Mnogima od nas je poznata ova fotografija. Slikana na Tajms Skveru, 1945, na dan pobede nad Japancima, postala je jedna od najprepoznatljivijh fotografija u američkoj istoriji, simbolišući ushićenje i entuzijazam koji su se osetili širom zemlje na kraju Drugog svetskog rata.
Dugo je identitet para bio misterija. Poljubac izgleda sasvim strastvno i dovoljno romantično, i mnogi su pretpostavljali da su par - mornar i medicinska sestra, koji slave i dele radost. Ove godine, međutim, istoričari su konačno potvrdili da je žena na fotografiji Greta Zimer Fridman, u to vreme zubna tehničarka, dok je utvrđeno da je mornar Džordž Mendosa.
Pogledajte neke članke o tome. Da li imate osećaj da nešto nije u redu?
Neke činjenice su izašle na videlo. Daleko od toga da je to bio poljubac zaljubljenog para, saznajemo da su Greta i Džordž bili apsolutni stranci. Saznajemo da je Džordž bio pijan, i da Greta nije bila svesna njegovog prisustva sve do trenutka dok mu se nije našla u naručju, kada ju je on već ljubio.
U članku je Greta citirana:
"Nije bio moj izbor da budem poljubljena. Taj tip se samo pojavio i zgrabio me!"
"Nisam videla da mi prilazi, i pre no što sam postala svesna toga, bila zam u njegovom poročnom zagrljaju. [sic]"
Stoga se čini prilično jasnim da je Džordž počinio ono što se prema modernim standardima smatra seksualnim napastvovanjem. Ipak, u neverovatnom poduhvatu svesnog slepila, ni u jednom od članaka se ovo ne komentariše, iako nam navode Gretine reči. Bez ikakvog priznanja problematične prirode fotografije koja se otkriva u komentarima, oni nastavljaju da pričaju o fotografiji na kapriciozan, smeran način: "još uvek opčinjeni njegovim vanvremenskim poljupcem". Džordžov postupak je romantizovan i glorifikovan; kao da Greta nije ništa rekla.
Na neki način razumem. Kraj rata je velika stvar, i euforija koju je tog dana osetila cela nacija je važan deo američke istorije. Jako dugo, ova fotografija je predstavljala tu nezauzdanu radost, i jednako je prirasla za srce ratnim veteranima i njihovim porodicama. Neprijatna je istina da je ova fotografija, draga mnogima, u stvari prikaz seksualnog nasilja, i svako ko je označi kao takvu rizikuje da zvuči kao zakeralo koje kvari zabavu. Napokon, ovaj mornar je rizikovao život za svoju otadžbinu. Sigurno su njegovo olakšanje i ushićenje na kraju rata opravdani? Sigurno je to bila jedinstvena situacija? Odgovor na prvo pitanje je da. Svakako je imao prava da bude ushićen. Imao je prava da slavi. Međutim, to pravo se ne može proširiti da označi i pravo da naruši telesnu autonomuju drugog/e.
Nespremnost da se prepozna problem ovde nije iznenađujuća, ukoliko se uzme u obzir kultura silovanja u kojoj živimo. Nije uvek lako podržavati stav da je ženino telo uvek njeno, da ne može da se koristi kako se kome (muškarcu) prohte bez njenog pristanka. Lakše je ignorisati ženina osećanja, i tvrditi da bi trebalo da saosećaju sa muškarcem, da budu dobri 'drugari', i da pristanu na šta god. I što je jača struktura moći iza muškarca, to je teže da se postupi bilo kako drugačije. Međutim, ukoliko smo ozbiljni u nameri da urušimo kulturu silovanja i u nameri da smanjimo stopu nasilja nad ženama, moramo jasno da kažemo da se ne sme stupiti u bilo koju vrstu seksualnih odnosa sa osobom koja nije dala pristanak, čak i kada takav stav nije baš najpopularniji. U stvari, naročito kada takav stav nije najpopularniji.
[Nakon ovog posta, blogerka je napisala još jedan post u kome odgovara na neke od primedbi]
~~~
Jeste, momak se vratio iz rata gde je gledao kako mu drugare bombe raznose u paramparčad, i prvo o čemu je mislio dok se euforično šetao svojom domovinom bila je jednakost polova i dostojanostvo svake žene na ulici ponaosob.
(Kontekst, 7. oktobar 2012 20:20)
Dakle žrtva savremenog sveta nije bio ovaj mornar i njegovi saborci koji su su ginuli i postajali invalidi, nego devojka koja je dobila jedan poljubac?
(Dušan, 8. oktobar 2012 12:42)
Ne mogu iscekati dan kada ce zene plakati i moliti da ih neko ustine,zaboravi poljubi. Cuvena fotografija jos cuvenijeg potogafa Ajzenstata je poznata ogomnom broju ljudi, uvrstena je u klasicnu fotografiju i ,definitivno je smjestena negdje u poznatom muzeju. Ja,licno,ne vidim nikakvo nasilje nego entuzijazam ratom iscrpljenog mornara.Zena na slici je postala slavna,mozda ne novcano a to ljudima najvise imponuje.Da nije bilo te fotografije ona bi ostala nepoznata zauvijek.To je bila kultura vremena,momenta i u tome nema nista upereno protiv zena.Naprotiv ,to je izraz zelje da se radost dijeli sa osobom drugog pola.Savremene aktivistkinje nalaze u svemu nesto o cemu mogu predikovati ali ja im garantujem da mogu ostati samo zene i da ih niko u tome nece sprijeciti.Ako zele da od covjeka naprave ovnuha,kad i ako uspiju grdno e se kajati.
vasilije knezevic 07 okt. 2012
(vasilije knezevic, 7. oktobar 2012 22:31)
jova Subota, 06. 10. 2012. 17:46h
čovek koji se vratio iz ratnog užasa i poljubio svaku devojku, radovao se životu, njega proglasiti sexualnim nasilnikom? da je možda ta žena bila gde i on verovatno ne bi to tako okarakterisala.
Razjasnimo još malo ove komentare i stav koji zastupaju. U određenim situacijama žene nemaju prava na telesnu autonomiju. Jedna od tih situacija je period neposredno nakon završetka rata kada se muškarci moraju nagraditi za učešće u ratu. Ukoliko se žene pobune, i kažu da su ih muškarci iskoristili protiv njihove volje, one kaljaju ugled dobrim muškarcima koji su se borili za njih. Samim time, one postaju loše jer narušavaju ugled heroja. Sa druge strane, muškarcima se u ratu, između ostalog, obećava naklonost ("njihovih") žena kada se iz rata vrate (nećemo sada ulaziti u to šta se dešava za vreme rata).
To je situacija kada se od svih žena očekuje odricanje od telesne autonomije. Pređimo na pojedinačni nivo. Ukoliko muškarac određenoj ženi plati večeru, pridrži stolicu, otvori vrata, ukoliko se ponaša kao džentlmen (da ne kažemo kao vitez), pa onda ima prava da očekuje naklonost te žene. I to je kultura silovanja o kojoj blogerka piše.
Ukoliko odredimo situacije kada sve ili pak pojedinačne žene ne mogu računati na telesnu autonomiju, kada ne mogu računati da imaju prava da kažu 'ne', određujemo parametre kulture silovanja.
To je situacija kada se od svih žena očekuje odricanje od telesne autonomije. Pređimo na pojedinačni nivo. Ukoliko muškarac određenoj ženi plati večeru, pridrži stolicu, otvori vrata, ukoliko se ponaša kao džentlmen (da ne kažemo kao vitez), pa onda ima prava da očekuje naklonost te žene. I to je kultura silovanja o kojoj blogerka piše.
Ukoliko odredimo situacije kada sve ili pak pojedinačne žene ne mogu računati na telesnu autonomiju, kada ne mogu računati da imaju prava da kažu 'ne', određujemo parametre kulture silovanja.
Eto, ja nisam znala predistoriju ove fotografije ali sam je, naravno, videla i čitala komentare o njoj - euforija zbog kraja rata, sublimacija ljubavi, životne radosti i strasti i blablabla. A meni je nekako uvek delovalo baš kao da je mornar prišao devojci s leđa, zgrabio je i obeležio, baš tako, a da ona to upšte nije očekivala i da je zamrznut baš taj trenutak, dok se ona još nije obrela i shvatila šta se događa i ko je spopada. Ona izgleda kao krpena lutka u rukama oslobodioca, heroja, poluboga. Mislim da je baš to ono što je fotografiju učinilo slavnom. Ratnici imaju pravo da budu promiskuitetni, to je ono što ih čini još moćnijim i poželjnijim, to je stav koji je i kod nas dominantan, Ivan Čolović je npr. pisao o tome. Nema važnijih problema, demilitarizacija društva ide uporedo sa tolerancijom i prema ženama i manjinskim grupama i korenitim redefinisanjem "temeljnih vrednosti" u ovom društvu.
OdgovoriIzbrišiDa, zanimljivo je da je uvek telo žene u ratu shvatano bilo kao nagrada, bilo kao kazna. I jedino oružje koje žene imaju. Ima onaj momenat u romanu Milana Kundere "Nepodnošljiva lakoća postojanja" kada žene u kratkim suknjama "prkose" ruskim vojnicima. Kundera to pominje na više mesta, on je valjda oduševljen tim fenomenom, iako je to poražavajuća slika kako patrijarhalni zakon važi i u okolnostima kada nijedan drugi ne važi.
OdgovoriIzbriši