U prethodnom postu je pomenuta 'kultura silovanja'. U teoriji, kultura silovanja označava društvo u kome je seksualno nasilje nad ženama široko prisutno, a u medijima je to nasilje relativizovano i normalizovano; označava društvo u kome se žrtve osuđuju, a žene posramljuju zbog njihove seksualnosti. Međutim, kako bi kultura silovanja izgledala u praksi? Otprilike ovako:
Teško je zamisliti lopova koji nakon nekoliko meseci traži svoju žrtvu (koja ga je možda i videla) na Fejsbuku i pošalje joj/mu friend request. Zato što lopov zna da je prekršio zakon i da može da bude uhapšen, osuđen i poslat u zatvor. Društvo šalje jasne signale kada je većina zločina u pitanju. Međutim, u društvu se silovanje uvek tretira kao 'siva zona' zločina. Možda je žrtva nosila provokativnu odeću; možda se provokativno ponašala; možda je slala neke signale silovatelju; možda se jednostavno posle predomislila pa sad svaljuje krivicu na muškarca. Možda je žrtva sama izazvala silovanje. [Na sličan način se tretira i nasilje nad ženama, i manjinama; o okrivljivanju žrtve više u nekom od narednih postova.] Ali i ovo ne mora da ostane samo u teoriji. Evo jednog komentara na ovu vest:
Policija je u Smederevu uhapsila Milana Đ. (22) zbog sumnje da je silovao maloletnicu kojoj je kasnije poslao zahtev za prijateljstvo na društvenoj mreži Fejsbuk.Kako policija navodi, osumnjičeni Milan Đ. iz sela Vučak kod Smedereva, uhapšen je zbog sumnje da je 8. jula, oko 3.30, od centra grada do periferije pratio maloletnu devojku dok se vraćala kući.Kada je utvrdio da u blizini nema nikoga, on je prisilio na seksualni odnos kod crkve u periferijskom naselju Carina.Maloletnica je istog dana policiji prijavila silovanje.Posle nekog vremena Milan je našao profil svoje žrtve na Fejsbuku i poslao joj zahtev za prijateljstvo. Devojka je prepoznala silovatelja i upozorila policiju.Osumnjičeni će, po isteku policijskog zadržavanja, biti predat istražnom sudiji Višeg suda u Smederevu.
Teško je zamisliti lopova koji nakon nekoliko meseci traži svoju žrtvu (koja ga je možda i videla) na Fejsbuku i pošalje joj/mu friend request. Zato što lopov zna da je prekršio zakon i da može da bude uhapšen, osuđen i poslat u zatvor. Društvo šalje jasne signale kada je većina zločina u pitanju. Međutim, u društvu se silovanje uvek tretira kao 'siva zona' zločina. Možda je žrtva nosila provokativnu odeću; možda se provokativno ponašala; možda je slala neke signale silovatelju; možda se jednostavno posle predomislila pa sad svaljuje krivicu na muškarca. Možda je žrtva sama izazvala silovanje. [Na sličan način se tretira i nasilje nad ženama, i manjinama; o okrivljivanju žrtve više u nekom od narednih postova.] Ali i ovo ne mora da ostane samo u teoriji. Evo jednog komentara na ovu vest:
Dubioza (19.10.2012, 16:53h)Maloljetna i vraca se u 3.30 kuci!?!? Hm, hm!!! I jos sama...Hm, hm!!!
Šta će maloletna devojka sama na ulici u to doba? A ako se nađe tu gde se našla, pa ko joj je kriv, trebalo je da očekuje da se tako nešto desi. Kultura silovanja deluje i na taj način - devojkama i ženama ograničava kretanje stalno određujući teritorije, ponašanja i doba dana previše opasna za njih. I to je jedan od načina relativizovanja silovanja.
Vratimo se sada friend requestu mladića optuženog za silovanje. U tekstu Upoznajte predatore, između ostalog se može pročitati i sledeće (što pak može ponuditi objašnjenje za postupak ovog mladića):
Ukoliko se u anketi muškarci upitaju, na primer, da li su ikada "imali seksualni odnos sa osobom, iako ta osoba nije želela, jer je bila previše opijena (bilo akoholom ili drogama) da se odupre vašim seksualnim predlozima", neki od njih će odgovoriti potvrdno, samo ukoliko se u pitanjima ne upotrebi reč na "S".
Ovaj tekst se poziva na dve opsežne studije (Repeat Rape and Multiple Offending Among Undetected Rapists by David Lesak and Paul M. Miller, Violence and Victims, Vol 17, No. 1, 2002; Reports of Rape Reperpetration by Newly Enlisted Male Navy Personnel by Stephanie K. McWhorter, et al., Violence and Victims, Vol, 24, No. 2, 2009), međutim nama je za sada dovoljan i ovaj citat. Ukoliko se ne pominje reč 'silovanje', muškarci su spremni da priznaju da su imali seksualne odnose sa osobama koje nisu želele da imaju seksualne odnose sa njima u tom trenutku. Kako je moguće da su silovatelji spremni da priznaju da su silovali, ali nisu spremni da taj čin tako nazovu?
Razlog za ovo se može naći upravo u širem društvu, odnosno u onome što se naziva kultura silovanja. Silovateljima je uvek ostavljena mogućnost da kažu "jeste, navaljivao sam/primorao sam je, ali..." zato što znaju da će većina načuljiti uši upravo na ovo ali, i onda zajedno sa njima dobro prostudirati šta je žrtva nosila, kako se ponašala, koliko je seksualnih partnera imala u životu, gde se nalazila i slično. Za razliku od drugih krivičnih dela, to ali se u slučaju silovanja neće tumačiti kao 'olakšavajuća' okolnost, već će se tumačiti kao dokaz da zločina nije bilo, bez obzira na priznanje. I ukoliko niko ne izgovori samo ime krivičnog dela, kao da ga nije ni bilo...
Većina do sada navedenog spada u domen okrivljivanja žrtve, i sasvim je jasno koju ulogu igra u kulturi silovanja. Posramljivanje ženske seksualnosti u kulturi silovanja deluje dvojako (i svakodnevno): obeležava žene/devojke nad kojima je nasilje, a naročito seksualno nasilje, dozvoljeno (možda čak i poželjno) i devojke/žene čini nesigurnim u sopstvenu seksualnost ostavljajući prostora za zloupotrebe. Ovime smo se bavili na ovom blogu u više navrata, i jedan od najboljih (najgorih?) primera posramljivanja ženske seksualnosti bio je odnos javnosti prema Elizabeti Mitić. Tu se jasno pokazao još jedan aspekat kulture silovanja - u njoj muškarci ne postoje, odnosno, kao što se o partneru Elizabete Mitić slabo pisalo u štampi, tako kada se priča o prevenciji silovanja ili seksualnog nasilja, najčešće se obraća ženama i devojkama. Ne nosite takvu odeću, ne idite tamo i slično. A možda bi bilo smislenije poručiti silovateljima da ne siluju?
Razlog za ovo se može naći upravo u širem društvu, odnosno u onome što se naziva kultura silovanja. Silovateljima je uvek ostavljena mogućnost da kažu "jeste, navaljivao sam/primorao sam je, ali..." zato što znaju da će većina načuljiti uši upravo na ovo ali, i onda zajedno sa njima dobro prostudirati šta je žrtva nosila, kako se ponašala, koliko je seksualnih partnera imala u životu, gde se nalazila i slično. Za razliku od drugih krivičnih dela, to ali se u slučaju silovanja neće tumačiti kao 'olakšavajuća' okolnost, već će se tumačiti kao dokaz da zločina nije bilo, bez obzira na priznanje. I ukoliko niko ne izgovori samo ime krivičnog dela, kao da ga nije ni bilo...
Većina do sada navedenog spada u domen okrivljivanja žrtve, i sasvim je jasno koju ulogu igra u kulturi silovanja. Posramljivanje ženske seksualnosti u kulturi silovanja deluje dvojako (i svakodnevno): obeležava žene/devojke nad kojima je nasilje, a naročito seksualno nasilje, dozvoljeno (možda čak i poželjno) i devojke/žene čini nesigurnim u sopstvenu seksualnost ostavljajući prostora za zloupotrebe. Ovime smo se bavili na ovom blogu u više navrata, i jedan od najboljih (najgorih?) primera posramljivanja ženske seksualnosti bio je odnos javnosti prema Elizabeti Mitić. Tu se jasno pokazao još jedan aspekat kulture silovanja - u njoj muškarci ne postoje, odnosno, kao što se o partneru Elizabete Mitić slabo pisalo u štampi, tako kada se priča o prevenciji silovanja ili seksualnog nasilja, najčešće se obraća ženama i devojkama. Ne nosite takvu odeću, ne idite tamo i slično. A možda bi bilo smislenije poručiti silovateljima da ne siluju?
Nema komentara:
Objavi komentar