Realno

Leta ove godine američki komičar Danijel Toš izazvao je popriličnu buru u javnosti, buru koja se ne stišava i dan danas. Naime, tokom jednog nastupa, kako i obično biva, Toš je pravio šale na račun silovanja. Nezadovoljna članica publike je ustala i počela da mu se suprotstavlja, tvdeći da šale na račun silovanja nisu smešne. Kao odgovor na to, Toš je izjavio kako šale na račun silovanja jesu smešne, i kako bi bilo užasno smešno kada bi grupa momaka eto tu, na bini, silovala upravo nju.

Nakon toga su se javljali komičari i komičarke, dajući svoj sud o smešnosti šala na račun silovanja; javili su se i razni autori koji se na ovaj ili onaj način oglašavaju u medijima; internet je bio prepun mišljenja. Neki bi tvrdili da šale na račun silovanja nikada nisu smešne, neki da mogu biti, ali da šala mora biti na račin silovatelja/društva koje podržava kulturu silovanja. Neki bi tvrdili da je sama pomisao da nešto ne sme biti predmet šala uvod u cenzuru. Neki bi tvrdili da ako silovanje ne sme biti predmet šale, da onda mrtve bebe definitivno ne treba da budu predmet šale. Sve u svemu bilo je mnoštvo mišljenja.

Ko ih zove, ko ih zove...

Pre nedelju dana Dejan Cvetić je svoju suprugu Natašu izbacio kroz prozor, zatim je sišao u dvorište i usmrtio je ubodima nožem u vrat. Nataša Cvetić je imala 32 godine. Još jedan slučaj nasilja u porodici koji se završio kao ubistvo. Još jedan slučaj gde je ubica od ranije poznat policiji, između ostalog i po prijavama za nasilje u porodici. Još jedan slučaj gde je žena nastradala u trenutku kada je bila u procesu napuštanja nasilnika koji ju je godinama maltretirao.

Ali ja bih se sada osvrnula na jedan drugi aspekat ovog slučaja. Naime, Dejan Cvetić je bio dobrovoljac u ratovima devedesetih.

Ratna zona

Svako malo pa se pojavi članak koji objavljuje da se vodi rat protiv muškaraca ili dečaka i najčešće se kao najveći neprijatelji (neprijateljice) muškaraca i dečaka navode žene. I zaista, u tim člancima je sve prikazano kao rat - neko mora da pobedi, a neko da izgubi. Te tako, proklamuje se da kako žene osvajaju određene oblasti, tako ih muškarci gube - bilo to tržište rada ili obrazovanje. U Srbiji je još 2007. godine Jovana Papan objavila da se vodi rat protiv muškaraca, mada mora se priznati da je izabrala čudnu početnu ilustraciju problema. Na početku teksta Papan opisuje sada već čuvenu epizodu rijalitija 48h svadba u kojoj mladoženja priznaje da povremeno udaro po neki šamar svojoj budućoj supruzi. A kao dokaz da se vodi rat protiv muškaraca Papan koristi činjenicu da su se mnogi nakon prikazivanja epizode pobunili, i da je otpočela javna debata o nasilju u porodici.

Krajem novembra ove godine pojavio se tekst izvesne Suzan Venker, (originalno) naslovljen Rat protiv muškaraca. Letimičnim pogledom na tekst uspela sam da primetim da je prilično uvredljiv - za žene i za muškarce. Na svu sreću, našao se neko ko je bio spreman da tekst pročita i iskritikuje - naš stari znanac Majkl Kimel.

The more you know

Pokret za muška prava - u originalu Men's Rights Movement (MRM), pokret je koji se bavi pitanjima diskriminacije muškaraca. MRM je nastao 70tih godina odbacivanjem feminističkih principa. Naime, u drugom talasu feminizma, razvojem pokreta i teorije, došlo se do zaključka da patrijarhalni pokret nanosi štetu i muškarcima. Kako se šteta koju od patrijarhata trpe muškarci i žene razlikuje, bilo je sasvim logično da se u okviru feminističkog pokreta deo ljudi bavi isključivo tim pitanjima, koristeći iste teorijske i aktivističke alate. Onaj deo koji je odbacio feminističke principe i oformio MRM počeo je za sva zla koja muškarci trpe da okrivljuje žene, a pre svega feministkinje. U okviru feminizma se naravno nastavlja sa bavljenjem temama koje se tiču muškaraca.  

Kod nas još uvek nema pokreta za muška prava, ali su narativi kojima se MRA služe već uveliko prisutini; to su poznati narativi, duboko ukorenjeni u mizoginiji. Tekst koji prenosim pokazuje da mogu da budu izuzetno opasni.

Kada MRM narativi ubijaju

Takozvani „pokret za muška prava“ jako je uporan u nameri da ubedi javnost kako je problem nasilja u porodici prenaglašen od strane feministkinja, i da mnoge, čak i većina žrtava lažu policiju i sudove, koji im veruju na reč jer je pravosuđe u kandžama svemoćnog feminističkog režima. Ovaj narativ ima velku moć jer se naslanja na duboko ukorenjene stereotipe o ženama kao lažljivim, manipulativnim sponozorušama. Na žalost, rasprostranjena spremnost da se poveruje u sva anti-feministička trabunjanja o lažljivim ženama u ortaštvu sa policijom, može dovesti i do tragedije, kako pokazuje ovonedeljna Draga Saveta:

Nevidljiva žena: Hajnalka Buš

Svaki komentar bi bio suvišan. Pustimo ženu da ispriča svoju priču.

Hvala @cyberwanderlust.

Feministkinje od slame

"Straw man" argument predstavlja grešku gde osoba pogrešno predstavi argumente suprotne strane, a zatim nastupa protiv pogrešno predstavljenih argumenata. Feminizam kao pokret, feministički argumenti i feministkinje su najčešće u javnosti predstavljene izuzetno stereotipno i pogrešno. Većina tekstova/osoba koji pokušavaju da debatuju sa feminizmom/feministkinjama u stvari se obraćaju nepostojećim, karikiranim argumentima. Da ne bih nabrajala sve što se feminizmu i feministkinjama pripisuje, prenosim ovaj internet stripčić (nije baš stripčić, malo je duži, ali vredi; takođe, na engleskom je, ali mi se čini da je razumljivo i bez znanja jezika).

Nevinost bez zaštite

Povodom brutalnog ubistva mlade žene iz Novog Sada napisano je dosta članaka. Međutim, i ovime ću po drugi put u nedelju dana pohvaliti Blic ženu, ovo je po svim merilima najbolji osvrt na taj događaj. Gordana Golubović članak naslovljava pitanjem Tukao je sedam godina, a ona je ostala s njim. Zašto? i u potrazi za odgovorom uspeva da se, uz dužno poštovanje, osvrne na taj slučaj, ali i da ukaže na širi društveni problem. Pored kratkog citata (koji je u službi teksta) prijatelja i poznanika žrtve koji svedoče o nasilju koje je ona trpela, sagovornice novinarke su i Vesna Stanojević iz "Sigurne kuće" i Sanja Perković iz Psihološkog centra "Strenum". Izborom sagovornica ovaj tekst se izdvaja iz mora senzacionalističkih opisa mučenja koje je mlada žena trpela tokom sedam godina.

Dve stručnjakinje nude objašnjenje, ne zašto je ova konkretna žena ostajala u nasilnoj vezi toliko dugo, već zašto žrtve dugi niz godina ostaju u nasilnim vezama. Niko ne može konkretno da tvrdi šta je bilo presudno u ovom slučaju, međutim, neke stvari su zajedničke velikom broju slučajeva. Stručnjakinje navode strah i gubitak samopouzdanja kod žrtve:

Po pravilu uvek na početku jedne takve patološke veze, muškarac svoju ljubomoru hrani time što proverava ženu, kritikuje je i izvlači i njenog okruženja, porodice i prijatelja. U takvim uslovima kada žena izgubi samopozdanje i samopoštovanje, a više nema mrežu podrške sa strane, počinje i fizičko zlostavljanje- objašnjava Sanja Perković.

Ipak, čitalaštvo koje je jednom naučeno da instinktivno reaguje na određene ključne reči ili fotografije, nastavlja tako da reaguje i kada naiđe na tekst koji se trudi da razjasni (a ne senzacionalizuje). Neki od odabranih komentara na ovaj tekst: