izlaz iz nasilne situacije, a dešava se i da nemaju podršku okoline, čak i najbliže porodice. Nasilje u porodici se tiče svih nas, a žrtvama nasilja se treba pomoći. Na žalost, neretko se čuje optuživanje same žrtve ('zašto nije pazila za koga se udala').
Očigledno je da je problem nasilja u porodici u Srbiji dostigao ogromne razmere i da se na rešavanju tog problema mora raditi mnogo ozbiljnije. Takođe je očigledno da država, nevladin sektor i pojedinci moraju raditi zajedno na njegovom rešavanju.
[Što se tiče počinilaca zločina, retko se obraća pažnja na to da kao učesnici rata postoji velika mogućnost da pate od PTSP-a odnosno posttraumatskog stresnog poremećaja, a koliko je meni poznato, država se ne bavi ovim problemom. Takođe, određeni broj počinilaca su povratnici iz dijaspore i to bi trebalo istražiti. Kako su ovo izuzetno ozbiljna pitanja, smatram da bi im trebalo posvetiti poseban post.]
U srednjoj školi devojka iz odeljenja je dolazila na časove sva u masnicama. Kasnije sam saznala da je te masnice zaradila od tadašnjeg dečka. Epilog te priče bio je da su njene drugarice posle par pokušaja da je nagovore da ostavi nasilnika, prosto prestale da se druže sa njom.
OdgovoriIzbrišiTako se kod nas tretiraju žrtve.
Nekadažrtve nasilja postaju čak i žrtve još većeg linča (glupa kurva koja je varala muža zaslužila je batine, zar ne?).
Dotakla si veoma važna i ozbiljna pitanja ovim tekstom. Zašto se država time ne bavi? I onaj deo koji je obavila, obavila je loše. Zato što takve akcije ne donose glasače, pa shodno tome niko od ljudi na vlasti nema koristi od toga (a zašto bi iko radio bilo šta od čega nema koristi). I tako u krug.
Ne mogu da kažem da sam iznenađena brojkama. Pa u srpskom društvu još uvek mogu da se čuju "rečenične konstrukcije" tipa, "udala se za finog čoveka, ne tuče je".
OdgovoriIzbrišiMis'im, o čemu mi to pričamo? Jednostavno, ne postoji zainteresovanost države da se problem nasilja u porodici reši, kako na polju prevencije, tako ni na polju kaznene politike. Pa čak i da imamo najbolji krivični zakonik na svetu (a naš je daleko od toga), bez podrške ostalih institucija, sve je to prazna priča. Dokle god žene ne budu imale egzistencijalnu samostalnost (u smislu da imaju gde da odu i da imaju čime da nahrane dete - banalizujem, ali znaš šta hoću da kažem), svaka priča o rešavanju problema nasilja se svodi samo na priču za dnevnopolitičke potrebe i popunjavanje šarenih strana u novinama. :(
Na žalost, obe ste u pravu. Niti je država zainteresovana da reši jako ozbiljan problem, niti postoji osvešćenost društva.
OdgovoriIzbrišiNa žalost, vesti o nasilju u porodici se koriste da bi se povećao tiraž dnevnih 'štampanih stvari'.
Na žalost, neretko se krivi žrtva.
ALi verujem da i ovo pomaže, i da je i ovo jedan od načina da se stvari promene. Tako što ćemo pričati o tome i iznositi te probleme u javnost.
Mislim da bi ovaj video dobro došao kao ilustracija uz tekst:
OdgovoriIzbrišihttp://www.youtube.com/watch?v=qk0dWFRy87U