Besni beli muškarci

Američki sociolog Majkl Kimel se već decenijama bavi pitanjima muškosti. On se tim pitanjem bavi u feminističkom ključu, i to je izuzetno bitno jer se često zaboravlja da i muškarci imaju rod, odnosno da kada se raspravlja o rodnim pitanjima, da se raspravlja i o muškarcima. [Majkla Kimela sam već pominjala ovde, ovde, ovde, i ovde, a moguće i na drugim mestima.]

U svojoj poslednjoj knjizi Besni beli muškarci: američka muškost na kraju jednog doba (Angry White Men: American Masculinity at the End of an Era) Majkl Kimel se bavi strahovima, strepnjama i besom belih muškaraca u Americi. Intervju sa njim o toj knjizi možete pogledati OVDE uz dve napomene - intervju je na engleskom jeziku i traje oko sat vremena. Uživajte. 

U odbranu "krivih" muškaraca

Saša Janković, zaštitnik građana Republike Srbije, dobitnik je nagrade "Pravi muškarac" koju u okviru kampanje "Budi muško", dodeljuje Centar E8. U tekstu objavljenom u dnevnom listu Danas, Janković navodi da je nakon dobijene nagrade dobio "mnogo čestitki, ali i kritike sa dve, na prvi pogled suprotne strane" - a te dve suprotne strane su tradicionalisti sa jedne i feminističke i LGBTIQ organizacije sa druge strane.

Ja nisam naišla ni na jednu ni na drugu stranu kritike te ću ovde prokomentarisati zašto ja smatram da je nagrada "Pravi muškarac", kao i cela ta kampanja i pored dobre namere, više štetna nego korisna, kao i na koji način odgovor Saše Jankovića na kritike upravo ilustruje svu problematičnost kampanje, nagrade i izabranog slogana.

Sumirajući kritiku "druge strane" zaštitnik građana kaže

Kritičari s te strane ističu da je notorno poznato da neravnopravnost pogađa pre svega žene i LGBTIQ osobe, te da je uvođenje „muškaraca“ u diskriminacioni diskurs u stvari „maskulinizacija“ i tog javnog polja, kojom se želi reći i postići da bez muškaraca opet nema ničega.

Nemam razloga da sumnjam u tačnost sumacije koju Saša Janković iznosi, i odmah ću reći da problem koji bih ja iznela nema veze sa time, i unapred bih negativno odgovorila na pitanje koje se postavlja na kraju teksta - "Konačno, može li se stvarno rešavati problem diskriminacije žena bez bavljenja muškarcima?"- ne, nije moguće.

Problem nije u anagažovanju muškaraca, problem je u tome kako se muškarci pozivaju da reše problem. Kampanja "Budi muško" u okviru koje se dodeljuje nagrada "Pravi muškarac", ni u jednom trenutku ne pokušava da ponudi dublju analizu problema sa kojima se muškarci suočavaju, niti pokušava da dovede u pitanje matricu u kojoj ti problemi nastaju. Umesto toga "Budi muško" operiše u istoj toj matrici po njenim principima - muškarci se dele na prave i one koji to nisu. Problem je u tome što se upravo u tenziji koja nastaje između ta dva pojma rađa nasilje.

U svom odgovoru Saša Janković upada u istu zamku u koju upada i sama kampanja, problem predstavlja kao mi (muškarci) protiv vas (žena, manjina). To se vidi u ovom pitanju koje zaštitnik građana postavlja "Žene i LGBTIQ osobe jesu žrtve diskriminatorne matrice, ali da li su jedine?" čime započinje ono što se popularno naziva "Olimpijada u potlačenosti" (Oppression Olympics). Odgovor koji na ovo pitanje on nudi jako je interesantan

Da li je moguće žmuriti na činjenicu da postoje rodno predodređene društvene uloge i očekivanja koja, bez obzira što su većinom nekorektna prema ženama, ponekad na poseban način lome i muškarce.

Saši Jankoviću po svemu sudeći nije jasno da fraza "Budi muško" - bez obzira kakvo joj se značenje pripiše - igra ključnu ulogu u nametanju restriktivnih rodnih uloga. Da bi bio muško moraš da radiš A, B ili C, ali nikako D! A to upravo poručuje kampanja "Budi muško", postoji samo jedan način da se bude muškarac. Zašto bi dečaci, mladići i muškarci, skloni nasilju reagovali pozitivno kada im kažete da oni nisu pravi muškarci? Pišući o problemima sa kojima se muškarci suočavaju Saša Janković navodi razne primere, ali ne navodi da je većina tih muškaraca posegla za nasilnim ponašanjem kako bi dokazali da "jesu muško".

Kampanja namenjena dečacima, mladićima i muškarcima upravo bi morala bi da dovede u pitanje nametanje jedne vrste muškosti, morala bi ih osloboditi, a ne da ih ponovo secka i oblikuje kako bi stali u novi, unapređeni kalup muškosti.

Postoji još jedan problem sa frazom "Budi muško". Problem je u tome što se ta poruka često upućuje i ženama, nagoveštavajući da je 'biti muško' = ' 'biti dobar/a'. Promena značenja izraza "Budi muško" bez promene odnosa društva prema 'ženskom' ("Nemoj da se ponašaš k'o žena/baba/tetka" ima negativno značenje, dok se "Budi žensko" govori samo ženama i samo kada ona treba da se vrati u pasivnu, žensku ulogu - 'budi nežna', 'budi lepa', i sl.) ne bi mnogo promenila stvari.

Kao što sam već rekla, ja se slažem sa Sašom Jankovićem da se problemi žena ne mogu rešavati bez bavljenja muškarcima. Međutim, kampanja "Budi muško" se ne bavi muškarcima, ona im daje set uputstava koja moraju pratiti kako bi bili "Pravi muškarci" - odnosno, radi isto ono što radi patrijarhalna matrica, pravi oštru podelu između onoga što je muško i onoga što je žensko, gde je jedno (muško) određeno da štiti drugo (žensko). Ostajanjem u patrijarhalnoj matrici problemi se ne mogu rešiti, neophodno ju je, zarad žena, muškaraca i onih koji se ne identifikuju u tim okvirima, razbiti.

~

Prethodno o kampanji "Budi muško" - Pogrešna adresa i Ko je prvi?

25. novembar - Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama

Prenosim saopštenje Mreže ŽENE PROTIV NASILJA:

FEMICID U SRBIJI

01.januar - 21. novembar 2013. godine

Femicid je rodno zasnovano ubistvo, učinjeno nad ženama, devojkama, devojčicama pa i bebama ženskog pola od strane osoba muškog pola. [1]

U Srbiji je od 01. januara do 21. novembra 2013. godine u porodično-partnerskom kontekstu ubijena 41 žena, govore medijski članci koje je analizirala Mreža Žene protiv nasilja. Prošle godine u Srbiji ubijene su 32 žene, 2011. godine 29 žena, a 2010. godine 26 žena. To znači da broj ubijenih žena u porodično partnerskom kontekstu u Srbiji iz godine u godinu raste.

U 2013. godini, kao i predhonih godina, sve ubijene žene su poznavale učinioca, a od toga deset žena ubio je sin, deset suprug, devet partner, tri bivši partner, dve bivši suprug, dve bratanac i dve vanbračni suprug. Jednu ženu ubio je vanbračni partner, jednu unuk i jednu svekar.

Četrnaest žena ubijeno je nožem, dvanaest pištoljem, dve sekirom, dve su udavljene. Jedna žena je pretučena, jedna ubijena lovačkom puškom, a devet žena ubijeno je na druge načine[2].

Dvadeset ubistava desilo se u kući/stanu koji je zajedničko vlasništvo, jedanaest u njenoj kući/stanu, a deset u drugim prostorima[3]

Četiri žene je bila starosti od 18 do 25 godina, četiri starosti od 26 do 35 godina, sedam starosti od 36 do 45 godina i devet starosti od 46 do 55 godina. Pet žena je bilo starosti od 56 do 65 godina, a dvanaest žene su bile starosti preko 65 godina. Pedeset i osam osoba ostalo je bez majke, od toga su 16 maloletna deca.

11 od 41 žene prijavile su nasilje i pre nego što se ubistvo desilo, dok je u ostalim slučajevima nepoznato da li je žena prijavljivala nasilje pre nego što se ubistvo desilo.

Važno je napomenuti da je minimum 41 žena ubijena. Pretpostavljajući da nisu svi slučajevi ubistava dospeli u medije, postoji osnovana sumnja da je ovaj broj i veći. Državne institucije imaju ogromne ingerencije u zaštiti života i bezbednosti građana/-ki. Imajući to u vidu, smatramo da država mora da obezbedi ostvarivanje prava žena i odgovarajućim sredstvima, bez odlaganja, sprovodi politiku sprečavanja, kažnjavanja i iskorenjivanja nasilja prema ženama i njegovog najbrutalnijeg oblika, femicida.

NI JEDNA ŽENA MANJE – NI JEDNA MRTVA VIŠE!

Saopštenje napisala:

Vedrana Lacmanović

Mreža Žene protiv nasilja

Autonomni ženski centar, Beograd

---

[1] Da bi se neko ubistvo okarakterisalo kao femicid učiniocu mora biti relevatan pol žrtve, tj. upravo činjenica da je žrtva žena. Kao takav, femicid je zločin protiv žena, motivisan mržnjom prema ženama, prezirom i osećajem nadmoći, u kom učinilac misli da ima pravo da oduzme život ženi.
[2]Tri žene ubijene su macolom, jedna štapom, jedna oštrim predmetom, jedna metalnom šipkom, jedna motkom, jedna čekićem, a jedna je poilvena lepkom i spaljena.
[3] Ostalih deset žena ubijeno je: dve na ulici, jedna u cvećari u kojoj je radila, jedna u šumi, jedna u poker klubu, jedna u komšijinoj kući, jedna u automobilu, jedna u kući njenog sina, jedna u kući njenih roditelja, jedna u kafiću.

Razgolićeni seksizam medija

Ilustracija uz tekst u Politici
Seksizam u srpskoj politici

Nakon dve nedelje medijske hajke koju je predvodio Blic, Vanja Hadžović je dala ostavku na mesto savetnice u Ministarstvu spoljnih poslova. A sudeći po komentarima na internetu ljudima još uvek nije jasno u čemu je problem.

Pa probajmo još jednom - pitanje njenih kvalifikacija je pokrenuto 10.11.2013. u Blicu, ali nije jasno šta je konkretno bio povod tog pisanja. Piše se kako je ona "najintrigantnija mlada savetnica u Vladi Srbije" ali ostaje nejasno zašto je tako. Piše se kako je završila Megatrend i da je nedavno upisala Diplomatsku akademiju. Takođe se pominje da je na internetu "moguće naći veliki broj vrlo provokativnih fotografija mlade savetnice". Tekst bi trebalo da zvuči neutralno, ali je sasvim jasno da dovodi u pitanje kredibilitet mlade savetnice, ne zna se zbog čega tačno (vraćamo se na ovo nešto kasnije).

"Vest" ubrzo preuzimaju drugi tabloidi, i Vanja Hadžović od mlade savetnice postaje "golišava savetnica" - njen kredibilitet postaje upitan pre svega zbog "vrlo provokativnih fotografija", dok se njeno završavanje neadekvatnog smera na fakultetu, sumnjivog fakulteta, zapošljavanje bez konkursa koristi kao odbrana kada se skrene pažnja da je napadana samo zbog fotografija.

Vratimo se sada na prvi tekst i navode u njemu. Dakle, nije jasno zašto je baš ona, baš Vanja Hadžović najintrigantnija mlada savetnica. Da li je ona jedina zaposlena u Vladi Srbije bez konkursa, ako je tako zašto to ne piše? Da li je ona jedina zaposlena iako njeno obrazovanje ne odgovara u potpunosti zahtevima posla, ako je tako zašto ne piše? Da li je jedina koja je završila Megatrend i zaposlena u Vladi Srbije? Ovo poslednje definitivno ne. Sam Blic je decembra prošle godine pisao o Megatrendizaciji Srbije. Da li je ona jedina koja na privatnom FB nalogu ima fotografije sa plaže u bikiniju? Odgovor na ovo je takođe definitivno ne, ali je ona jedina čije fotografije su objavljene u medijima. I tu se postavlja pitanje - zašto?

Savetnicama se savetuje da od sada nose ovakve kupaće kostime

Ako je zaista problem njena nestručnost, ne bi se morale objavljivati njene fotografije, a svaki tekst o njoj ne bi bio praćen njenim "golišavim" fotografijama. Međutim, upravo tako je bilo. Osim toga, ono što Blic naziva "izuzetno provokativnim fotografijama" jednostavno su fotografije u bikiniju ... na plaži ... kako provokativno.

Priča o "golišavoj savetnici" je trajala dve nedelje i epilog je jedna savetnica manje u Ministarstvu spoljnih poslova. Da li je pokrenuta priča o zapošljavanju kadrova bez konkursa (zaista nemoguće da je ona baš jedna jedina), zapošljavanju nestručnih kadrova, ispitivanju kriterijuma zapošljavanja ne samo u Ministarstvu spoljnih poslova već i u drugim ministarstvima? Naravno da ne. Jer to nije ni bio cilj. 

Dozvolite da vam mensplejnujemo ili Sa'ću ja da ti kažem

Mensplejnovanje, odnosno mansplaining, predstavlja snishodljivo objašnjavanje uz pretpostavku da osoba kojoj se objašnjava nikako ne bi mogla da zna bilo šta o pojmu koji se objašnjava. Kako samo ime nagoveštava, termin najčešće označava objašnjavanje koje muškarci nude ženama. Pojavu je najbolje opisala, iako je nije ona imenovala, Rebeka Solnit u tekstu Muškarci koji objašnjavaju stvari. U tekstu ona opisuje razgovor sa jednim muškarcem, u opuštenoj atmosferi, na zabavi. Trebalo bi naglasiti da je Rebeka Solnit književnica, autorka više knjiga u kojima se bavi raznim temama, od politike preko životne sredine do umetnosti. Njen sagovornik je, kako nam ona kaže "impozantan muškarac koji je zaradio brdo para baveći se advertajzingom ili nečim sličnim."

Razgovor je otpočeo muškarac pitanjem I, čujem da ste napisali par knjiga? da bi nakon njene konstatacije da je u stvari napisala nekoliko knjiga, on upitao o čemu su. Kada je Rebeka Solnit krenula da priča o temi svoje poslednje knjige (u tom trenutku) - Edvard Majbridž i industrijalizacija svakodnevnog života, na sam pomen Majbridža muškarac se ubacuje i kreće da priča o značajnoj knjizi koja je baš te godine izašla na istu temu. Iako je domaćica zabave nekoliko puta pokušala da se ubaci u razgovor i muškarcu ukaže na to da on govori o knjizi svoje sagovornice, muškarac nije odustajao. Bio je ubeđen da on sigurno bolje zna - i to je mensplejning. To nije jednostavno objašnjavanje, niti pak jednostavna ubeđenost da on zna bolje od vas - to je apsolutno neuvažavanje sagovornice do te mere da je neće ni saslušati niti joj dozvoliti da odgovori.

Najgora vrsta mensplejninga je ona koja se tiče svakodnevnog života - sada ćemo vam (ženama) mi (muškarci) objasniti zašto neka pojava nije seksistička i ne treba da vam smeta. Ništa gore od toga. Muškarci koji tvrde da bolje poznaju ženska životna iskustva od samih žena koje ih svakodnevno žive. Ali i ništa češće od toga.

Mensplejning nije nužno vezan za rod, može biti vezan i za rasu, klasu, seksualnu orijentaciju itd.

~ ~ ~ 

Prošle nedelje je Lilly Allen objavila spot za pesmu Hard out here. Nesumnjivo inspirisana (između ostalog i) 'slučajem' Miley Cyrus i Robina Thicka, Lilly Allen pokušava da ukaže na seksizam sveprisutan u muzičkoj industriji. Kažem pokušava, jer, i pored svih kvaliteta koje pesma nesumnjivo ima, ima i jedan ogroman problem - rasizam i seksizam spram žena obojene kože [napomena o ovom terminu kao dodatak na kraju teksta].

Sloboda rodnog govora ili lingvističke frustracije

Kao što će "ruža pod bilo kojim imenom prijatno mirisati" (V.Šekspir, Romeo i Julija, čin II, scena 1), tako će optužba da je nedojebana upućena ženi jednako smrdeti bez obzira kako i ko je uputi. Iako se na prvi pogled čini da je optužiti neku da je nedojebana samo navođenje činjeničnog stanja, a u svrhu rasvetljavanja ponašanja ili izjave, ta optužba je u stvari i vrsta poziva. Ta žena je nedojebana > treba je dojebati (bez obzira na svu besmislenost pojma 'dojebanosti') > treba joj pokazati kako stoje stvari > treba joj pokazati ko je glavni. Jer svemoćni penis će sve izlečiti, od seksualne orijentacije do zahteva da se poštuje slaganje u rodu i broju.

Mene trenutno, zahvaljujući Večernjim novostima i Dragoljubu Petroviću, interesuje veza nedojebanosti i slaganja u rodu i broju.

I kao što rekoh, bez obzira na odabrani izraz, nedojebanost jednako smrdi, mada moram priznati da je jedan lingvista mogao da smisli i poetičniji/bolji/razumljiviji način da preimenuje nedojebanost. "Prestale da se same seksaju" - zvuči kao da su navodno neimenovane frustrirane žene prestale da masturbiraju, pa se onda možemo zapitati odakle lingvisti ta informacija, zašto ga to brine i tako dalje. Sve u svemu nezgrapna fraza nedostojna jednog lingviste - čak bih mogla da kažem da nije u duhu srpskog jezika. Ostavljam mogućnost da je autorka teksta, Jovanka Simić, preuzela na sebe odgovornost da termin koji je lingvista originalno upotrebio pokušala, najbolje što je mogla, da upriliči za novinsko izdanje. Ali za tu tvrdnju nema dokaza, te ostajemo pri tome da je kovanica "frustrirane žene koje su prestale da se same seksaju" delo lingviste Dragoljuba Petrovića.

Malo pre sam pomenula "navodno neimenovane" žene, jer kada priča o ženama koje se bore za rodnu osetljivost jezika svima nam je jasno o kome govori Petrović - to su pre svega lingvistkinje, njegove koleginice, konkretnije Svenka Savić, Marijana Čanak, Veronika Mitro i Gordana Štasni, autorke knjige Rod i jezik. Pre neki dan je u Danas-u objavljen tekst o rodno senzitivnom jeziku i autorka teksta, Marjana Stevanovič, zaključuje

Međutim, ni u akademskoj zajednici, gde bi prvo trebalo, još nije prepoznat značaj takve prakse. U stvari, za ovaj nezgodan jezički problem već je pronađeno rešenje, začuđujuće jednostavno - postojanje diskriminacije u jeziku se prosto negira.

Ali kao što vidimo, nije u pitanju prosto negiranje problema, već se ide i korak dalje. Krijući se iza skuta preminule lingvistkinje Milke Ivić, Dragoljub Petrović protiv rodno senzitivnog jezika ne priča u bilo kakvom kontekstu, već u kontekstu "gušenja srpstva i srpskog jezika". Dakle, nije u pitanju puka negacija, već proglašavanje onih koje se bore za rodno senzitivan jezik gušiteljkama srpstva, ni manje ni više. One se ne ignorišu, one se označavaju za agresorke.

U toj borbi Večernje novosti čine sve što mogu. Objavljuju tekst Žene ruše Hilandar?, čime se nastavlja tema žene koje uništavaju srpstvo, ali zašto ostati na tome? Zašto ne ispoštovati učenje lingviste Dragoljuba Petrovića do kraja...

...ili otići korak dalje i ženama negirati i feminizam. Dakle, ne samo da ženama mesto nije među akademicima, lingvistima, profesorima, hirurzima i svim onim zanimanjima ili pozicijama koja Petroviću ružno zvuče u ženskom rodu, ženama nije mesto ni među aktivistima koji se bore za prava žena.

Simbolično isključivanje žena kroz upotrebu rodno nesenzitivnog jezika možda nije trenutno najvažnije feminističko pitanje kod nas. Ali je ono pitanje koje nam najjasnije pokazuje koliko smo daleko od ravnopravnosti.

Tačan odgovor, nastavak

Nakon lošeg snalaženja u emisiji Buđenje, prilikom najavljivanja ovogodišnjeg Oktobarskog salona, Mia David nudi izvinjenje u emisiji "Život kao takav". Svaka pohvala za Miu David što je javno priznala grešku i ponudila izvinjenje.

[Oko šestog minuta] Vas četiri ste feministkinje i izložba je feministička, i pošto sam ja najavljujući u jednom od programa pre nekoliko dana napravila jedan gaf koji, ili ne znam kako bih rekla, napravila jednu nespretnu konstrukciju, izjavu koja je izazvala jako puno reakcija, ja bih volela da o tome malo pričamo. Mislim prvo bih htela da se izvinim svima koje sam povredila tom svojom izjavom, koja zaista nije bila zlonamerna, i mislim da je jako važno da o tome pričamo, zato što baš ako prihvatimo ideju da izjava nije bila zlonamerna, postavlja se u stvari to pitanje te edukacije svih građana o tome šta je feminizam, šta su u stvari, kako o njemu treba govoriti, šta su mesta koja su bolna, kako da jačamo tu scenu i kako da učinimo da u stvari te teme budu i prisutnije i da u stvari, meni se čini da nedostatak obrazovanja uvek najveći problem. 

Sa Oktobarskog salona